У уводном дијелу књиге Русија – Запад. Хиљаду година рата. Русофобија од Карла Великог до украјинске кризе, аутор књиге Ги Метан, познати швајцарски новинар и политичар, диркетор и главни уредник Tribune de Genève, појашњава како је и зашто дошло до његовог разочарања у западни свијет.
„За Запад је право процес, који је данас ваљан а сутра застарева“, каже Ги Метан, појашњавајући даље:
То је уносно средство за ратовање и освајање нових територија немилитарним путем, и ретко је сврха по себи, сходно изреци: ʼСве што је моје – моје је, а о свему што је твоје може се преговаратиʼ. Горбачов никада није научио ту лекцију, те је 1991. поновио исту грешку када је повукао совјетске трупе из источне Европе у замену за усмени споразум који је обећавао да НАТО тамо неће улазити. Неколико година касније, цела источна Европа нашла се под влашћу НАТО-а, који је интервенисао у Грузији и Авганистану, и хиљадама километара дуж северног Атлантика.
Сарајево 1993.
Разочараност у политику Запада посебно се развила током његове посјете Сарајеву, 1993. године, гдје је требало да с колегама новинарима, из међународне заједнице, пружи подршку независном часопису „Ослобођење“, „којем су претили Срби“. Ево шта о том догађају пише Ги Метан.
„Са шлемовима и панцирима ишли смо у седиште часописа, напола уништено бомбардовањем, које је постало симбол отпора ʼварварствуʼ, светилишту новинарске независности и носилац мултиетичности. Окружени босанским официрима, муслиманима, упознали смо новинаре, а међу њима и неколико српских и хрватских колега који су боравили у редакцији. Наравно, они су говорили о катехизму о којем смо желели да слушамо и чинило се да су сви задовољни. Ником није пало на памет да смо врбовани у службу пропаганде босанског председника Изетбеговића, жестоког подстрекача исламизма у Босни још од његове Исламске декларације 1970. године.“
Ова сарајевска епизода била је окидач да Ги Метан увиди сав ужас пропаганде у ратним околностима. „Вратио сам се згрожен том фарсом и одлучио да првим авионом FORPRONU одем у Италију“.
„Чувени сарајевски дневни лист“, закључује Ги Метан, „који је био истинско отеловљење независности и мултиетичности претворио се у карикатуру и служио је само за промовисање босанских интереса и пропаганду (…). Ми, остали новинари, под изговором да бранимо слободу, били смо само марионете једног табора против других двају. Били смо претворени у оружје иако смо били дужни да објавимо превару и да све подједнако слушамо, не заузимајући ниједну страну“.
Русија 1994.
Сљедећа лекција која је Ги Метану затварала слух за лицемјерство западног свијета, а отварала очи за свијет Истока дешава се већ наредне, 1994. године.
„У најгорем тренутку кризе која је уследила након распада Совјетског савеза, судбина је хтела да усвојимо руску девојчицу. Пореклом из Суздаља, Оксана је примљена у сиротиште у Владимиру, 180 километара од Москве. Имала је нешто више од три године и нашли смо је једног тмурног децембарског дана у снежној олуји. Тај догађај, који је засигурно један од најдирљивијих у мом животу, учинио је да касније добијем руско држављанство (…). Очекивано, тај догађај темељно је променио мој поглед на Русију. Од простог посткомунистичког куриозитета, та земља ми је одједном постала блиска. И закључио сам следеће: да би се истински говорило о Русији, као и о било којој другој земљи, није нужно да је мрзимо, те да ће и мрвице емпатије помоћи да је разумемо.“
Захваљујући овим непосредним искуствима овај новинар је почео да увиђа колика је западњачка предрасуда, колика је „вртоглава“ количина „антируских клишеа и системске пристрасности коју је усвојила већина западних медија“.
Солжењицин, човјек који је сувише волио Русију
Лицемјерство Запада Ги Метан посебно прелама у поглављу што носи назив „Солжењицин, човек који је сувише волео Русију“.
„Током 1990-их био сам запањен начином на који је Запад третирао Солжењицина. Деценијама смо објављивали, славили, хвалили писца, бакљоношу антисовјетског дисидентства. (…) Али чим је емигрирао, одлучивши да ће се радије осамити у Вермонту како би радио него да држи антикомунистичке говоре, западни медији и универзитетски професори почели су да се удаљавају од великог писца.
Идол више није одговарао слици свијета коју су створили. Постао је сметња у њиховим плановима за академску и новинарску каријеру. А када је Солжењицин напустио САД како би се вратио у Русију и стао у одбрану своје понижене, деморалисане и распродате домовине, и када је дигао глас против западњака и либералних плуралиста који су се одрекли Русије како би уживали у јаслама капитализма, поново је постао човек кога треба потиснути. (…)
Био је пљуван, презрен, развлачен по блату због својих избора, често због оних који су у почетку били хваљени. Против ветрова и плима, против најјачих сила које су покушавале да га ослабе, Солжењицин је ипак успео да одбрани само један једини интерес, интерес Русије.“
Оно што је у свом заокрету Ги Метан морао да учини јесте да се врати, да опише пут русофобије од Карла Великог па све до времена ововјековне украјинске кризе. Оно што се може закључити јесте управо то да се историјске појаве и процесу никако не могу сводити на једну лекцији, или на једног ледира, већ би било корисније уочавати опште, хроничне поремећаје. На једном мјесту, Ги Метан закључује: „Мрзети Путина (или Обаму) значи веровати да ће свет бити рај уколико их се ослободимо“.
Русофобија је стање духа, а не завјера
„Вратимо се русофобији. То је једно комплексно осећање. Постоји пасивна мржња која се састоји у томе да се искористи тренутак слабости Русије не би ли се успоставио подобан режим или се присвојили њени ресурси, као што је то било у Јељциново време, када су се, под изговором слободне шок терапије коју су изазивали Међународни монетарни фонд и Светска банка, олигарси дочепали њеног богатства.“
„Постоји и активна, агресивна русофобија која се, насупрот наведеном, раширила кад је Русија повратила своју моћ и када се покушало спречити да она добије на значају. Видели смо да је тај феномен настао 2003, када су, трудећи се да што брже удаље Путина, који је одбио да нападне Ирак након што је подржао САД у њиховој борби против тероризма после напада 11. септембра 2001, западни русофоби усмерили су своју меку моћ да претворе Путина у новог Антихриста. Од савезника у борби против тероризма, руски председник постао је persona non grata што се успротивио инвазији на Ирак о ОПА, док су амерички нафташи намеравали да јефтино купе „Јукос“, који је његов власник Михаил Ходоровски хтео да им прода“.
Износећи ова запажања Ги Метан посебно тежи да избјегне уопштавања, јер „погрешно би било веровати да су сви Американци русофоби, а сви Руси русофили“.
Приредио: Милован Урван
