Пише: Хелен Шо
За једну принцезу стару 2.500 година та Антигона се баш много мува наоколо. Од када је дебитовала на сцени 441. године п.н.е. у Атини, њена прича испричана је у стотинама драмских комада, филмова и опера. Ко може да се такмичи са њом? Одисеј? Ананси? Бетмен?
Софоклова трагедија Антигона чини се као једноставна прича о хероини. Девојка ставља на коцку свој живот да би свом брату приредила сахрану са свим почастима након што је тако нешто експресно забранио њихов стриц Креонт, владар Тебе. Али комад и протагонисткиња са приговором савести непрестано бивају изнова релевантни: у првих неколико месеци 2026. године Антигона је само Њујорк посетила четири пута, у четири различите адаптације за позориште. (Њена свеприсутност је као повећање белих крвних зрнаца, дошло је до неке инфекције у политичком телу.)
Можда се Антигони опсесивно враћамо управо зато што је и даље обавијена мистеријом. Софокле је стварао у време када су и позориште и демократија били још млади; тајне оба уткане су у комад. У свом најдубљем слоју, трагедија нас упозорава да се не приклањамо само једном етосу. Ствари које се појављују као антиетичне – као Антигона и Креонт – могу да буду и повезане. Свет није заиста сачињен од супротности. Све то може да буде садржано, показаће нам то Софокле, у једној речи.
Антигону сам први пут читала у средњој школи. Од тада сам погледала више од 10 позоришних извођења, а повремено и држим предавања о том комаду. После година промишљања и учења од ње заједно са студентима, схватила сам да су најбоље анализе Антигоне заправо друге Антигоне: свака адаптација приказује нам њено лице под другачијим светлом. Она можда јесте загонетка, али ево неких кључева помоћу којих смо и ја и други покушавали да је одгонетнемо.
Старија од алфабета?
Чак и онда када је Софокле писао о њој, Антигона је била стари, стари лик. Спомиње се као Едипово дете у
једном тексту из 8. века п.н.е, што значи да можда потиче и из времена када су Грци преузели феничанско писмо.
За нас Едип остаје познатија личност, пошто се прича о њему чешће чита у школама. Док покушава да превари пророчанство да ће се оженити својом мајком и да ће убити свог оца, Едип, нехотице, уради и једно и друго. Антигона и његова друга деца су, дакле, његове сестре-ћерке и браћа-синови. Име Антигона значи „против размножавања“ или, можда, „рођена да се супротстави“, или „на месту својих родитеља“. (Сугерише перспективу из које ће њени поступци бити погрешни.) Њена природа показује ужасну нечистост њене породице, али и могућност да оконча лозу – нема размножавања, на крају крајева.
Антигона противречи свом пореклу и на другачије начине. Из Софокловог Цара Едипа научили смо да се судбина не може избећи и да, с обзиром на наше несавршено познавање света, чињење праве ствари може да се испостави немогућим. Али Антигона се не рве са пророчанством. У њеној причи је судбина оно што једна немоћна девојка учини, а прави потез јесте могућ, све док се не плашимо последица. (Зашто се у силабусима преферира драма „приклони се судбини“ уместо оне „бори се као сам ђаво“? Питајте своје професоре.)
Младић на путу
Након што Едип изгуби власт, Антигонина браћа, Полиник и Етеокле, зарате око трона; на крају Полиник покреће опсаду Тебе. Мало пре почетка Антигоне браћа су се међусобно поубијала. Потом нови краљ, Креонт, њихов стриц, одбије да сахрани Полиника, штавише издаје едикт да његов братанац има да буде остављен на путу да га комадају лешинари. „…Нит бих душманина града узео / за пријатеља, јер знам: град је нама спас[1]“, каже Креонт.
Полиник, напуштен на улици и даље је један од најстрашнијих призора света који је кренуо по злу. Он показује како се власт окреће против сопственог народа; мало је ужаса који у моралном смислу надилазе остављање тела да труне наочиглед свих.
А и адаптације Антигоне стално су наилазиле на младића на путу. У Атини 2008. године полицајац је хицем из ватреног оружја усмртио петнаестогодишњег Александроса Григопулоса, што је изазвало протесте широм града. Две године касније је италијанска позоришна трупа Мотус истраживала то убиство у комаду Алексис: Грчка трагедија, мултимедијалној варијацији Антигоне. На крају је публика позвана да се укључи у сукобе.
Антигона у Фергусону (2016) у извођењу Theater of War открила је још једног Полиника: осамнаестогодишњег Мајкла Брауна је 2014. у Фергусону у Монтани убио полицајац, а тело је остављено четири сата на врелом летњем сунцу. У античким трагедијама хорови певају песме, што су реакције масе која не учествује у радњи. Овде су хор сачињавали становници Фергусона, међу којима је било и деце и полицајаца, и слагали су гласове у Софоклове песме у другачијем амбијенту.
После Џорџа Флојда, после Алекса Претија, ми, публика, можда се поново запитамо о местима на којима држава располаже нашим смртима. Насиље званичника је пречесто скривено иза зидова, али када се догоди на улици, каже нам Софокле, цело се краљевство тресе.
Драма супротности
Софоклова Антигона буни се из љубави и због љубави. Посипајући прахом тело свог брата, „сахрањујући“ га ритуално, она свесно крши Креонтову забрану. Она и њен стриц потом ступају у вербалну битку: савест против покорности, правда насупрот поретку.
Већина оних који постављају драму на сцену фокусирају се на њен антиауторитарни аспект. Али Софоклов комад је драма супротности, у којој се два бескомпромисна схватања дужности, оба снажна, сукобљавају.
Свако доба има своју верзију. Изврсна ратна Антигона Жана Ануја, написана 1943. године у Паризу под нацистичком окупацијом, оставила је вишијевске цензоре у недоумици око тога да ли су управо они били предмет критике. Ти цензори мора да били никакви. Кад Антигона узвикне „Ако живот не може да буде слободан, смео, неискварен, ја онда, Креонте, бирам смрт!“, она свакако звучи као припадница француског покрета отпора.
Комад посебно добро представља живот под законом који дехуманизује управо оне на које се односи. Узмимо, на пример, Острво (1973) из доба апартхејда, који су заједнички створили црни јужноафрички глумци Џон Кани и Винстон Нтшона и бели драмски писац Антол Фугард. Двојица цимера у затворској ћелији припремају извођење Антигоне, с тим што један сазнаје да ће бити пуштен. Онај што остаје, док увежбавају сцене пркоса на пробама, налази у себи још чвршћу непоколебљивост: „Поштовао сам оно што поштовање заслужује“, виче он, баш као и хиљаде Антигоне пре њега. Сегрегационистичким законима тада је сарадницима било забрањено чак и дружење, а камоли писање бунтовничке драме о условима у затворима. (Кани и Нтшона освојили су награду Тони за своје дело 1975. године; због њега су следеће године били ухапшени у Јужноафричкој републици.)
Већина оних који постављају драму на сцену фокусирају се на њен антиауторитарни аспект. Али Софоклов комад је драма супротности, у којој се два бескомпромисна схватања дужности, оба снажна, сукобљавају. Креонт мора да обнови Тебу, разорену корумпираним породичним везама. Све што он хоће јесте рационална дисциплина, секуларно доношење одлука и мир. Међутим, Антигона ће се повиновати искључиво неписаним законима и религијским потребама. Богови су, куне се она, на њеној страни, иако то не може да докаже.
Граница између терористе и борца за слободу, религиозног фанатика и правичног верника непрестано се помера. Ово непрекидно превирање идеја претворило је Антигону у почасни филозофски текст. Сви су у њему, од Хегела, преко Хајдегера до Џудит Батлер, промишљали дијалектику у којој се, како је то пресократовац Хераклит једном забележио, ствари претварају у своју супротност.
Архетип „лоше девојке“
Антигона може да буде лик крајности. Она је, као и многи Софоклови протагонисти, описивана речју деинос. То значи и „чудесно“ и „језиво“, чиме се описује превратничка тврдоглавост која је истовремено непопустљива, величанствена и застрашујућа.
Чак и када њена сестра, Исмена, покуша да је утеши, Антигона свесно хрли у пропаст. Њена неразумна правдољубивост неразлучива је од аутодеструктивности. Антигона никада не покушава да се спасе или да делује у тајности. Уместо тога, она диже глас, уздижући се изнад Креонтове (не)способности да опрости, али и попримајући особине које надилазе све људско. „Међ мртве јадна у гроб жива одлазим[2]“, каже она.
Антинога, деинос до крајњих граница, створила је модел за посебну врсту (анти)хероине: „лошу девојку“.
Она је недисциплинована, права мука и сметња, са кичмом и у праву је. Понекад се овај лик тумачи и као да је она нека врста riot grrrl[3] панкерка, или протофеминисткиња, или ментално напаћена жена. Захваљујући Софоклу, који је писао време када се жене нису сматрале „грађанкама“, “девојка“ је сада синоним за „храброст“. Замислите је тако: подбочених руку, са коњским репом који лепрша на ветру, и аутоматски ћете створити слику девојке која пркоси целом свету.
На врхунцу комада Креонт шаље Антигону у смрт тако што је живу затвара у гробницу. Она постаје жива особа у кући мртвих, као што је њен брат мртво тело у земљи живих. Ова измештеност је одређује; у какав год оквир да покушате да је сместите, она се неће уклопити.
Мушки хор
Поезија у Антигони, чак и провучена кроз филтер превода – или можда баш зато што мора да буде провучена кроз филтер превода – садржи запањујуће богатство, идеје које се мењају док ви оком шарате по страници. Та варљива реч деинос која описује Антигону јавља се и у најлепшој песми хора у овом комаду, а можда и најлепшим икада написаним редовима у античкој грчкој драми.
Након што гласник јави Креонту да је неко дирао Полиниково тело, краљ обећава одмазду. А онда, зачудо, хор одлучује да пева оду човечанству и његовој издржљивости. Хор пева реч деинос, Антигонино стање величанствене чудноватости, да би описао све нас.
Како је сваки преводилац приступио овој непреводивој речи говори вам много тога[4]. Роберт Фејглс, на пример, човечанство зове „чудом“:
Безбројна чуда
ужасна чуда мину светом ал ни принети су човеку
том великом чуду што тешко сиње море прелази.
Оливер Тејплин реч преводи као „страшно“, док Елизабет Вајкоф користи и „чудесно“ и „чудно“ да би описала колико је језив наш пролазак кроз свет. Пол Вудруф додаје „ужас“ у све то:
Многа чуда, ужаси многи,
ал ниједно дивније од људске расе
нити опасније.
А кад год сам у недоумици, послушам заиста сјајан мјузикл према овом тексту у Јеванђељу на Колону Лија Бројера и Боба Телсона. У њему се користи најиздашнија опција за превод, „чудо“, али је сонгу потом додата толико страсна музика да чујемо колико је човечанство заиста крхко.
Безбројна су сва чуда света
ал нема дивнијег од човека
Дакле, треба ли се човечанству дивити или страховати од њега? Јесмо ли ужас или дар? Јесмо ли ми свет или чудаци што га растурају у парампарчад?
Да, Антигона се обраћа нама. Да, апсолутно.
Извор: Глиф
