У живом блату конвертита Вучића
Због манипулације масама, режим СНС-а је направио систем организованог лагања да би се сакрио антинационални карактер ове политике. Вучић-Брнабић режим је ојачао политичку и материјалну корупцију, спустио стандарде јавног говора испод сваког минимума, успоставио медијски монопол, у сваком погледу земљу довео у колонијални положај, потврдио се као најбољи настављач политике невладиних организација. Сáмо име режима на сликовит начин дочарава његову двогубу и лажљиву природу. Име „Вучић“ обележава човека који долази из Српске радикалне странке: отуд преузима своју националну репрезентативност.
Име „Брнабић“ обележава службеника УСАИД-а који је репрезентант невладиног сектора и западног (америчког) утицаја. Када ову двогубост разложимо на појединачне садржаје политике режима, ствари постају очигледније: име „Вучић“ подразумева националну реторику, пламтеће исказе против западног (америчког) понашања, фотографисање са црквеним великодостојницима и њихову подршку, глуматање војне снаге и претња њеном употребом.
А име „Брнабић“ подразумева укључивање невладине интелигенције у државну политику, понизно прихватање западних (америчких) налога у садржајима државних споразума, фотографисање са западним (америчким) политичарима и постепено избегавање руских политичких званичника, упркос њиховој подршци режиму, наводи проф. др Ломпар у политичком есеју „Манекени лажи“. Магазин Таблоид ће у неколико наставака објавити делове те књиге, у којој проф. др Ломпар контекстуализује своје политичко становиште и разоткрива узроке и последице лажи које су испуниле српску јавност.
Мило Ломпар
Ма колико да привлачи људску машту, да подстиче људске потребе, да осцилира између дивљења, јарости и противљења, да плеше по нервима и плаши несрећама, представа о власти и владању остаје – у оку измакнутог посматрача – увек помало туробна. Када осмотри поступке и природу људи који су владали, у човеку се спонтано појави осећање узалудности. Мало који напор не изневерава свог заступника: ако и остане као зрео плод једног ваљаног наума, он иде мимо оног што је у сам наум сместио његов протагониста. Несклад човека и дела – сагледаних у дугим историјским периодима – некако иде на човекову штету: чак и код несумњиво великих државничких и народносних постигнућа. Сама слика добија на тамним тоновима када се у њој препознају људи свакако недостојни историје и времена. Тада се жижа посматрача проналази у некој нестварној даљини у односу и на велико и на мало у људским судбинама. Учини му се да „нема нарочито добрих ни нарочито рђавих влада ни држава.“ Ово поравнавајуће осећање суочава се са различитим плодовима владања.
Оно се отуд продубљује: „Али зато постоје владе и државе које се, да би се одржале, или да би постигле своје циљеве, служе оним што је ниже и горе у човеку, и друге које у исту сврху апелирају на оно што је више и боље, што још не значи највише и најбоље.“ Одједном се појављује универзално и антрополошко становиште у схватању владања.
Као неспоран закључак, намеће се мисао да апел на највише и најбоље у човеку не само да се налази ван било које представе о владању него је – сам по себи – немогућ. Остаје релативизовано подручје историје: владе које побуђују оно више и боље у човеку подразумевају неку вредносну лествицу која је уграђена у сáмо владање. Оне које се „служе оним што је ниже и горе у човеку“ откривају одсуство било какве свести о вредностима: свака вредност, сваки циљ владања мора се претворити у средство власти, по цену да од њега не остане ништа: све је дозвољено ако омогућава тренутно управљање садржајима територије и њеног становништва.
Да ли у овој подели на власт која – упркос самој природи владања – подразумева неко присуство вредности у себи и власт која сваку вредност претвара у себе, па је отуд потчињава оном најгорем у свету „треба тражити критериј, и по томе треба просуђивати њихове изгледе за будућност“ (Иво Андрић, Знакови поред пута, Сабрана дела, књига XИВ, Сарајево, 1976, 44.)?
Одговор на ово питање зависи од значења које додељујемо будућности. Као непосредно збивање, она не мора угрозити слику овакве власти. Као историјска резултанта, она је може потпуно разголитити у њеном рђавом чињењу. У оба случаја, одлучујући учинак долази са становишта које учествује у будућности: да ли оно баштини вредности које је власт учинила присутним у стварности или баштини сáмо владање као вредност. Нема никакве сумње у то да Вучић-Брнабић режим подстиче најгоре инстинкте у људима, да влада наизменичном сменом њихових учинака у јавности, да ниједну вредност не узима у њеном садржају него само у њеној тренутној употребљивости. Тај режим је створио систем организованог лагања које је претворено у „одговарајуће оружје против истине“ (Хана Арент, Истина и лаж у политици, превели Коста Чавошки и Данило Баста, Филип Вишњић, Београд, 1994, 25). Такав систем почива на обезвређеним мнењима која – баш зато што су изгубила сваку вредност и као мнења – имају и даље важно место у организованом лагању. Јер, „мнење, а не истина, припада преко потребним предусловима сваке власти“ (Хана Арент, Истина и лаж у политици, 27). Неопходно је, наиме, да се истине трансформишу у мнења.
Тако се обезбеђује поништавање чињеничне истине од стране општег мишљења, које је обликовано кроз систем организованог лагања: „Чињенице које имам у виду су познате, а ипак та иста јавност која зна за те чињенице може успешно и често спонтано да забрани јавно расправљање о њима и да их сматра оним што оне одиста нису – наиме, да их сматра тајнама“ (Хана Арент, Истина и лаж у политици, 31). Тако је читав низ чињеница – попут Бриселског споразума из 2013. године, или Вашингтонског споразума из 2020. године, или прихватања Француско-немачког плана из 2023. године, или војних вежби са НАТО-м, или противзаконитог организовања геј-параде у 2022. години, упркос судској забрани, коју је режим игнорисао у складу са мишљењем америчког амбасадора – постао табуизирана стварност јавног дискурса код нас.
Неопходно због манипулације масама, режимско посезање за препознавањем у одређењима националне оријентације свакако је неистинито. Отуд је потребан систем организованог лагања да би се сакрио антинационални карактер ове политике. Вучић-Брнабић режим је ојачао политичку и материјалну корупцију, спустио стандарде јавног говора испод сваког минимума, успоставио медијски монопол, у сваком погледу земљу довео у колонијални положај, потврдио се као најбољи настављач политике невладиних организација. Сáмо име режима на сликовит начин дочарава његову двогубу и лажљиву природу. Име „Вучић“ обележава човека који долази из Српске радикалне странке: отуд преузима своју националну репрезентативност. Име „Брнабић“ обележава службеника УСАИД-а који је репрезентант невладиног сектора и западног (америчког) утицаја.
Када ову двогубост разложимо на појединачне садржаје политике режима, ствари постају очигледније: име „Вучић“ подразумева националну реторику, пламтеће исказе против западног (америчког) понашања, фотографисање са црквеним великодостојницима и њихову подршку, глуматање војне снаге и претња њеном употребом. А име „Брнабић“ подразумева укључивање невладине интелигенције у државну политику, понизно прихватање западних (америчких) налога у садржајима државних споразума, фотографисање са западним (америчким) политичарима и постепено избегавање руских политичких званичника, упркос њиховој подршци режиму, повлачење војних снага далеко иза административне линије са Косовом и Метохијом и надгледање тог повлачења од стране америчког амбасадора.
Кључно је да режим све чини под заставом националне оријентације. Да би се заштитили национални и историјски садржаји српског народа, укључив и демократске, неопходно је направити видан и непрелазан отклон од механизма који је у јавни живот унео – у трајању дужем од једне деценије – овај вишеструко погубан режим. Будући да је реч превасходно о медијски обликованом режиму, јер је његово лице отиснуто у медијима, иако његови учинци далекосежно продиру у привредни, административни, безбедносни, образовни и културни живот, највидљивији део његовог механизма оличава једна фигура из прошлости. То је фигура агента-провокатора. Он је важан део система подстицања најгорих људских инстиката као система организованог лагања.
У некадашњим револуционарним покретима јако је био развијен страх од особе коју су звали агент-провокатор. То је полицијски подметнута особа чија је улога да радикализује оправдане захтеве покрета или протеста. Она то чини у мери и јачини које саме захтеве истовремено измештају из њиховог истинског контекста. Она их на тај начин срамоти и обезвређује, циљано изазива инциденте и скандале, премештајући пажњу публике са битног на небитно: са разлога на поводе, са захтева на мотиве, са ставова на карактере. Тако обезбеђује оправдање за насиље власти и прекрива и извитоперава истинске садржаје протеста. Премда су револуционарна времена давно иза нас – и можда и испред нас – у симулацији демократије улога агента-провокатора остала је незамењива, употребљива, било да је полицијски, медијски или политички одређена.
Оно што ствара особени континуитет између класичних и данашњих времена јесте околност да се ова врста људи најчешће регрутовала из групе ренегата.
Агент-провокатор је обично припадник једне револуционарне, интересне или друштвене заједнице, коју – вођен слабошћу, уценом или интересом – издаје и потказује њеним противницима на посебан начин. Он се, тако, оглашава у име политичког или културног програма, да би био укључен у његову праксу и обавио свој посао: вођен свешћу да издаје и потребом да то сакрије.
Сама ренегатска позиција развија посебан „менталитет конвертита који без имало благонаклоности посматра управо напуштену религију, претерујући у томе, одушевљено палећи оно што је обожавао“ (Лисјен Жерфањон, Јулијан звани Апостата, превео Бојан Савић Остојић, Службени гласник, Београд, 2008, 89). Одсуство мере у процени ствари, као и одсуство укуса у јавном деловању, сагласни су одсуству способности да се човек загледа у себе. Јер, ако је он извор сопствене неугодности, онда промена уверења не значи пуно: потребно је променити себе, а не само ствар о којој се суди или политички и друштвени миље у којем се човек креће. Како је то немогуће за конвертита, који никада себе не види као узрок сопственог проблема, потпуно је јасно да он никада не може бити аутентични преобраћеник, јер му је недоступна метаноиа. Конвертит је изопачена врста човека; преобраћеник је аутентични начин постојања.
Сама појава је историјски препозната: оно мало што смо сазнали о елеусинским мистеријама „одали су људи који су потом прешли у хришћанство и којима се, као свим конвертитима, журило да исмеју ритуале своје бивше религије или да их учине мрским“ (Лисјен Жерфањон, Јулијан звани Апостата, 111). Треба омрзнути све осим себе, јер човек себе тако мрзи на безболан начин: има ту страха пред истином, али има и рачуна да се живи на устаљен и безбедан начин – новац и посао су најчешћа средства обезбеђења за агента-провокатора. Његов начелни максимализам по правилу је изговор за лични опортунизам. Уместо максималног личног ризика у корист минималног општег ризика, агент-провокатор форсира максималан општи ризик у корист минималног личног ризика. То упечатљиво дочарава „онај познати ренегат Муравјов, који је себе учинио бесмртним изговоривши историјски афоризам да ?он не припада оним Муравјовима који су вешани него онима који вешају“ (Александар Херцен, Прошлост и размишљања, превеле др Вера Николић И Марија Межински, том И, део И – В, ИП Signature, Београд, 2016, 202).
Тако ренегатска ситуација омогућава да – у виртуелној комуникацији маса – класичног агента-провокатора наследи пропагандни провокатор. Иста је адреса са које он долази, јер је увек то адреса власти и моћи, домаће или стране, иста је агресивност, неодмереност и неуљудност коју испољава, као што је иста и његова улога. Док је некадашњи агент-провокатор настојао да доушнички део свог посла ради невидљиво, дотле садашњи пропагандни провокатор нападном видљивошћу жели да створи утисак како он има некакво мишљење и уверење. Као да су провокатори људи који могу имати мишљење.
Јер, они су заувек испуњени лошом вером на начин фригидне жене (Жан-Пол Сартр, Биће и ништавило, И, превео Мирко Зуровац, Изабрана дела, књига 9, Нолит, Београд, 1983, 77). Она тврди да не учествује у доживљеном задовољству: агент-провокатор тврди да не учествује у својој дужности. На чему почива овакво самоуверавање? На сазнању о томе да је задовољство доживљено код фригидне жене, као што је учешће потврђено и код агента-провокатора. И задовољство и учешће су подразумевани управо зато да би могли бити порекнути. Основна улога агента-провокатора је да помогне да се образује обавезујућа и општа ситуација у духу лоше вере: „да се конституише људска стварност као једно биће које јесте оно што није и које није оно што јесте“ (Жан-Пол Сартр, Биће и ништавило, И, 80). У нерешивом сукобу са чињеницама, вођен налогом да одбрани криминалну власт, агент-провокатор има улогу да чињенице поређа у поретку који сваку расправу доводи до нерасветљивости, не би ли се превидела криминална природа власти. Он настоји да јасно учини нејасним, да би нејасно добило статус нормалности: да би он као провокатор, опстао као агент. То је у директној сагласности са пропагандном техником нашег времена. Некадашња цензура је ускраћивала информације и нежељено будила радозналост. Мрежа тврђења агента-провокатора производи обиље информација и циљано успављује потребу за истином.
Он обично треба да испуни два циља. Неопходно је да програми и личности који су циљ агресије власти буду јавно жигосани и пропагандно обезвређени: смањити им радијус препознатљивости и дејства, децентрирати њихове увиде у правцу непостојећих или бесмислених садржаја. У центрима за медијску обуку, у деведесетим годинама XX века, и пре и после злочиначког и незаконитог НАТО-бомбардовања Југославије, овај механизам је усавршаван тако што је универзитетским курсистима објашњавано да прво морају – увредама и измишљотинама, својом наводном упућеношћу – уклонити ауторитет својих опонената.
Садржински слој расправе треба да буде или извитоперен или уклоњен са видног поља. Пропагандни провокатор, прво, треба да изведе софизам замене тезе: медијски најефектнији облик је аргументум ад хоминем. Да би циљ био лакше достижан, друго, неопходно је да личност одабрана за мету буде вређана неистинима, увредама и клеветама у подручју приватности и карактера, са идејом да изгуби живце, поремети свој начин живота и схватања ствари, чак се и дезоријентише. Узвративши мером којом је нападана, она упада у живо блато сливника, постаје и јавно и приватно неутралисана, јер се налази у подручју у којем пирују агенти-провокатори: некад као министри, некад као пропагандисти, некад као председници. Као што је политика привидног радикализма обезвређивала националну идеју код нас, у деведесетим годинама XX века, тако је од ње остала само реторичка покорица: отуд она срамоти националну традицију на коју се позива. Шта је окосница сваке политике лажног радикализма? Да се у највећем интензитету заступају било национални било европски интереси, не би ли се сакрило да се непрестано чува власт: као оно што је једино битно. Као што је новинар службеник пролазности, тако је агент-провокатор службеник моћи, каква год да је она: то га чини сродним са полицијом. Они никада не могу бити родољубиво оријентисани: као што нема патриотске полиције, тако нема ни родољубивог агента-провокатора. Сваки лажни радикализам неминовно води изневеравању вредности на које се позива, издаји интереса које оглашава, јер је једино усмерен ка одржању власти: или доласку на њу. Отуд је власт дистинктивни чинилац у процењивању политике лажног радикализма: ако је власт једини циљ политичке активности – а не држава и друштво, идеје и начела, вредности и интереси, који се могу обликовати и из опозиције – онда је све што се заступа само параван да би се допузало до власти. У тој активности савезници се не бирају: и показује се колико је потребан агент-провокатор.
Тако је отворен пут ка уплитању страних чинилаца, чије деловање не наилази ни на какву препреку у држави и друштву, јер су и држава и друштво сасвим поистовећени са влашћу. У срећнијим исходима, страни притисак на власт не може бити безусловно спроведен, јер су држава и друштво у аутономном положају у односу на власт. Код нас није такав случај. Јер, на делу је превасходно клијентелистичко-криминални режим, који изневерава и националну и демократску агенду, и, са пресудном западном (америчком) подршком, гура ствари у правцу колонијалног положаја државе и окупационог стања народа: попут некадашњих ? диктаторских и ауторитарних ? режима Латинске Америке. Отуд је ваљани отпор садржан у правцу мишљења у којем је најважније не пристати на изневеравање националних и демократских садржаја једног друштва. Био би то правац мишљења који настоји да доведе у релативну равнотежу индивидуалну слободу и националну одговорност у једном друштву.
Агент-провокатор је оператер – шраф, осигурач, пампур, верглаш – идеолошке рационализације. Када позитиван однос према власти, одређен личним интересима, претходи идеологији која се ствара да би се оправдали поступци власти, на делу је идеолошка рационализација. Јер, практични циљ претходи идеолошком образложењу.
Када политичко уверење, аутономно обликовано, претходи политичком чињењу, било власти било опозиције, онда то није рационализација, него практично остваривање једног уверења, као пракса која оне који деле то уверење одводи у опозицију или доводи на власт. У том случају, критеријум су уверења која се могу подударати или размимоилазити са влашћу.
Код идеолошке рационализације њени протагонисти не деле судбину власти, не одлазе кад она изгуби на изборима, као што никад не одлазе ни полиција нити агент-провокатор, јер их њихови лични интереси нагоне да и за нову власт праве идеолошку рационализацију. У случају такве рационализације, власт је увек критеријум, јер задовољава не само личне интересе него и очврсло и извитоперено саморазумевање.
Као човек који распростире оптужбе и подозрења само у правцу који власт допушта, некад и подстиче, агент-провокатор постоји на једноставној антрополошкој истини. Модерност нас је научила да у људски морал увек сумњамо. Отуд смо унапред спремни да сенком сумње осенчимо човека: и када нема никаквог оправдања за тако нешто. Тај моменат општег мишљења у нама покушава да стави у дејство агент-провокатор. Наше искуство као да унапред снажи темељ на којем почива сама замисао сумње. Повратна мисао у овом општем предубеђењу гласи: људски неморал је заувек несумњив. Основни наум агента-провокатора је да ово значење не повежемо са њим. Отуд се он служи тотализацијама: сви садржаји човека кога жигоше подводе се под необразложену сумњу. Супротно од овог начина мишљења, као и од агента-провокатора, јесте начело диференцираности: тек када евиденција потврди претпоставку може се приступити уопштавању појединачног случаја.
Овај есеј има за циљ да оповргне основну схему по којој се као заковани крећу критичари Мила Ломпара. Но, премда вођен сасвим практичним наумом, он настоји да постигне и општију димензију. Аутору није стало само да раскрије лажи својих критичара као симптоме владајуће политике лажи, већ и да изнова упути на политичко мишљење које сматра да је оправдано у сваком погледу, и са становишта времена, и са становишта ситуације. Др Ломпар истиче да лаж представља суштинско обележје владајућег режима у периоду од 2012. године. У књизи су полуинтелектуалац и агент-провокатор, описани као репрезентативне фигуре српске националне лажи. Као контраст, као контраритам у односу на њих, аутор је у два поглавља истакао истинске великане српске историје: Димитрија Богдановића, као супротност у односу на појаву полуинтелектуалца и Јована Ристића, као супротност у односу на агента-провокатора у улози председника.
Књигу „Манекени лажи“ објавила је, 2023. године, београдска издавачка кућа „Цатена мунди“.
Извор: Таблоид Магазин
