Пише: Миленија Симић-Миладиновић
Ако шта човек може доживети у пакрачко-славонској епархији, то је осећај обнове, која није само физичка, која је обнова изнутра. Обнавља се душа народа. То је оно што се сад дешава и упоредиво је само с повратком Сентандреје у свест нашег народа и цркве када смо обележавали 300 година сеоба 1990. године. Тада се Сентандреја вратила на велика врата у нашу самосвест. Управо се то сада дешава са Славонијом. Западна Славонија, Пакрац, враћа се на велика врата у срце и душу нашег народа – појашњава у разговору за „Политику” епископ пакрачко-славонски Јован. И то у седишту епархије где су славонске владике столовале вековима – Владичанском двору, импозантном здању које је до пре нешто више од деценије било изрешетана руина, у последњем рату деведесетих година минулог столећа гранатирана и потпуно девастирана зграда. Из тих рушевина и шута до 2010. расла је шума. Данас ту расте светски референтна и раритетна збирка књижевног и уметничког блага непроцењиве вредности које баштини Српска православна црква.
Из пепела је поново рођена Епископска књижница, споменик писмености који чува древне рукописне и штампане књиге на српском језику, али и прва издања светских класика: Русоа, Волтера, Верна, Ничеа… Брижљивом чувању и коришћењу библиотечке и архивске грађе, послу који је овде пре више од 220 година започео Кирило Живковић, епископ који је речима Радослава Грујића „стекао лепо образовање и смисао за виша настојања”, у ово наше време веома је посвећен, такође нарочито образован епископ, заговорник неговања културе сећања засноване на знању. Аутентични трон епископа Кирила очуван је у Владичанском двору, истим жезлом којим је он устоличен 1786. године, устоличен је 2014. садашњи епископ Јован. Дословно свака књига пакрачке библиотеке прошла је кроз његове руке. Свакој тражи и зна место у тематским збиркама на полицама, као и у посебном депоу где се по највишим светским стандардима чувају најдрагоценија и највремешнија дела међу којима је, рецимо, и једини постојећи примерак горажданског Служебника из 1519. године.
– Ова библиотека чува сваку десету књигу коју су Срби штампали у 18. веку. Скоро је једна девојка из Бањалуке писала о записима у књигама Кирила Живковића, јер он је у свакој књизи коју је набавио написао где је и кад и пошто ју је купио. Владика Мирон Николић је овде Достојевског читао на немачком, мада га имамо и на руском, и на српском, наравно. Имамо и Монтења на француском… Наша библиотека је сведок учености. Поред теологије, литургике, ово је збирка мисли човечанства од памтивека до данас, тај ток мисли и знања овде тече и храни нас непрекидно и зато је Славонија и могла породити толико учених људи – успут, док слаже књиге, говори владика Јован.
Павле Радосављевић, професор Њујоршког универзитета, стручњак за психологију и педагогију, реформатор америчког школства, родом је из села Обријежи код Пакраца, а био је и најбољи Теслин пријатељ, подсећа епископ. Из Славоније је и Милош Ђурић, омиљени професор кога су сви звали чика Миша, наш чувени хелениста, па и Богдан Црнобрња, дипломата и један од твораца Покрета несврстаних.
Владика Јован: Епископска књижница у Пакрацу ризница је есенцијалне европске мисли
– Одавде је Давид Вујић, једини живи од седам Срба из пројекта „Аполо”, а наша библиотека чува и легат Милојка Вуцелића. Чувамо и легат Душана Стојановића, који је докторирао на Оксфорду, а први је српски стручњак за компаративну религију. Из овог краја је и Владимир Велмар-Јанковић, отац Светлане Велмар-Јанковић. Одавде су Слободан Селенић, Смиља Аврамов, Григор Витез… – наводи владика који је дипломирао прво књижевност па теологију.
Магистрирао је Јерусалиму, где је у Међународном институту за проучавање Холокауста „Јад Вашем” и радио осам година. Председник је Управног одбора Музеја жртава геноцида и Одбора за Јасеновац Светог архијерејског сабора СПЦ. Његов долазак за катедру страдалничке епархије у којој је живот много пута уништаван, али није уништен, пре безмало деценију, виђен је као весник бољег времена, доба обнове и препорода духовног бастиона на простору с кога вера и нада никада нису одлазиле упркос најстрашнијим зверствима у историји човечанства која су се овде догодила – геноциду и егзодусу.
– Прво и основно када сам устоличен питали су ме како бих једном речју изразио своја осећања. Рекао сам – обнова. И у беседи на устоличењу цитирао сам Синоди, који се чита у Недељу православља, у сећање на коначну победу поштовања икона, и каже „обнављају се острва Богу”. Овде обнову највише носи Јасеновац као главно место поверено нама. Јасеновац који се од пакла претвара у рај и то ће бити стално тако, јер ми нећемо никад заборавити тај пакао који ће се истовремено сваким нашим окупљањем и делањем пред нашим очима претварати у рај, као што се ужас Великог петка кроз Велику суботу претвара у Васкрсење. Славонија је управо то, гледате с једне стране ужас, разрушено и уништено, а с друге препород, ствара се и обнавља, да буде као некада, и лепше. И људи долазе да то виде. Обилазе и Пакрац и Дарувар, иду до Свете Ане, Ораховице, Пакре… – објашњава владика.
Пакра и Света Ана су затворени манастири, без монаштва. Чекају обнову, али се у њима повремено служи литургија. У Ораховици је, неретко, више посетилаца него свештенства. И у Јасеновцу све чешће наши људи најпре долазе у манастир и Истраживачку библиотеку, а затим обилазе и спомен-подручје. Деценијама раније овде није било толико гостију, а ни данас нема редовних линија превоза које би водиле до ових места. Утисак је да западна Славонија окреће нову страницу свог животописа и постаје одредиште и привремено боравиште махом учених људи у потрази за сазнањима и стручном литературом. Све је више и српских школских група које посећују овај крај, не само из богословских школа него из београдских гимназија.
Овде сад имају где да дођу, ко да их дочека и шта да виде, и страни новинари, али и појединци и породице из дијаспоре који су жилама породичног стабла нераскидиво везани за западну Славонију. И то је кључна разлика у односу на живот овде пре десет година.
– Јесте. И разлика је очигледна. Види се шта је обновљено. Идуће године требало би да буде освећење Саборног храма Свете Тројице и свечано отварање библиотеке у двору, иако се све то већ користи. Ово је један од најзначајнијих дворова Српске православне цркве, грађен у шест фаза. Од друге четвртине 18. до треће четвртине 19. века зидали су га знаменити српски епископи. За десет година обновили смо три четвртине двора, с обзиром на то да је грађен 150 година, ми смо за деценију успели много – констатује епископ Јован.
И Саборни храм је доживео голготу, не толико у Другом светском рату, колико деведесетих, када од цркве осим четири зида готово ништа није остало. Све што је до сада урађено је ново: мермерни иконостас је ремек-дело нашег вајара Милана Ракочевића, иконе су осликале монахиње манастира Жиче, под је поплочан плочицама из Марока, најсличнијим онима које су овде раније биле. Фасада се управо ради, три стране су завршене, с фронталне још опомињу ожиљци рикошета по мозаицима.
Једно од најважнијих места у овој обнови, напомиње епископ Јован, имају Кућанци, родно место патријарха Павла. Ту је 2019. године обновљена црква у којој је патријарх Павле крштен, а која је срушена на Никољдан 1991.
– Владика Сава, мој претходник, откупио је имање патријарха Павла, па је уз то још једно имање откупљено и тамо ће бити музеј патријарха Павла, а већ постоји конак за поклонике. Сваке године уочи Преображења из Кућанаца идемо стазом којом је пешке ишао патријарх Павле до Ораховице. Ко може, добродошао је да нам се придружи тим путем – позива епископ пакрачко-славонски.
На десет храмова један свештеник
На простору пакрачко-славонске епархије пре последњег рата било је око 150.000 Срба, сада их има 15.000, стали би у две зграде у новобеоградским блоковима, дочарава епископ Јован. Пре деведесетих овде је, каже, било 70 свештеника, а данас их је десет.
– У Београду на десет свештеника дође један храм, код нас на једног свештеника десет храмова. Бреме које је на нашем свештенику је незамисливо. Што од Другог светског рата, што од деведесетих овде има око 50 срушених храмова. Срушених значи да су остали само темељи, негде ни толико, а оних који су за сређивање готово да краја нема – истиче владика.
Традиција: два бискупа и 28 епископа
Пакрац, седиште Епархије пакрачко-славонске, исто је што и Охрид, Цетиње, Призрен, Карловци, Сентандреја и један такав духовни, културни и историјски међаш враћа се у живот, истиче владика Јован. Упитан да прецизира који је он епископ по реду на овом подручју у непрекинутом низу од 16. века до данас, он каже: „Што знамо по имену, католички бискуп је овде именован тек други, а ја сам 28. епископ. Испочетка су столовали у Ораховици; први је у Пакрацу био Петроније Љубибратић, други Софроније Подгоричанин и тако редом.”
Упориште отпора у Другом светском рату
Ђаци који су натпросечно заинтересовани за историју апсолутно треба да долазе овде на студијска путовања и наш предлог је да то буде два дана, првог да посете Јасеновац и Пакрац, а другог Козару, Бањалуку и Босанску Крајину – јер ту је највеће упориште отпора у Другом светском рату ван СССР-а, напомиње стручњак међународног реномеа владика Јован. Подсећа да се Јасеновац увек посећивао с Козаром, да се не занемари димензија борбе.
– Не смемо дозволити да се бавимо само страдањем, ми смо у Другом светском рату победили и имамо све право да 9. маја идемо уздигнуте главе московским Црвеним тргом, више него било ко други на свету, осим Руса. Због Козаре – наглашава владика.
Извор: Политика
