Зашто на Западу радимо све што код куће не бисмо?

Холандија на мапи,
(Фото: Gatewayoss)

Кад бисмо заврнули рукаве и у својим земљама онако како заврћемо чим у ретровизору угледамо тунел Караванке, гдје би нам био крај? Првих 28 година живота сам провео у Сарајеву. Школу сам завршио 2001. године, а десет година након тога сам отишао из Босне и Херцеговине. Остао сам у контакту са свим својим школским друговима и другарицама, а будући да нам је ове године била двадесетогодишњица матуре, поново смо се пронашли захваљујући Вибер групи која је формирана тим поводом.

Када смо прије 10 година славили годишњицу матуре, тада смо избројали да је скоро половина генерације ван земље – од Аљаске до Новог Зеланда, од Јапана до Бразила. Примједба свих нас који живимо вани је била управо та да нам је немогуће такво што планирати двије-три седмице унапријед и да је потребно организовати сусрет на вријеме. Ипак, жеље нам нису уважене, па тада већина дијаспораца није ни дошла на сусрет.

Ове године смо, захваљујући пандемији корона вируса, такође били бројчано кратки, али смо се успјели “угањати” на вријеме. Будући да смо се онако секташки, како само сарајевски другогимназијалци знају, присјетили школских дана, почела је и прича о томе гдје ко ради и чиме се бави, а још од љета се на Виберу свако мало чујемо и размјењујемо искуства.

Огромна разлика у рјечнику

Оно што сам примијетио је огромна разлика у рјечнику оних који раде за државу и оних који су у приватном сектору. Ови други углавном немају ни времена да превише пишу, често кажу како све ни не прочитају, а обично онда испишу роман након неколико дана и нестану. ДС, што је скраћеница за државне службенике, а за коју нисам ни знао, често се гађају терминима попут систематизације, тендерских уговора, службене дужности, инструкције, побољшања процеса, страначког или нестраначког кадра, правилника, буџетске организације, подобности… Расправљало се ко је чији, ко коме држи леђа, ко забада ножеве и шта се може од кога очекивати. Једино није било много ријечи о самом послу и радним задацима.

Када сам их питао смијем ли их “ставити” у текст, сви су одушевљено прихватили, нудећи ми да пишем о стварима за које се не смије знати, полулегалним трансакцијама, ухљебљавању родбине… не знајући, заправо, да ћу само споменути разлику између приватног и јавног сектора и не уплитати се много у сам садржај њиховог радног дана, не спомињући имена и детаље.

Након што већину тих конверзација нисам ни схватио, почео сам причати о свом холандском искуству, гђе ме никад нико није питао ни чији сам, ни ко ми чува леђа, него искључиво шта знам радити и које су моје квалификације, а ово друго не баш тако често. Тада сам схватио да је и већина других који живе вани прошла слично као и ја; сви су радили ниже плаћене послове прије него су се снашли у новој земљи, другој култури и страном језику.

Живот у Холандији,
(Фото: Ал Џазира)

На почетку си само број

Када сам стигао у Холандију, марта 2011. године, моја дјевојка и ја смо почели с минусом од 4.000 еура, илегалним социјалним станом, који смо унајмљивали од једне Хрватице која га није смјела издавати, једном платом, нешто уштеђевине у кешу и мојом дипломом, за коју није марио нико. Завршио сам журналистику у Сарајеву, што ми је користило отприлике као и нуклеарна физика за шанком, а да бисмо уопште преживјели, било нам је потребно минимално 2.500 хиљаде еура, од којих смо били веома далеко.

Никога није било брига шта сам ја у Босни радио, каква сам имао искуства, колико су ме људи познавали и јесам ли био некакав фактор промјене или члан политичке странке. Никог није занимало што сам имао хиљаде коментара на својим текстовима, нити што ми је пријећено кад бих писао оно што није требало да пишем. Већ тада сам осјетио да ћу на почетку иностраног искуства веома дуго бити само број, што ми је у почетку и одговарало.

Направио сам план, који се састојао од тога да упишем неки магистериј, а у међувремену да радим послове за које ми нису потребне никакве квалификације. Нисам ни сањао да ће се то одужити на дуге четири године.

Машина из које се више не излази

Ушао сам у машину, из које касније никад више нећу изаћи, и већ у априлу сам имао два посла, један у ирском пабу, а други у највећем ланцу супермаркета у Холандији, званом Алберт Хеијн. У пабу сам углавном конобарио, понекад сам био и за шанком, а у самопослузи сам слагао производе на полицама, истоварао и дружио се са Стјепаном, колегом из Макарске.

Зарађивао сам довољно да смо почетком 2012. године успјели унајмити легалан стан. Уселили смо у тих 80-ак квадрата, а најважније је да није био на црно, с обзиром да нас је пријашња газдарица у сваком тренутку могла избацити. Имали смо гдје и бити пријављени, па више нисмо морали молити пријатеље да то ураде за нас. Није да они то нису хтјели, али свакоме додатни станар утјече на одређене бенефиције, порез и друге ствари, па је такво што и питати увијек тлака. Полако смо враћали дугове, али то није ишло тако лако.

У почетку сам био веома задовољан што могу радити било шта, а ни новци нису били лоши, поготово кад их успоредим с оним што сам дотад имао. У кафићу сам зарађивао 10 еура по сату бруто, а у супермаркету 15 еура. Радећи тридесетак сати седмично, успијевао сам зарадити и по 1.500 еура, што је била мјера, али и неки минимум да се уопште могу плаћати режије и храна. Кад ми одбију порез, остајало би ми око 200 еура мање. Порез није био велики, јер сам зарађивао мало.

Три посла, студирање и учења језика

Почетком студија добио сам и државну стипендију. Будући да ми је дјевојка већ имала холандско држављанство, имао сам иста права као и она, па сам мислио да се могу посветити студију и радити мање, али не лези враже – у једном моменту сам се ухватио како имам три посла, студирам пуно радно вријеме (то се овдје зове фул тајм студиј и обично је предвиђено да се студент бави само тиме) и девет сати седмично учим холандски.

Након неколико мјесеци ме ухватила таква грипа да је се нисам ријешио цијелу зиму, а радећи упоредо толико различитих ствари, било је немогуће негђе не киксати, а избор је пао на језик. Ни данас га не знам толико добро да бих могао на холандском радити озбиљан, уредски посао, али то је била некаква жртва коју сам у том тренутку морао поднијети.

Као шлаг на торту, дошло је укидање државне стипендије. Будући да сам прије магистерија морао завршити курс методологије и статистике, погрешно сам информисан да ћу моћи задржати стипендију без обзира што сам напунио 30 година. Пошто је правило било да се студиј почне прије тридесете, пауза од једног семестра ми је “дошла главе” и остао сам без 992 еура мјесечно, што ми је у том тренутку било круцијално за наставак студија.

Мирза Софтић,
(Фото: YouTube)

Административна борба са системом

Срећом, научен сам да увијек чувам све доказе. Упутио сам се у административну борбу, тврдећи да није моја грешка што сам прескочио семестар, и захтијевајући да ме универзитет ретроактивно упише на факултет између септембра 2012. и фебруара 2013. године. Контрааргумент који су људи из Ректората наводили је то што је завршена фискална година и због тога ме никако не могу ретроактивно уписати. Након неколико одбијеница, играња пинг понга на енглеском и холандском, дошао сам на универзитетски суд – и побиједио.

Иако препорука универзитетског суда није обавезујућа, иако су и након ње одбили да ми ретроактивно закрпе рупу у студију, након пријетње правим судом, гдје бих тражио огромну одштету, особље Ректората је пронашло рјешење: уписали су ме, вјеровали или не, на војну академију, и то само зато што ту семестар почиње од јануара, а онда ме пребацили на мој матични факултет – комуникологију. Тако нису морали исправљати фискалну годину, а ја сам прије тридесетог рођендана поново “почео студирати”.

Прихватио сам то као нагодбу и, иако је прошло већ пет мјесеци, у међувремену добио сам заостатке и наставио студиј, који ћу након тога и завршити марта 2014. године. Вјероватно је то што су урадили било против свих могућих правила, поготово с обзиром да нисам имао ни холандско држављанство, а био сам полазник војне академије.

Расте ли еуро на грани?

А онда је поново дошла финансијска криза. Обоје смо изгубили послове. Газда ирског паба се пензионисао и вратио у Белфаст, а супермаркет ми је отказао јер сам ту већ био двије године и морали би ми дати стални уговор. Два магистра комуникација су се нашла на тржишту рада, повремено радећи у хотелима, кафићима и позоришту. Изгубили смо сва друга примања и почели смо преживљавати тако што бисмо илегално издали стан туристима, а ми отишли у неки јефтинији смјештај на другом крају Холандије. Немогуће је било планирати породицу, и уопште се ухватити за било шта.

Кад бих дошао у Босну, углавном сам шутио о свом “успјеху” вани, а дио породице ме чак покушао макнути из породичног наслијеђа јер сам “вани и мени је лако”. Свих ових година сам срео огроман број људи који заиста мисле да, чим пређете границу, берете еуре на грани, а у стварности су моја искуства и даље била нерелевантна за просјечну холандску фирму.

Нисам имао другог излаза него да малчице “накитим” ЦВ, те да уљепшам неке ствари. То је упалило и крајем 2014. године сам добио први уредски посао у Холандији, након чега су се ствари из темеља промијениле.

Сјећања с дозом носталгије

Ипак, никад нећу заборавити хотелског супервизора Мухамеда који није знао саставити реченицу, али би имао лажни хотелски осмијех и објашњавао би ми како се циједи лимун или да ми је капучино превише пјенаст, нити ћу заборавити Моуада из Алберт Хеијна који би контролисао јесам ли добро поредао производе по датуму истека, иако већ мјесецима радим без грешке. Данас се цијелог тог периода сјећам са одређенон дозом носталгије јер сам радећи у пабу упознао и неке сјајне људе, а хотел и супермаркет су ме ојачали у сваком смислу.

Власник паба, Ирац који је имао везе са Син Феином, запошљавао је искључиво странце који би му се свидјели на личној основи. Тако је нас двадесетак у једном моменту у просјеку имало универзитетску диплому, а на паузама бисмо расправљали о много дубокоумнијим стварима него што је како окренути чашу када сипаш пинт Гиниса (мало мање од пола литре тамног ирског пива). И данас смо у контакту, а могу рећи да ме сво то искуство промијенило итекако набоље, дало ми је додатну зрелост и учинило ме бољим човјеком.

Власник паба, Сеамус, човјек којег је у то вријеме било милина слушати, ми се и данас често јави, понекад се видимо и прођемо његова искуства с Гадафијем док је као “наставник енглеског” радио у Триполију, југословенски рат о ком зна све, али и неке мало капиталистичкије теме. Он и данас жали што за 20 година у Амстердаму никад није научио холандски и каже да “колико је то добро јер можеш живјети на енглеском, толико је и лоше јер нема ниједног амстердамског пријатеља”.

Диплома,
(Фото: Wrike)

Сви ти људи који с дипломама раде за шанком

Током свих ових година у Холандији, могу рећи да сам путовао много више од просјека, па сам самим тим упознавао и много других људи. Оно што ми је запало за око је чињеница да маса бивших Југословена данас ради по Њемачкој, Аустрији и другим земљама и то много слабије плаћене послове него што им образовање налаже, па тако имам друга који је магистар спорта, а у Берлину ради као медицински техничар, колегу са журналистике који се истим послом бави у Келну, доброг познаника који је с дипломом Филозофског факултета у Амстердаму рецепционер, колегицу која је годинама била шанкер с дипломом београдског Филолошког факултета, итд.

Чак се прича да је и Johnny Штулић својевремено таксирао по Utrech-у, а будући да знам каква је Холандија машина, врло је могуће да је то тачно. Када све те људе питате зашто то нису радили у својој земљи, сви би вам одговорили исто – потплаћено је, а вјероватно многима и блам. Први нисам никад помислио да одем за шанк јер знам да у Сарајеву више никад не бих био новинар, а било је момената када сам прилично запињао као freelancer и кад су ми новци били пријеко потребни.

Количина енергије коју наши људи уложе када дођу у иностранство пропорционална је количини енергије коју корумпирани улажу да би некога преварили. Увијек кажем да, кад бисмо сву ту енергију уложили у праве ствари, Босна и Херцеговина (а и друге Екс-Ју земље) би била Швицарска. Због тога данас када срећете наше људе широм планете, они углавном имају куле и градове јер их вани ништа није срамота радити. Свако има неки посао, скоро нико није на терету државе, сви причају домицилни језик, дјеца су им углавном готово па асимилирана, већина има своје куће и аутомобиле, а стопа криминала међу бившим Југословенима је нижа него икад. Више се углавном и не спомињемо по негативном, а најинтересантније је да се по цијелом свијету држимо заједно, тако да једни другима помажемо без обзира одакле долазимо, што је на нашим просторима углавном теже замисливо.

Ирска слично прошла, па није нестала

Као примјер ћу навести своју бившу фирму гђе нас је било отприлике тристотињак поријеклом с наших простора, и за шест година, колико сам на интерним друштвеним мрежама био вођа те групе, није се десио ниједан једини инцидент, па је нормално било да Косовари и Срби сједе заједно, да Босанци засмијавају Хрвате, а да Македонци и Словенци причају наш језик. И тада бисмо често пројектовали своје животе и замишљали како би то све изгледало да нисмо отишли, а онда поред тога једни другима помагали при селидби, давали финансијске савјете или покривали на послу. Заједничко свима нам је да се нико није вратио на Балкан. Пописи становништва говоре да су се с наших простора иселили милиони људи, а крај агоније се и не назире.

И Ирска је прошла слично, а није нестала. Једино што им је скоро нестало је језик, али срећом код нас још увијек измишљају нове ријечи, па су мале шансе да се потпуно међународизирамо, да не користим страни израз интернационализирамо. А кад бисмо заврнули рукаве и у својим земљама онако како заврћемо чим у ретровизору угледамо тунел Караванке, гдје би нам био крај?

Оно што сигурно не бисмо слушали су систематизација, прераспођела буџета, подобност, политичка припадност, витални национални интерес, угроженост, мајоризација, итд. јер би у једном моменту били битни само и искључиво квалификације, искуство и знање. Друга опција је побјећи ван државе, и онда након три-четири или више година стрпљења нешто и саградити.

Мирза Софтић

Извор: Ал Џазира