Пише: Милан Миленковић, Историја 20. века, год. 44, 1/2026
Сукоб Југославије са Информбироом (ИБ) и бројне промене које је проузроковао на унутрашњем плану и у спољној политици југословенске државе честе су теме истраживања на постјугословенском простору. У последње две деценије, након што су фондови Службе државне безбедности постали доступни истраживачима, бележи се пораст броја радова који проблематизују питања отпора ибеоваца југословенским властима и репресије система према онима чија су уверења одударала од званичне партијске линије. Најновија књига др Љубинке Шкодрић, више научне сараднице Института за савремену историју, представља веома значајан допринос историографији, упркос већ бројним радовима о овом комплексном сегменту југословенске прошлости.
Реч је о првој опсежној студији која се бави искључиво репресијом према женама у периоду ИБ-а. Имајући у виду вишеслојни карактер истраживане теме, ова монографија представља важан допринос проучавању родне историје социјалистичке епохе, затим политике Комунистичке партије Југославије (КПЈ) у једној специфичној фази њеног деловања, као и историје политичке репресије. Књига је заснована на анализи обимне архивске грађе, као и на коришћењу објављених извора, мемоара, штампе, интернет-извора и релевантне литературе.
Од необјављене архивске грађе др Шкодрић користила је фондове четири државна архива (Србије, Хрватске, Словеније и Босне и Херцеговине), као и изворе похрањене у Архиву Југославије и Историјском архиву Београда. Углавном је реч о грађи насталој радом партијских органа и Службе државне безбедности. У раду је коришћена и објављена грађа Државног архива Републике Северне Македоније која се односи на деловање Управе државне безбедности (УДБ). Од посебног значаја је збирка докумената Безбедносно-информативне агенције која се чува у Државном архиву Србије, а у којој се налазе елаборати о активности ибеоваца, подаци о кажњенима и спискови затвореника.
Историчарка Љубинка Шкодрић о женама на Голом отоку, шпијункама, Вери Пешић…
Монографија се састоји из предговора, три поглавља подељена на уже тематске целине и закључка. Ради боље илустрације, књига је обогаћена фотографијама и табелама које доприносе јаснијем разумевању статистичких података. У предговору је дат осврт на проблематику проучавања архивске грађе настале радом службе безбедности у истраживаном периоду, коју карактеришу повремени технички недостаци и устаљени обрасци описа у личним листовима кажњеника, што сужава могућност реконструкције живота у казненим установама и понашања кажњеника
Из тог разлога искази бивших кажњеница у виду новинских чланака, мемоара и филмова имали су велики значај у истраживачком процесу, јер су у њима дати садржајни описи стања у овим установама и тортуре кроз коју су кажњенице пролазиле. Суштина постојања казнених установа за ибеовце била је ограничавање њиховог утицаја на околину и идеолошко преваспитавање, односно одбацивање ибеовских ставова, а потом прихватање и доказивање посвећености линији коју је заступала КПЈ.
Монографија је структурисана тако да се кроз три поглавља књиге прати читав процес кроз који су ибеовке пролазиле, од првих реакција на сукоб с ИБ-ом и пружања отпора, преко хапшења и спровођење истраге, до процеса преваспитања и дугорочних последица тортуре. Ауторка у књизи наводи и судбине различитих ибеовки, углавном оних утицајнијих, указујући на то да се иза бројева крију тешка животна искушења кажњеница и њихових породица, које су биле „обележене“ од стране система деценијама након завршетка сукоба.
Прво поглавље, Рађање издајница, састоји се од две тематске целине, од којих је у уводној, под насловом Шок, колебање, сукоб, изложен преглед догађаја унутар партијске организације од првих назнака раскола са Совјетским Савезом, односно случајева Андрије Хебранга и Сретена Жујовића. У овом делу ауторка посебну пажњу посвећује првим реакцијама појединаца које су одступале од линије КПЈ, као и женама које су означаване као сумњиви елементи.
Првобитни шок навео је чланове Партије да почну да преиспитују своја дотадашња уверења о Стаљиновој непогрешивости и верности првој земљи социјализма, која су код многих југословенских комуниста била изграђивана још током двадесетих и тридесетих година XX века, почну да преиспитују, што је доводило до дубоких унутрашњих дилема. Ибеовци су представљали разнородну друштвену групу чији су се припадници разликовали по мотивима, облицима отпора, врсте казне и понашању током издржавања казне.
Др Шкодрић анализира различите појаве и радње због којих су кажњенице хапшене, попут јавно изречених коментара и вицева, критика друштвеног и економског система, лоших радних резултата, али и озбиљних преступа, у које су спадали дељење пропагандног материјала, формиранје илегалних организација, јатаковање и шпијунажа.
У завршном делу првог поглавља, који носи назив Од неспоразума до понора, ауторка се бави током истраге и различитим држањима жена током испитивања. У овом делу дат је статистички преглед ухапшеница према критеријумима попут националне припадности, старосне структуре и професије. Истраживање показује да је процес истраге ибеоваца и ибеовки у великој мери био сличан, нарочито у годинама када је репресија достигла свој врхунац.
По окончању истраге, уколико би се утврдила кривица, ибеовкама је изрицана административна или судска казна, у зависности од природе извршеног дела. Издржавање казне представља фазу која чини срж процеса преваспитања и обухваћена је другим, уједно централним поглављем под називом Женски гулаг.
По Егејском и другим морима: Голи оток и друга егзотична острва
У њему ауторка анализира услове у различитим казненим установама у које су жене биле упућиване, с посебним освртом на Свети Гргур, Рамски рит и Столац, а затим и на Голи оток, Рајхенбург и Забелу. Како документарни извори нису били довољни за потпуну реконструкцију услова у већини тих установа, ауторка се у овом делу ослањала и на доступна сећања бивших логорашица, која допуњују сазнања из документарних извора. На тај начин пружен је слојевит приказ живота у казненим установама, с посебним акцентом на различите методе физичке и психичке тортуре.
Трећи део монографије, Заувек одбачене, превасходно се бави питањем дугорочних последица затварања. Како ауторка истиче, завршетак казне није подразумевао крај процеса преваспитавања, већ се он настављао и након изласка из затвора, уз сталан надзор бивших кажњеница. Посебан осврт дат је и на последице које су се одражавале на личне планове жена, тј. на однос према деци, супрузима, пријатељима и рођацима, обрађен у целини Партија или породица.
Друга и трећина целина завршног поглавља, Робија на слободи и Трауме жена Гулага, посвећене су проблематици сећања жена које су прошле кроз казнене установе, распрострањеној појави ћутања међу бившим кажњеницама и њиховом односу према најтежем периоду живота. У посебној целини са симболичним називом Свет обезљуђених – и жртве и џелати, ауторка закључује да је репресија према ибеовкама имала негативан утицај на процес еманципације жена у послератном југословенском друштву, иако је она била један од главних постулата нове владајуће идеологије. Према ауторкином мишљењу, ибеовке представљају симбол левице и спој идеала и илузија, али пре свега симбол страдања једне епохе у којој је идеологија имала доминантно место, иако је њихов удео у укупном броју ибеоваца био мали.
Значајну допуну студији представља списак жена које су кажњене због ИБ-а, који садржи податке о старости, врсти и трајању казне, датуму хапшења и занимању. Овај списак са 1.080 имена, представља до сада најпотпунију евиденцију жена кажњених због ИБ-а, при чему ауторка оставља могућност његове накнадне допуне због проблема у вези с евиденцијом, односно могућности да поједине кажњенице нису биле регистроване. Досадашња истраживања углавном су процењивала број жена кажњених због ИБ-а на између 800 и 900 особа. Период ИБ-а заузима значајно место у друштвима бивших југословенских република и представља значајан сегмент у формирању колективног памћења.
Реч је о теми чија актуелност не јењава и која је често предмет јавних расправа, нагађања и слободних тумачења, понекад коришћених и у политичке сврхе. Из историографског угла, књига др Шкодрић представља свеобухватно и детаљно истраживање односа према женама у контексту борбе против ИБ-а и њиховог места у пружању отпора систему. Значај ове монографије огледа се управо у анализи друштвеног феномена који је дуго био занемариван, будући да су ибеовке често посматране искључиво кроз призму својих мужева и рођака, иако су многе од њих самостално и активно учествовале у пружању отпора југословенским властима.
Истраживање о ибеовкама представља незаобилазну студију у будућим проучавањима репресије на југословенском простору после Другог светског рата и важну допуну досадашњих сазнања о период југословенске историје који је представљао прекретницу за читаво друштво, а нарочито за кажњене и њихове породице, које су и дуго времена након сукоба са ИБ-ом носиле трајне последице и трауме.
Љубинка Шкодрић, Жене Голог отока (Кажњенице због Информбироа у Југославији),
