Лијепо је то када се око тога гдје поставити Његошу споменик чују бројна мишљења, макар она била и подијељена. То може само да служи на част нацији и њеном великом пјеснику, јер показује колико је потомство достојно свог заслужног претка.
Зато је ваљда и добар дио гласова за то да се Мештровићев „Његош“ постави на Ловћену, пренебрегавајући разумије се, неке објективне разлоге који не би могли ићи у прилог томе. Занимљиво је да већина оних који су се оприједјелили за Ловћен наводе као најважнију чињеницу да је сам Његош одредио да му кости почивају на Ловћену. То је заиста тачно, и та његов ажеља је испуњена. Али то нема готово никакве везе са Мештровићевим спомеником. Његошев споменик, по мом мишљењу, може и треба да остане на Цетињу. Нико ваљда не мисли на то да пјесникове кости враћа са Ловћена и да „сабија орла у низину“, како је неко истакао. Орао и даље остаје у свом гнијезду које је сам извио. Зашто подизати споменик на Ловћену, кад је Ловћен највеличанственији споменик каквог нема ни један други пјесник на свијету. Вајарско длијето природе бацило би у засјенак и најсавршенија дјела која може човјек да направи. Уз то, Његош је имао свој град, а имали су га и Пушкин, и Гете, и Шилер. Сви они имају своје споменике у њима и зашто да Његошев град не подигне споменик Његошу.
Дакле Његошев прави споменик је Ловћен и ниједан други га не би могао вјерније симболизовати као слободарског визионара. Било би гријех кварити оно што је природа тако лијепо створила. Осим тога, нико нема право да узнемирава намучене пјесникове кости било каквим грађењем, дограђивањем и разграђивањем. Оставимо „ватреног поету“ да мирује и другује са ловћенским муњама јер је он био зацјело велика ватра, а ватра ватру тражи. Ко не вјерује у ово не чита мудру Исидору Секулић, која је написала: „Узео је од богова ватру и све ватрено, тај љупки, чаролики, генијални Раде Томов“.
Комнен Булатовић, Призрен
Побједа, 13. III 1966.
