Љубодраг Стојадиновић: Рушење

Љубодраг Стојадиновић,
(Фото: Данас)

Опозицијом ваља сматрати све живо у овом времену што се опире власти, и на тај отпор нико нема монопол. Политичке странке које имају амбиције да власт освоје, водећа су снага тог хетерогеног фронта. Режим чини све да уништи остатке те снаге и сваку идеју о отпору. Још није успео да то учини, злокобна идеја потпуног затирања свега другачијег напросто није остварива.

Упркос томе, лидери највећих политичких опозиционих партија довољно су добри за преврат. Погледајте само сумњиво лице које је стигло из своје страшне прошлости и заробило Србију. Сваки од њих са свим својим манама, много је бољи од њега, али то је проблем вредносне паралеле у обрачуну са апсурдима. Овде још не побеђују добри или најбољи, чак ни просечни, него симптоми вишедеценијске радикалске метастазе, ругобни производи тешке болести.

Можда српска опозиција није довољно одлучно загазила у смрдљиви глиб да би се сударила са својим противником, залуталим дубоко иза ума и сваке замисливе стварности. Виде ли уопште лидери опозиције о чему се ради, при покушају да преговорима приведу памети и поштовању закона побеснелог деспота који руши све пред собом и под собом, нарочито људе.

Уверен сам да се са њим ни о чему не може преговарати. Али, кога је уопште брига за моје уверење. Могу само да га окачим на портал, убеђен да сам учинио све што је до мене. Дакле, није јасно како преговарати са неким који унутар ове несрећне земље не преговара ни са ким, при зломисли да је царизам који успоставља готова ствар, а да је опскурни, комични и опасни тиранин непобедив. Није вајде борити се, није могуће.

У ствари, могуће је, свим снагама којих ипак има. Освојити Београд, на пример. У Београду је можда готов, ако на намештеним изборима изгуби Београд, читава трулеж се распада као поган на киши. Принцип домина, попадаће свуда. Шта ће му Србија без Београда, режим без њега постаје лешина која прави своје последње кораке.

Тако мисле неки озбиљни људи који познају логику преврата. Но, хоће ли он пристати на пораз у Београду, чак и ако пораза буде. Мисли се да неће. Чуваће престону паланку силом, по сваку цену. Не сме да се види да је величанство голо, јадно и кукавно. Тако се испада из историје и зоологије.Грађани неће пристати на такву крађу и насиље којом се чува. Ваљда неће, понижење би било сувише велико и коначно. Грађански отпор може да буде разнолик: од мирних протеста, преко масовних демонстрација до непослушности. Свака фаза има своја правила, све до границе хаоса који би изазвао посустали монарх, како би употребио силу. Већ је увежбао непријатељску полицију за премлаћивање и разбијање народа, укључујући Милетове банде које су већ долазиле у Београд тућ Србијанце.

Није могуће да све поново буде исто. Вероватно ни слично. Нико није дужан да трпи батине нити ће их трпети. На изборима у унутрашњости под условима које је задао владар, нико осим њега не може да победи. То би могло да иде у бескрај, ако се грађевина не стропошта у сопственом смраду. Али, неће још неко време. Мислим да лидери опозиције могу лако да се договоре. Мада су јасно видљиве јавне нијансе лидерских бољки и сујета. Но, свеједно. Постоји преломна тачка на којој се почиње, а свачије се самољубље оставља за дан после.

Дакле, циљ свих циљева: рушење режима за спас државе и друштва. То је прва и последња тачка програма. На изборима то је скоро немогуће, макар Београд био условни изузетак. Ако се опозиција договори око виталног циља, мора да зна шта да ради на улици, друге могућности вероватно нема. Остаје још једна недоумица: са ким на улицу? Наше племе давно није бунтовно, изгледа као да може да му ради ко шта хоће. То је питање импулса. На изборима, ма какви они били, мафија на власти ће свакако направити много бахатих грешака. Макар једна од њих ће бити неопростива, мада на први поглед незнатна. На пример, потцењивање трпељивости оних који толико дуго ћуте. Имплозију, као одговор на неподношљиве притиске и злочине, не може да контролише никаква сила. И преторијанци ће се због својих гузица прикључити бунту. Можда и Сима Спасић са својим мегафоном.

Најлакша могућност је да деспот на време покупи прње, паре и утекне код Орбана или Лукашенка док још може. Или да поднесе оставку, или се преда полицији, или да отрчи патријарху, док не дођу по њега: грешан сам оче, праштајте, много сам грешан. Сваки мој грех је вишеструко смртан. Рушење тираније има многе одлике борбе са непознатим, оностраним силама. Већ смо то радили и морамо поново. Све су сабласти још овде. Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току преузмите нашу апликацију за Adnroid или IPhone.

Извор: Директно