Atlantistička i evroskeptična desnica je pobola svoje zastave od Laponije preko Visokih Tatri i Vltave do Sicilije, i vladaće vrlo brzo u četiri evropske zemlje. Posle Poljske, redom su „padale“ Češka, Švedska i Italija. S Melonijevom u palati Kiđi, Orbanom u Budimpešti, Fijalom u Pragu, Moravjeckim u Varšavi ili Okesonom u švedskoj vladi, imaćemo trku koja će zemlja u spoljnoj politici biti što više američka, a u unutrašnjoj što manje evropska.
Britanski evroskeptici i ultra-atlantisti su ostavili „kukavičje jaje“ iza sebe na kontinentu u obliku Partije evropskih konzervativaca i reformista u Evropskom parlamentu. Dok su se torijevci u EU, u prethodnoj deceniji, fokusirali na Marin Le Pen, Matea Salvinija, Hajnca-Kristijana Štrahea, Gerta Vildersa, Frauke Petri ili Alisu Vajdel, bili su neka vrsta političke kvočke za odgajanje antievropske, hiper-atlantske i izrazito konzervativne desnice u Evropi.
Atlantistička i evroskeptična desnica je pobola svoje zastave od Laponije preko Visokih Tatri i Vltave do Sicilije, i vladaće vrlo brzo u četiri evropske zemlje. Posle Poljske, redom su „padale“ Češka, Švedska i Italija.
Evropski konzervativci i identitetisti
Prvi konkretan korak ka Bregzitu je bio izlazak britanske Konzervativne partije, pod vođstvom Dejvida Kamerona, iz Evropske narodne partije i formiranje posebnog poslaničkog kluba u Evropskom parlamentu 2009. godine, a zatim i osnivanja panevropske Partije konzervativaca i reformista (ECR Party).
Nova politička porodica je okupila uglavnom nacionalističke, klerikalno-populističke ili ekstremno desničarske stranke iz istočnoevropskih zemalja, od poljske stranke Pravo i pravda braće Kačinjski do Hrvatske stranke prava Ruže Tomašić. Kasnije će se klubu pridružiti Braća Italije Đorđe Meloni, Švedske demokrate Jimija Okesona, španski Voks Santjaga Abaskala i češka Građanska demokratska stranka aktuelnog premijera Češke republike Petra Fijale.
Torijevci su bili odličan paravan svim pomenutim strankama u Evropskom parlamentu, a na međunarodnom planu su im obezbeđivali kredibilitet. Za razliku od desnih stranaka iz grupacije „Identitet i demokratija“ (ID Group), formirana 2019, koju čine, pored ostalih, italijanska Liga, francuski Nacionalni savez, Alternativa za Nemačku, Slobodarska partija Austrije, te kao i radikalno desne danske, finske, estonske, belgijske, holandske i češke partije, oko njih nije napravljen tzv. sanitarni kordon i oni su učestvovali u raspodelama rukovodećih funkcija u EU, a partije desnog centra su ih doživljavali kao prihvatljive partnere što im je omogućilo da stignu do vlasti u Poljskoj, Češkoj, pribaltičkim republikama i na kraju u Švedskoj i Italiji.
Taman kada su u EU – sa pobedama Pedra Sančeza u Španiji, političkim samoubistvom Matea Salvinija u Italiji 2019. godine, iznenadnim trijumfom Olafa Šolca u Nemačkoj i očekivanom potvrdom Emanuela Makrona u Jelisejskoj palati – pomislili da su izbegli „crni“ cunami, stigli su uspesi na parlamentarnim izborima Le Penove, Švedskih demokrata i Braće Italije, a u međuvremenu su i češki evroskeptici zauzeli vlast u Pragu.
Bog, porodica, otadžbina
Mnogi su smatrali da su posle izlaska Velike Britanije i s njima torijevaca iz EU, Partija evropskih konzervativaca i reformista, kao i nacionalne stranke koje je čine, osuđene na raspad i marginalizaciju, sa izuzetkom poljske stranke Pravo i pravda. Tu grešku nisu samo napravile tzv. mejnstrim stranke već i one koje se nalaze na krajnjoj desnici.
Štaviše, Mateo Salvini, Marin Le Pen, ali i Viktor Orban, bili su uvereni da će bez većih problema „progutati“ ono što je ostalo od alijanse koju su stvorili britanski konzervativci i da će formirati veliki suverenistički blok u EU koji bi bio treći po snazi, tik uz socijaliste i narodnjake, a ispred liberala.
Međutim, Salvini, Le Pen i Orban su početnički potcenili uticaj i snagu Sjedinjenih Američkih Država sa Bajdenom u Beloj kući, a nisu mogli da pretpostave ili da poveruju da će ruski predsednik Vladimir Putin otići toliko daleko u agresiji na Ukrajinu da će srušiti sve mostove sa Zapadom na neodređeno vreme.
Bilo je tu i drugih pojedinačnih motiva, poput sujeta, kao u slučaju Melonijeve protiv Salvinija i Le Penove, ali i pragmatičnih razloga, poput španskog Voksa koji nije mogao da bude u istoj političkoj familiji kao italijanska Liga koja je otvoreno podržavala katalonske secesioniste.
Veoma velike, gotovo nepremostive razlike, su po pitanjima prava LGBTQ zajednice i uticaja crkve na svakodnevni život. I tu su poljski klero-populisti veoma bliski sa italijanskim tandemom Meloni-Salvini, Santjagom Abaskaleom i Viktorom Orbanom, svi zajedno ispod slogana: „Bog, porodica, otadžbina“. Na suprotnoj strani su Marin Le Pen i drugi francuski suverenisti (Erik Zemur i Marion Marešal Le Pen), kao i holandski i austrijski „slobodari“ koji su zagovornici beskompromisnog sekularizma.
Nova Evropa
Ipak, ključna razlika između dva kraka suverenističke i populističke desnice je odnos prema Americi i Ruskoj Federaciji, odnosno Vladimiru Putinu. Istočnoevropski članovi Partije evropskih konzevativaca i reformista su od svog nastanka izrazito antiruski nastrojeni i bezpogovorno proamerički opredeljeni. Baš kao što se sviđalo Donaldu Ramsfeldu, sekretaru odbrane tokom prvog mandata Džordža Buša mlađeg i idejnom tvorcu podele Evrope na „novu“ i „staru“, odnosno istočnu atlantističku i zapadnu koja mašta o strateškoj autonomiji Starog kontinenta.
Đorđa Meloni, Jimi Okeson i Santjago Abaskal su se tek u poslednje vreme jasno distancirali od simpatija koje su pokazivali prema režimu u Moskvi i obukli „atlantski“ dres. Bili su lukaviji, brži i imali su bolju intuiciju da se prebace na vreme na „pravu“ stranu, za razliku od Le Penove, Salvinija ili Orbana, i postanu amerikanofili kao Poljaci, Skandinavci i Baltici.
U zapadnoj Evropi je već decenijama prisutno veoma snažno antiameričko opredeljenje koje tangira podjednako čitavu lepezu političkih stranaka od krajnje desnice preko centra do krajnje levice. To osećanje je toliko jako da se često ide u krajnost kroz podržavanje svakog ko se suprotstavlja Vašingtonu ili je u sukobu sa njim. U tom svetlu treba i posmatrati „razumevanje“ koje za Rusiju i Putina pokazuju u pojedinim izrazito desničarskim ili levičarskim krugovima u EU: iza njega stoji čist i nepomirljivi antiamerikanizam.
Međutim, dok je odnos prema Rusiji i Putinu nepremostiva prepreka za pravljenje zajedničkog političkog subjekta na evropskom nivou, on nije problem da Poljaci i Mađari jedne druge štite vetom od kaznenih procedura u EU zbog ugrožavanje temelja pravne države, nezavisnosti pravosuđa i medijskih slobod,a ili da Braća Italije i Liga rade na konstruisanju vladajuće koalicije u Rimu.
Takođe, s Melonijevom u palati Kiđi, Orbanom u Budimpešti, Fijalom u Pragu, Moravjeckim u Varšavi ili Okesonom u švedskoj vladi, svaki pokušaj sprovođenja reformi unutar EU koji bi vodio kao dubljim integracijama, federalizaciji, uključujući i napore da se pravo veta u procesu odlučivanja u EU svede na najmanju moguću meru, biće uzaludan.
Unutrašnja politika spoljne politike
S pomenutom ekipom imaćemo trku koja će zemlja u spoljnoj politici biti što više američka, a u unutrašnjoj što manje evropska. Poljaci su, do sada, sa Kačinjskim i Moravjeckim bili neprikosnoveni, Orban je skrenuo malo s puta od odlaska Donalda Trampa iz Bele kuće dok je Melonijeva najavila žestoku konkurenciju poljskim partnerima.
Poljska i Mađarska su bile jedine zemlje koje su se otvoreno protivile reformama u EU i sada su na putu da dobiju podršku kojoj se doskora nisu mogli nadati. Melonijeva je u svojoj izbornoj kampanji, verna principima koje su britanski konzervativci utkali u program Evropskih konzervativaca i reformista, više puta naglašavala da neće dozvoliti da u EU postoje države Serije A i Serije B.
Evropski suverenisti izašli ispod torijevskog fraka su naučili i lekciju da više ne plaše ogromnu većinu građana u vlastitim državama pričama o izlasku iz evrozone ili članstva u EU. Računica je vrlo jednostavna: takva retorika donosi par sigurnih procenata glasova, ali vama oduzima koalicioni kapacitet kako na domaćem tako i na evropskom planu.
Istini za volju, i druga struja evropskih desničara je napustila priču o egzitima, od Marine Le Pen do Matea Salvinija koji više ne pominju ni Fregzit ni Italegzit. Štaviše, u Drugoj republici se pojavila partija po ugledu na Faražov UKIP sa imenom bez mnogo mašte „Italexit“, koja ne zagovara samo izlazak iz EU već i iz NATO: dobili su manje od dva odsto glasova.
Neofrankizam, pseudotradicionalizam i folklor
Veoma indikativan trend je povezanost verbalnog distanciranja desničarskih stranaka od neonacističke i neofašističke prošlosti, ublažavanje rečnika, vođenje računa o tome kako izgledaju i kako se pojavaljuju u javnosti, sa konstantnim rastom podrške u biračkom telu, dok partije koje pojačavaju ili zaoštravaju retoriku u pravcu ekstremne desnice, neofašizma, neonacizma ili neofrankizma stagniraju ili imaju pad.
U prvom slučaju govorimo o Marin Le Pen koja je naredila svojim poslanicima u parlamentu da moraju da nose kravate i da ne prihvataju nijednu drugu definiciju pokreta kome pripadaju i njegovih članova do „patriotski“ i „patriote“.
Isto važi i za Akesona koji je očistio partiju od neonacista, zamenio plamen u grbu sa cvetom u boji švedske zastave. Melonijeva se nije odrekla „plamena“ iz grba partije, ali je izričito zabranila bilo kakve izjave, gestove ili ponašanja koji bi mogli da budu protumačeni kao izrazi nostalgije za fašizmom. Kao i Le Penova, i Melonijeva pretenduje da bude oslovljavana samo kao „patriota“, sve uz slogan koji sve češće koristi: „Živela Evropa patriota“.
Na drugoj strani, Alternativa za Nemačku i španski Voks skreću sve više udesno i stagniraju – dotaknu maksimalnu podršku od 15 posto u javnom mnjenju ili na izborima i onda se vrate na granicu dvocifrenog broja podrške. Bernd Luke i Frauke Petri su napustili Alternativu jer je postala previše ekstremna za njihove ukuse dok je Voks ostao veran do srži frankističkim idejama forsirajući i supkulturu protkanu frankizmom, pseudotradicionalizmom i folklorom.
U svakom slučaju, pobeda Melonijeve na izborima u Italiji i ulazak u vlast Okesona u Švedskoj, dali su novi vetar u leđa suverenistima i populistima, ali i lekciju: bez atlantizma se u EU ne dolazi na vlast, a ako se kojim slučajem i dođe, ne ostaje se dugo. Đorđa i Jimi su položili prvi ispit, sada su na drugom; Moravjecki i Kačinjski su prošli oba, dok Le Penova ima vremena da se spremi do 2027.
Franko Belmonte
Izvor: RTS OKO
