Пише: Драган Крушић, свештеник
Овог 2025. љета Господњег навршило се 24 године од упокојења у Господу нашег уваженог племеника, братственика, рођака и стрица Баћа Васовог Крушића, познатог професора српског језика и књижевности.
Професор Баћо Крушић је рођен 4. јануара 1931. године у селу Приградини, племену Бањани-Општина Никшић, од оца Васа и мајке Луције, рођене Алексић. Био је треће од четворо дјеце, уз најстаријег брата Илију имао је и двије сестре Новку и Вукосаву. Рано остаје без свога оца Васа, тако да бригу о њему, старијем брату Илији и сестрама преузима њихова честита и пожртвована мајка Луција, која их је подигла, одшколовала и упутила на честите стазе живота, у нимало лаким животним околностима, на чему су јој дјеца до краја живота била благодарна.
Баћо је завршио Основну школу на Велимљу и остао упамћен као ђак генерације. Након завршене Основне школе на Велимљу, уписује нижу гимназију и учитељску школу у Никшићу, на којој је дипломирао 1952.године. Следеће године је одслужио и војни рок у ЈНА. Школске 1953. /54.године је радио у Основној школи „Светислав и Ђока Булајић“ на Вилусима, и као наставник предавао српскохрватски језик. Пошто је постигао изванредан успјех као наставник српског језика у поменутој школи, имао је особиту жељу да се упише на редовне студије југословенске књижевности и српскохрватског језика.
Та жеља му се и остварила, тако да је уписао поменуте студије у Сарајеву и исте завршио 1959.године са високим просјеком. Као стипендиста Општине Никшић, предавао је једну годину у Основној школи“Јован Гњатовић“ у Враћеновићима, а затим двије школске године,од 1960.до 1962.године, био је директор Основне школе „Јован Драганић“ у Петровићима, а истовремено је предавао свој предмет српски језик и књижевност.За вријеме док је био директор школе у Петровићима,поменута школа је постизала одличне резултате благодарећи његовом преданом и стручном раду као педагога.У Гимназију“Стојан Церовић“ у Никшићу,почео је да предава 1962.године.То је било вријеме када је у никшићкој гимназији радило не мали број наставника који још нијесу имали пуну школску спрему за звање професора,а тада је Баћо већ био професор и предавао свој предмет.Његов рад у никшићкој гимназији је окарактерисан као стручан,савјестан и педантан,уз похвале за настојање да ученике што боље описмени и усмјери ка литерално књижевним достигнућима.Био је већ тада запажен као одличан познавалац српског језика и књижевности,једном ријечју прави србиста.
У Подгорицу, тадашњи Титоград , долази 1965.године,када се и запошљава у Гимназији „Слободан Шкеровић“,у једној од најистакнутијих образовних установа,не само у оквирима Црне Горе већ и шире.
Он је припадник плејаде чувених професора подгоричке гимназије,које је одликовало поред високе стручности у својим областима,велико уважавање од стране ученика Гимназије,али и цијелог града.Баћо је био професор који је од ученика захтијевао знање и дисциплину,а њима је преносио свој дар за литерални израз и широко познавање југословенске и свјетске књижевности.Био је и сам ерудита,посједовао је и богату библиотеку,која је била на располагању многим генерацијама тадашњих титограђана.Увјек је на посао долазио у одијелу,са краватом и красили су га господствени манири.Имао је калиграфски рукопис и био примјер професора језика „старога кова“.
Међу генерацијама ученика којима је предавао ,многе су личности из свијета културе и умјетности:љекари,политичари итд.
Причао ми је угледни професор српског језика Светозар Ћираковић из Никшића, када је био на студијама српског језика и књижевности, да му је ментор био Баћо,кога се радо сјећао и истичући његову стручност и одлично познавање језика.
Познато је да је чувени југословенски глумац Жарко Лаушевић у својој књизи:“Година прође,дан никад“,навео управо да је професор Баћо препознао његов умјетнички дар,глумачки таленат и усмјерио да се бави тим позивом.
Баћо се радо сјећао својих племеника Бањана и Опутно-рудињана,из Основне школе на Велимљу ,гдје је и учио, школе у Петровићима и Враћеновићима,гдје је предавао и био директор. Са особитом братском љубављу и поштовањем је причао о својим драгим Приграђанима,и како их је и сам називао, својим братственицима,угледним професорима српског језика браћи Матовић,Николи и Вукашину,Дамјановим Матовићима,који су као просвјетни радници оставили дубоки људски траг не само у Никшићу,гдје су и радили,већ у читавој Црног Гори па и на ширим просторима.
Баћов старији брат Илија, био је такође факултетски образован,завршио је Економски факултет у Сарајеву и био врстан економиста радећи у тада чувеној фирми „Униоинвенст“ у Сарајеву,гдје је и живио.Није се женио.
Страдао је мученичком смрћу 1992.године од стране муслимана.Одведен из свога стана гдје је живио и уморен на звјерски начин.
До данас му се не зна ни гроба ни мрамора.
Баћо је своју супругу Миру, рођену Шћепановић упознао управо радећи као професор у Подгоричкој гимназији,гдје је у то вријеме она предавала енглески језик. Са супругом Миром имао је диван и складан брак и у њему добио четворо дјеце:два сина и двије кћери.
Упокојио се у Подгорици 2001.године, у 70-тој години живота и сахрањен у родном селу Приградини , на Почивалима код Храма Светог Саве првог српског просветитеља и учитеља.
Вјечан му спомен и Царство Небеско.
Извор: РТНК
