Иако једва писмен, Лука Ћеловић звани Требињац, с почетка 20. века био је један од најбогатијих и најутицајнијих људи у Србији. Иметак је стекао бавећи се продајом на велико и изнајмљивањем објеката, а као финансијер, председник Београдске задруге и велики просветни добротвор, стекао је велико поштовање и углед по коме је чувен до данас. Ћеловић је посебно задужио сам Београд. Наиме, управо захваљујући њему Савамала је постала нови престонички центар и добила предивна здања која су остале у аманет будућим генерацијама, а Београдски универзитет стекао залеђину за научни и образовни рад.
Требињац на путу успеха
Лука је у свет кренуо из села Придворци. Основну школу уписао је у оближњем Требињу, али га отац убрзо шаље у Бањалуку да изучи трговину. Неколико година касније Ћеловић одлази у Брчко код стрица где довршава основну школу и ради као шегрт у стричевој магази. Иако заљубљен у учење, Лука је са основном школом завршио све своје формално образовање. Већ 1872. када му је било свега 16 година, напушта Босну и, потпуно празних џепова, долази у Београд код свог земљака архимандарита Нићифора Дучића, који га даје за шегрта у познатој радњи Радосављевића и Игњатовића.
Таман је све кренуло за малог Требињца кад пуче Невесињска пушка. Лука се одмах, као добровољац, вратио у родни крај. Борећи се против Турака, бива рањен. Ипак, жилави Требињац брзо се опоравио и вратио у своју чету.
Тада Србија објављује рат Турској те се Лука са другим добровољцима враћа у Београд. Све до 1878. Ћеловић наставља да се бори у оба српско-турска рата и упркос свим недаћама успева да жив дочека закључење мира. Требало је живети и зарадити. Лука, уз помоћ познатих трговаца Крсмановића и Параноса, својих земљака, покреће своју трговину домаћим производима – шљивама, житом, храном, а како се посао развијао, почео је да се бави лиферацијом овса за војску и хлеба за општинске стражаре.
Доживотни председник Београдске задруге
У јесен 1882. основана је Београдска задруга, тада под називом „Завод за удеонице“. Борећи се против тешких услова послератног доба, неколико малих предузетника скрпило је нешто капитала и без икаквог искуства створило прву националну штедионицу. Био је ово њихов начин да се помогне сиротињи и избегну зеленаши. Ћеловић је био међу првим улагачима, а 1887. је постао њен доживотни председник – до 1929. године.
Ћеловић је напорним радом Београдску задругу учинио једним од најснажнијих организација која је свесрдно помагала својим члановима.Читав свој живот Ћеловић је посветио Задрузи. Био је чувен по томе да је ноћу знао да зареди по београдским кафанама, али не како би се одавао пороцима. Наиме, Лука је, у духу доброг домаћина, посматрао коцкаре и оне који су се бахатили, а већ наредног јутра отказивао би им кредите у Београдској задрузи и враћао им удеонице.
Од фебруара 1912. Лука је био и члан Управног одбора Народне банке Србије. Током Великог рата, заједно са другим добротворима Београдског универзитета, Ђорђем Вајфертом и Марком Станојевићем, указана му је част да прати народни трезор од Крушевца до Марсеја. Наиме, ту је била смештена и имовина Београдске задруге, чиме је сачувана за послератна времена када су, 1919. године, трезор и иметак Задруге враћени у престоницу.
Уз ово, Лука је, као велики родољуб, имао велику улогу и у важним народним пословима. Иако је на себе трошио мало и, по овом питању, важио за шкртог човека, новац је „шаком и капом“ давао за опште добро.
Тако су Ћеловић и др Милорад Гођевац почели да шаљу чете у Стару Србију. Бугарски комитет уочио је сву опасност таквог рада за бугарске циљеве и осудио је ову двојицу на смрт, пославши убице за њима. Међутим, атентатори нису успели да стигну до Београда. После 1903. Ћеловићу и др. Гођевцу пришао је и генерал Јован Атанацковић, вођа младих официра који су у Мајском преврату извршили официрски пуч и промену на престолу. Да није било Ћеловића, према речима др Гођевца, од целог посла не би било ништа, јер је он сам давао по 40.000 до 50.000 динара годишње за опремање војске. Требињац је помагао и Певачко друштво „Обилић“, а приповеда се да је неизмерно уживао у њиховом извођењу песме „Хеј трубачу“.
Неимар Савске махале
Лука Ћеловић, поред свих обавеза које је имао, одлучио је и да Савску махалу, која је до тада била почетна тачка за нове трговце и место из ког се журило у центар града, претвори у место где се остаје. Да споји сиротињу и богаташе. Паралелно, Лука је прихватао младиће из свог завичаја и помагао им налазећи им послове у београдским радњама, како би се скућили и кренули путем успеха.
После Првог светског рата Требињац одлучује да купи земљиште између улица Карађорђеве, Загребачке и Босанске. Ту је сазидао низ зграда на 4 спрата дајући Савамали изглед достојан свих европских метропола.
Лука је прво себи сазидао кућу са предивним парком који је редовно обилазио са баштованом и брижно га дотеривао (данас је то парк испред Економског факултета). Потом Ћеловић подиже палату Београдске задруге, хотел Бристол и зграду Берзе. Ова прелепа здања и данас красе српску престоницу.
Вреднији од Нобела
Колико је, с једне стране, имао успеха у пословном животу и јавном раду, Требињац је толико био сетан у приватном. Никада се није женио и није имао наследнике. Ипак, науку је волео више од свега. Лука тако одлучи да су сви будући нараштаји његова деца, а како би им помогао најбоље што може, реши да сав свој иметак остави Београдском универзитету.
Не рачунајући мале легате које је одредио родбини, Универзитету је Ћеловић подарио 50 милиона ондашњих динара и постао његов највећи добротвор. Заправо, ова оставштина била је већа од оне коју је чувени Алфред Нобел оставио за собом.
Ипак, и пре смрти Лука није седео скрштених руку. 1926. на Светог Саву, основао је Задужбину Луке Ћеловића – Требињца, београдског трговца, одредивши да, после његове смрти, њоме руководи одбор састављен од ректора, који је и председник Одбора, проректори, декани и продекани свих факултета Београдског универзитета. Задужбини је предао своје имање у Јаворској улици 7 и 9, а остало имање се прикључило фонду задужбине после његове смрти. Поред тога, задужбину су чинили и двоспратна кућа у Улици Краљевића Марка 1 са четири стана и четири дућана у партеру, палата на углу Карађорђеве 65 и Загребачке улице број 1, са 24 стана са три лифта и шест дућана са три теретна лифта, и палата дуж целе Загребачке улице (бројевим 3, 5, 7, 9) и Босанске (данас улица Гаврила Принципа) број 16 са тридесет једним станом, седам дућана и четири теретна лифта.
Сав приход од ових имања управник задужбине Урош Стајић је сваког месеца предавао управи Београдског универзитета, која је захваљујући овој потпори штампала књиге и научне студије, симпозијуме и конгресе и истраживали у архивама и библиотекама најпознатијих универзитетских центара.
До Другог светског рата имовина Задужбине се додатно увећала тако да још неке зграде у центру Београда носе задужбинске ознаке. Иначе, остало је забележено да је даривањем Луке Ћеловића Београдски универзитет постао трећи универзитет по богатству у свету.
Скроман живот београдског великана
Материјално богатсво Луку Ћеловића, очигледно, није оставило духовно и етички сиромашним. Напротив. Требињац беше чувен по својој скромности и аскетском начину живота. Од покретне имовине иза њега нису остали златни накит, скупа одела и фијакери.
Након што се упокојио у његовом дому направљен је попис у коме се наводи да је затечено: 3 отомана, завесе, 2 тепиха, трпезаријски сто, 6 столица, 2 креденца, 2 кревета – месингани и гвоздени са сламањачама, обично вунено ћебе и дрвени кофер.
Лука Ћеловић Требињац био је посебан и честит човек који је знао да оно највредније лежи у будућности. Зато је све у животу чинио за своје наследнике, оне који је његово име занавек памтити – све нас.
Извор: 011 Инфо
