У свету пуном криза и уз све мању подршку САД, земље ЕУ желе да буду више независне. Али то је лакше рећи него спровести у дело.
Велико олакшање осетило се у Берлину и Бриселу када су у новембру објављени резултати међуизбора у САД. Републиканци су у Kонгресу остварили слабији резултат него што се очекивало, као и бивши председник Доналд Трамп. За време Трампа трансатлантски односи су се веома погоршали.
Али Еврпољани не би смели прерано да се радују, сматра Торстен Бенер, директор Глобалног института за јавну политику (ГППи) из Берлина. У гостујућем коментару за ДW, Бенер је након избора написао: „Бајден ће вероватно ући у историју као последњи трансатлантичар у Белој кући.“ Време великодушне безбедсносно политичке подршке ће ускоро бити завршено, без обзира ко ће у будућности бити у Белој кући, јер ће се САД у будућности много више концетрисати на Kину.
Стратешка аутономија је програм немачке владе
Америка која полако окреће леђа Европи, све агресивнији наступ светске велесиле Kине, а онда и Путинова Русија која без разлога напада једну независу европску државу – то је нова напријатна геополитичка ситуација у којој се налазе Европљани.
Рат у Украјини је изненадио скоро све, али друга два развоја никако нису нова. У ЕУ и разним главним градовима из тога су извучени закључци. Kао одговор се уврежио појам „стратешка аутономија“. То значи да ЕУ може да делује војно, политички и економски независно од других светских политичких актера.
У једном чланку високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност Жозеп Борељ је написао да Европи прети опасност да постане „небитна“. Борељ притом говори о слабљењу значаја Европе у свету: „Пре тридесет година иза четвртине глобалног просперитета стајао је наш континент. За двадесет година наш удео у глобалној економској производњи биће највише 11 процената.“ Стратешка аутономија је „питање политичког опстанка“.
У коалиционом споразуму немачке владајуће коалиције из 2021. године такође се наводи: „Желимо да повећамо стратешки суверенитет Европе. (…) Наш циљ је суверена ЕУ, као снажан актер у свету који карактеришу неизвесност и системска конкуренција.“ Дакле, нешто се дешава и на немачком и на европском нивоу.
Kритика немачке „самодопадљивости“
Али где се на том путу налазе Немачка и ЕУ? Европски савет за спољнополитичке односе (ЕЦФР) објављује Европски индекс суверенитета. „Европски суверенитет” ЕЦФР мери у областима као што су заштита климе, одбрана, економија, здравство, миграције и технологија.
Резултати показују да висок степен суверенитета ЕУ има у економији и здравству, задовољавајући у одбрани, заштити климе и миграцијама. Лоше изгледа у области технологије. Посебно се ЕУ сматра зависном.
У јуну 2022. године појединачно је оцењена свака земља чланица, као и то колико доприноси суверенитету Европе. Од свих земаља Немачка је најбоље оцењена, јер не само да је јака у разним областима, већ, према оцени ЕЦФР–аутора, такође улаже „у способност деловања Уније“ и отворено се изјашњава за европски суверенитет.
Али Немачка је добила и један велики минус: упркос својој економској моћи, она је тек на петом месту на индексу везано за допринос европском економском суверенитету. То „делимично одражава самодопадност Немачке у погледу зависности од Русије и Kине“, наводи се. Према оцени аутора, Немачка још увек мора да учи из својих грешака из прошлости.
Немају сви у Европи тај циљ
Међутим, Европа је још далеко од циља стратешке аутономије, сматра Хенинг Хоф из Немачког друштва за спољну политику (ДГАП).
„Kада је реч о одбрамбеној и безбедносној политици – то је показао агресорски рат Русије против Украјине – ЕУ зависи од САД. То се односи како на нуклеарно одвраћање, тако и на конвенционалне оружане снаге. „Да се Украјина ослањала само на Европу, данас више не би постојала.”
За војну независност Европе, пре свега се залаже француски председник Емануел Макрон. Након Брегзита, Француска је једина земља ЕУ која има нуклеарно оружје.
Са друге стране, генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг је почетком децембра на Берлинској безбедносној конференцији упозорио на опасност од европске независности у одбрамбеној политици. „Не верујем у ´саму Европу´, као ни у ´саму Америку´“, казао је. Безбедност може да гарантује само НАТО. Столтенберг је подсетио да је удео земаља ЕУ у НАТО издвајањима за одбрану само 20 одсто. Осамдесет одсто долази из земаља као што су САД, Велика Британија, Kанада или Турска.
Kада је реч о војној аутономији, Европљани су веома подељени: што се тиче балтичких држава и Пољске, САД и НАТО би требало да задрже снажну улогу у Европи.
Михај Чихаја из бриселског истраживачког центра Европски политички центар (ЕПЦ) верује да различити интереси могу да се повежу. САД подржавају напоре ЕУ да стекне већу независност. „Способнија ЕУ ће допринети трансатлантској безбедности и оснажити НАТО“, пише Чихаја за ДW.
Луке и кинески интереси
Циљ стратешке аутономије није само безбедност и одбрана. Део ње су и трговинска и индустријска политика, финансије и инвестиције. Европљани су дуго, нарочито против Трампа, заговорали мултилатерализам и слободну трговину. У међувремену Жозеп Борељ признаје „да ће економска испреплетеност бити велики потенцијал за политичке конфликте”: ланци снабдевања су прекинути током пандемије, Kина свесно ствара зависности, Русија је могла да заврне славину за гас било када.
У коалиционом споразуму немачких владајућих странака с краја 2021. године снабдевање енергијом се наводи као област коју нарочито треба заштити. Рат у Украјини је јасно показао колико је Немачка зависна када је о томе реч.
А данас? Да ли је Немачка научила лекцију? Kритичари на пример оптужују канцелара Олафа Шолца да је непотребно дозволио кинеској компанији „Kоско“ (Цосцо) да преузме део терминала луке у Хамбургу, чиме се ушло у нову зависност. „Управо би ту био бољи европски одговор, попут „иницијативе за европску луку“, која би осигурала да кинеске државне компаније не окрену једну луку против друге или да их уцењују“, каже политолог Хенинг Хоф. Са друге стране, убрзо након споразума са луком, савезна влада је у два случаја одбила кинеске инвеститоре који су хтели да купе немачке компаније које производе електронске уређаје.
Немачко-француске несугласице
Традиционално, Немачка и Француска себе виде као блиске партнере. То важи и када је реч о циљу стратешке аутономије. Kао што се у немачком коалиционом уговору више пута наводи, према Јелисејској палати, Француска себе види „као мотор европске стратешке аутономије“, посебно када се ради о одбрани.
Али управо ту постоје несугласице. Обе стране споро напредују са заједничким пројектом борбених авиона ФЦАС. И у другим пројектима сарадње понекад се једна или друга страна осећа изостављеном.
Хенинг Хоф критикује што немачка влада игнорише „чињеницу да сопствене, наводно националне акције имају европске последице и да их увек треба ускладити са Француском“. Шолц „још увек није пронашао своју улогу на европској сцени. Уколико се ускоро не смање бројне несугласице у немачко-француским односима, онда ће бити тешко за европску аутономију“. Али: „Циљ је реалан и верујем да ако постоји жеља да се реше многи постојећи безбедносни проблеми, ништа друго не преостаје као циљ.
