Desetog januara, u Americi je objavljena nova knjiga Pola Ostera „Krvlju okupana nacija“ („Bloodbath Nation“) obogaćena fotografijama Spensera Ostrandera. Reč je o relativno kratkom eseju posvećenoj prilično poznatoj i popularnoj temi: opsednutosti Amerikanaca vatrenim oružjem. Ipak, poput Stendala, Oster je uvek pripovedač, pa i onda kad esejizuje, što se vidi i u ovoj knjizi.
Malo je stranih pisaca koji u Srbiji posle raspada Jugoslavije imaju tako dobru i kontinuiranu recepciju kao Pol Oster. Više je razloga za to: prvi i najvažniji svakako jeste vrednost i kvalitet Ostera kao pisca, ali ne mnogo manje važni su dobar izdavač i posvećen prevodilac.
Izdavač je beogradska „Geopoetika“; a prevodilac je Ivana Đurić-Paunović. Sve Osterove knjige na srpskom prevela je ona; zapravo, ako ćemo biti do kraja tačni, u svakoj je najmanje jedan od prevodilaca. Veliku većinu je prevela sama, a u pojedinim se kao saradnici na prevodu pojavljuju Zoran Paunović, Svetlana Spaić, kao i izvesni Muharem Bazdulj.
Napisala je Ivana Đurić-Paunović i naučnu monografiju „Čudnoliki svet: američki hronotopi Pola Ostera“, takođe u izdanju „Geopoetike“. Time je velikom broju Osterovih knjiga kod „Geopoetike“ darovan i specifičan kontekst.
Žanrovska šarolikost
Za neke dve nedelje, Pol Oster bi treba dočekati svoje sedamdeset i šesti rođendan. U poslednjih pet-šest godina, pre ove knjige, objavio je dva potpuno nova dela, oba neobično obimna. Godine 2017. publikovao je roman „4 3 2 1“ na osam stotina šezdeset i šest stranica. (Srpsko izdanje na 936 stranica je objavljeno naredne godine, u prevodu Ivane Đurić-Paunović.)
Četiri godine posle ovog kolosalnog romana, Oster objavljuje knjigu „Burning Boy“, biografiju Stivena Krejna na ravno osam stotina stranica. Ova knjiga na srpski nije prevedena, a pitanje je i da li će biti. Krejn je klasik američke književnosti, ali kod nas nije preterano prevođen. U tom smislu je diskutabilno koliko bi ova knjiga imala čitalaca kod nas, koliko god Oster bio primer pisca sa vernom publikom. Studenti anglistike i amerikanistike, odnosno Krejnovi fanovi, po pravilu mogu da čitaju original, da i ne ulazimo u finansijski aspekt prevođenja toliko obimne, a u mnogo čemu knjige koja je ipak više namenjena koliko-toliko stručnom čitalaštvu.
Osim ove dve premijere Oster je u poslednjih pola decenije obogatio vlastitu bibliografiju sa još dva „pregleda”. Radi se o knjigama „Talking to Strangers“ odnosno „Groundworks“: dve njegove zbirke sabrane nefikcijske proze. U prvoj su sabrani eseji, predgovori i drugi slični zapisi (1967-2017), a u drugoj autobiografski tekstovi (1979-2012).
Bosonogo detinjstvo
Na samom početku najnovije Osterove knjige „Krvlju okupana nacija“ („Bloodbath Nation“) – objavljene pre dve nedelje i efektno kratke – autor se priseća svoje ranodetinjske fascinacije vatrenim oružjem.
U njegovom ranom detinjstvu, u šestoj deceniji dvadesetog veka, američka istočna obala bila je mesto gde se po kućama već mogao naći crno-beli televizor. Dečak Pol Oster, u vreme kad je imao, recimo, devet-deset-jedanaest godina, često je na televiziji gledao vestern filmove. I junaci i antijunaci tih vesterna nose pištolje. Za malog Pola Ostera to je, dakle, bila mera odrasle muškosti: nošenje pištolja.
Kao u mnogim važnim tekstovima svetske književnosti koji govore o detinjstvu, Oster majstorski kreira kontekst gde je junak istovremeno i ono što jeste i književni lik. Podseća to donekle, mada u posve drugom okviru, na Krležino „Djetinjstvo u Agramu“. Uglavnom, Osterova rana romansa sa vatrnim oružjem ne završava plastičnim igračkama. U kasnim detinjskim i ranim tinejdžerskim godinama, on učestvuje u raznim streljačkim takmičenjima na kojima čak postiže izvesne neupitne uspehe.
Bilo kako bilo, lov, kao i bilo kakva (zlo)upotreba ovog talenta u svakodnevnom životu, čoveku nije bila privlačna. Kako se bližio pubertetu, reči su mu bivale sve privlačnije od metaka. Ali i sećanje na detinjstvo mu je ostalo dovoljno živo da savršeno može da razume sve one kojima je ostalo suštinski važno da mogu nositi vatreno oružje.
Fotografije
Koliko god bio svestan da je opsesija vatrenim oružjem već decenijama važna tema američke kulture (kao i novinarstva, odnosno javnosti u celini), Oster joj na izvestan način prilazi kao da je on prvi umetnik koji se dotičnom temom bavi.
Primera radi, Majkl Mur je pre više od dvadeset godina, još 2002, dakle, snimio film „Žeđ za nasiljem“ („Bowling for Colombine“), ali u ovoj knjizi nema apsolutno nikakve reference na taj film. To je samo jedan od mogućih primera.
Takođe, odnedavno upokojeni pesnik Čarls Simić bio je Osterov prijatelj, obojica su pisali jedan o drugom; Simić je takođe pisao o američkoj opsesiji vatrenim oružjem, ali Oster nema potrebu da priziva tu činjenicu. Možda je razlog za to izbegavanje literarnih referenci činjenica da je ova knjiga svakako rezultat „koautorstva“. U njoj se, naime, nalazi nekoliko desetina fotografija Spensera Ostrandera.
Koncept Ostranderovih fotografija podsetiće ovdašnjeg čitaoca na serije fotografija pokojnog Hrvoja Polana, odnosno Sandre Vitaljić. Polan je, naime, fotografisao kulturne ustanove koje su u ratu služile za zločine nad civilnim stanovništvom dok je Vitaljićeva u ciklusu „Neplodna tla“ slikala eksterijere na kojima su se desili ratni zločini.
Ostrander je snimao mesta najpoznatnijih masovnih ubistava u Americi obavljenih vatrenim oružjem. To su nekad neke škole, nekad restorani, nekad benzinske pumpe, ali sve je to snimljeno mnogo kasnije, ponešto lišeno konteksta, ali ipak unutar korica ove knjige utisak je dosta sablasan.
Govoreći o motivima iz navedenog ciklusa Sandre Vitaljić, hrvatski istoričar Tvrtko Jakovina je zabeležio: „U njih će se stalno upisivati značenja, ali ako se to bude činilo s namerom da se pokaže sve, a ne prećuti ništa, straha ne mora biti. Problem je samo da ne dopustimo da nas istorija guši, zato jer se ne znamo nositi sa sadašnjošću.“
Slično bi se mogle opisati i fotografije objavljene u ovoj knjizi, vrlo indikativno locirane na kraju svakog poglavlja.
Statistika
Neki od šokantnih detalja ove knjige tiču se već puke statistike. Već blizu početka, primera radi, Oster navodi da civili u Americi poseduju oko četiri stotine miliona komada ličnog naoružanja. Imamo li u vidu da SAD imaju sveukupno oko 330 miliona stanovnika, a da to obuhvata i bebe i stogodišnje starce, onda nije dovoljno reći da u proseku svaki Amerikanac ima pištolj, nego maltene po pištolj i po.
Onda sledi još luđi i tragičniji podatak. Svake godine u Americi oko četrdeset hiljada ljudi izgubi život od vatrenog oružja. To je jedna Kikinda, jedan Pirot ili jedan Požarevac koji svake godine nestanu u Americi, posve mirnodopskoj Americi, a od metka.
Zanimljivo je da je to približno isti broj žrtava na istom području kao i u saobraćajnim nesrećama. Oster pravi zanimljivu paralelu kad se radi o simboličkoj ulozi pištolja i automobila u američkoj popularnoj kulturi. Ipak, postoji i velika razlika; u slučaju automobila ovo je kolateralna šteta, u slučaju pištolja, to je skoro pa nužnost.
Vrlo je sugestivan podatak da među žrtvama od metka oko pedeset procenata potpada pod samoubistvo. Istovremeno, to je takođe pedeset posto ukupnih žrtava suicida (ostatak otpada na one koji su koristili otrov, hladno oružje, koji su se obesili, utopili ili skočili s velike visine).
Važno je dodati i da uz četrdesetak hiljada mrtvih, svake godine u Americi bude i oko duplo više ranjenih od vatrenog oružja. Dakle, zbog nasilja vatrenim oružjem, u SAD svake godine hitna pomoć interveniše oko stotinu i dvadeset hiljada puta.
Po Osterovoj računici, od kraja šezdesetih godina dvadesetog veka, pa do dana današnjeg, najmanje milion i po Amerikanaca su doživeli da im vatreno oružje uništi život.
Najnovije vanredne situacije, poput pandemije kovida 19, kao da dodatno ojačavaju američku sklonosti vatrenom oružju. Prema nekim statistikama, u poslednjih desetak godina, broj domaćinstava sa oružjem na nivou celih SAD porastao je sa oko 32 na blizu 39 odsto.
Odgovornost
U svojoj knjizi Oster podseća da se faktički najmanje po jedan manji ili veći masakr vatrenim oružjem desi na američkom tlu praktično barem jedanput svaki dan. U jednom od prvih prikaza knjige, autor kaže da mu je trebalo oko dan i po da pročita knjigu, a da su se tokom tih (otprilike) trideset i šest sati u SAD desila čak četiri nova masakra.
U kontekstu onoga što Nasim Nikolas Taleb zove „koža u igri“, nije ni najmanje nevažno da u Osterovoj užoj familiji postoji slučaj ubistva vatrenim oružjem. Važno je takođe da Oster ne traži jednostavne odgovore. Tražeći razloge za fascinaciju ličnim naoružanjem, Oster se vraća kroz istoriju nekoliko vekova unatrag.
U raznim situacijama on fiksira razne razloge, svestan da je uzrok kompleksnih fenomena uvek kompleksan. Tek pred sam kraj knjige on se poziva na skorašnji pokret „Crni životi su važni“ potaknut policijskim ubistvom Džordža Flojda.
Oster ne želi da ova knjiga deluje kao dnevnopolitički pamflet. Takođe pred sam kraj on u kontekstu nekoliko konkretnih slučajeva priču o masakrima koristi i kao okvir za pseudobeletristički tekst. Tu zapravo najbolje prepoznajemo Ostera kakvog znamo iz njegovih prethodnih knjiga. Kao u onoj nezaboravnoj tezi Ortege i Gaseta o Stendalu, i Oster najbolje esejizuje kad zapravo – pripoveda. A rođeni pripovedač nikad nije propovedač, da ne kažem propovednik. Tako i ova knjiga, makar možda i zamišljena kao pamflet, završava manje sa utiskom gneva, a više sa osećanjem tuge.
U jednom starom Osterovom romanu, glavni junak jednog jutra taman pomišlja da će sve ipak biti u redu, pred njim je lep septembarski utorak, dan kao prolećni, dan kao iz raja, pred njim je put ka Menhetnu, a čitalac valjda tek u pretposlednjoj rečenici shvata da se radi o Jedanaestom septembru 2001. godine. Tuga s kraja ovog eseja nasluti se mnogo ranije, već na samom početku knjigu. Nema ovde recepta ni rešenja, kao da kaže pisac. Kao u „Hiljadu i jednoj noći“ , ostaje samo da se priča. Ili ćuti.
Muharem Bazdulj
Izvor: RTS OKO
