Пише: Љубица Арсић
Савремено дете је, затрпано беспотребним обавештењима, своје детињство претворило у робу, а књижевност за децу је кроз комерцијални успех преузела терапеутску улогу да подучи како да се преброди развод родитеља, савлада претерана повученост, оствари пријатељство.
Слика Лолите на прагу задевојчења како показује Набоковљев роман који је инспирисао филмове Стенлија Кјубрика и Адријана Лајна све је присутнија у модним рекламама, ревијама, телевизијским емисијама. На први поглед детиње невине, њене маркетиншки успеле наочаре са оквирима у облику срца, које многе мајке и даље купују за своје мезимице, у ствари су неким мушкарцима сензуални подстицај. О томе се не говори гласно јер је сан дотеран и унапређен према сневачу, као што се не расправља о сексуалности одраслих који подетињују ову фигуру важну у развоју жене.
Лолита, чије старање после мајчине смрти преузима очух Хумберт Хумберт, зове се пуним именом Долорес. Њено име указује на бол и патњу и истовремено носи ону изузетност играчице и куртизане Лоле Монтез, о којој је у роману Кап шпанске крви писао Црњански. Иако се у Лолитином имену, као и у Алисином, чује тепање и ритам разбрајалице из дечје песмице примерене узрасту, профани дечји говор начин је да се нападне табу и ублажи судбина која ју је задесила. У прећутаном имену Долорес крије се алузија на Mater Dolorosa и њено страдање. Ако је Мајка губитком Сина осујећена за потпуно материнство, онда је кћер – Filia Dolorosa – остала ускраћена за много тога здравог и лепог што живот носи.
Упркос игрању с ватром, мала Долорес-Лолита одомаћила се у данашњој моди са својим напућеним уснама, блиставом глатком кожом и треперавим очима прогоњене зверке, препоручујући прихваћен изглед шипарице са унутрашњом женом која из све снаге жели да искочи. Она изгледа као малена ћеркица, која је, да је мама не види, обукла њену одећу па се шепури пред огледалом, али се у очима, у споју пубертетске младости и наслућене женскости, препознаје сазнање о „оном”. Тај поглед не зависи само од оног ко је на слици већ и од оног ко гледа, јер посматрач учитава многа значења саобразна личном ставу и духу времена.
Стармале и недорасле
Однос према скаредности и невиности мењао се током времена. Оно што је било невино у доба Донатела, који је извајао дечака Давида са кокетним шеширићем и руком нехајно ослоњеном о бок, после Фројдовог открића и обрачуна са митом о анђеоски чистом детету изгледа ласцивно и изазивачки. Схватање о детету (и о жени-мајци) као принципу невиности и чистоте данас изгледа неприхватљиво, јер су изглед детета и жене недопустиво и на сваком кораку сексуализовани, што постаје озбиљан цивилизацијски проблем са којим се свакодневно и прилично неуспешно рвемо. Набоковљев генијалан уметнички запис (роман Лолита објављен је 1955. године) указује на случајеве педофилне порнографије, који се пробијају до јавности у двадесетим годинама прошлог века, а настављају се кроз ране филмове недужне Брижит Бардо (Како је слатка! Права напућена бебица!), да би у садашњој борби за профит безобзирно узели маха користећи девојчицу као потрошача. Привлачност моде „лолита”, која не јењава, можда се може објаснити и тиме што су детињаст изглед и мажење у говору честа инфантилна позиција у породицама многих жена које ачењем и имитирањем девојчице неспособне да укључи ни машину за веш постижу нешто што не могу зрелим понашањем.
Модна индустрија је са дечјим моделима у позама одраслих и девојчицама-мини-верзијама-жена – са шминком, високим потпетицама и заводничким изгледом – у доброј мери томе кумовала, процењујући у бескомпромисном капиталистичком маниру да су деца и сексуалност, која увек привлачи пажњу, огроман потрошачки потенцијал. Дечји музички идоли наступају са проблематичним кореографијама, а непримерени текстови песама које девојчице певају на такмичењима и јавним наступима, о пожуди, превари и љубавном растанку од вољеног, далеко од њиховог разумевања и искуства, стварају трагикомичну слику стармале и недорасле учеснице.
Томе треба додати и патолошку жељу за славом, шепурењем и лаком зарадом, којој, нажалост, подлежу претерано амбициозни родитељи безобзирно гурајући дете у јавност. Подређујући га апсурдним стандардима лепоте на аудицијама за мале манекене или такмичењима за малу мис, дете је изложено погледима за које оно још није спремно, док родитељи тиме показују свој став да се сан о животном постигнућу мери искључиво победом, лепим изгледом и успехом да се претекну остали.
Однос према детету се битно променио, а свакако је узрокован променом у родитељству, које је, некад поуздано и на чврстим ногама, сада идеализовано преметнувши се у хаотично деловање испуњено напетошћу.
Дуг пут је пређен од детета као непотпуног бића, грешног и васпитањем подложног промени, затим оног рођеног као добро створење које друштво квари, онда детета са жељама и снажним несвесним импулсима, све до савременог које живи у непредвидивом свету са селидбама, разводима, ратовима, пандемијама, дигиталним насиљем. Оно сад мора да буде успешно, лепо, паметно, талентовано, у сваком случају посебно, што га чини прилично напетим, стварајући неутаживу потребу за пажњом и топлином.
Његов свет је постао важан и видљивији, али је савремено дете често емотивно усамљено. Код њега се развијају радозналост и просуђивање, али се уз то јављају површност, расејаност, немогућност да се на дуже време усредсреди и повеже са неким садржајем. Детињи мозак још увек није прилагођен сталним надражајима и прекидању пажње, што утиче на концентрацију, способност говора и повезивање са другима. Иако је сигуран однос у породици и даље кључ за добар развој, родитељи дете стављају на повлашћено место у које гледају са страхопоштовањем, не размишљајући да се ту дете можда не осећа баш најбоље. Престо на којем је постављен буди, као код владара и политичара, сталну потребу за одобравањем, јер се мали деспот никад не осећа довољно добро и успешно.
Промене које су пратиле дете и родитељску улогу примећују се и у књижевности намењеној деци. Некадашње дете, а то није било нарочито давно, приказано је као радознало биће које тек треба да се развије кроз етичке поруке заједнице и у додиру са природом. Васпитна улога није била насилна већ лирска и помало бајковита са истакнутим поштењем, скромношћу, пријатељством. Савремено дете је, затрпано беспотребним обавештењима, своје детињство претворило у робу, а књижевност за децу је кроз комерцијални успех преузела терапеутску улогу да подучи како да се преброди развод родитеља, савлада претерана повученост, оствари пријатељство, постане трпељив према другом и другачијем. Наравно да оваква терапија, кроз поруке о различитости и прихватању, помаже у обликовању дететове личности и повољно утиче на емоционални развој, али је, упркос користи, често оптерећујућа због сувих савета шта и како треба.
Сигуран дом и маштом кроз игру
Зато је изложба „Јежева кућица – измишљање бољег света”, одржана прошле године у Музеју Југославије, драгоцена не само да подсети на књигу Бранка Ћопића са којом су расле генерације већ и да осмисли место сусрета који негује културно сећање и повезивање са различитим временима. Визуелно приказавши бајколики свет са становницима шуме као архетипским фигурама и нимало бајковит живот писца Ћопића, изложба је, осим што је ублажила стигму на прокаженој југословенској прошлости, показала како смо заборавили на оно што је одувек важно: сигуран дом и упознавање света маштом и кроз игру.
Овенчана Наградом „Европа Ностра” за 2025. годину, ова модерно осмишљена и духовита изложба, настала у радионицама са децом широм Србије, подсећа на Ћопићеву тврдњу да је дечја књижевност облик бекства од нељудског света, а да је враћање у детињство идиличан покушај нашег памћења да га дотера и из њега избрише оно ружно. Указујући на значај дома као подстицајног осећаја ушушканости који појачава доживљај слободе и самопоштовања, на изложби је приказана и камп кућица као симбол миграција и сталних сељења. Лијина хладна раскош (позајмљена за ову поставку из Белог двора) илустрована је луксузно постављеним столом, док вуков простор буди страх и нелагоду кроз националистичке претње. Оно што плени у овој креативној поставци јесте хумор као важна порука деци, чиме се у изложеној „Јежевој кућици” створила прихватљива слика света упркос томе што је он одувек био опасан.
Извор: Политика Магазин
