U uvodnom dijelu knjige Rusija – Zapad. Hiljadu godina rata. Rusofobija od Karla Velikog do ukrajinske krize, autor knjige Gi Metan, poznati švajcarski novinar i političar, dirketor i glavni urednik Tribune de Genève, pojašnjava kako je i zašto došlo do njegovog razočaranja u zapadni svijet.
„Za Zapad je pravo proces, koji je danas valjan a sutra zastareva“, kaže Gi Metan, pojašnjavajući dalje:
To je unosno sredstvo za ratovanje i osvajanje novih teritorija nemilitarnim putem, i retko je svrha po sebi, shodno izreci: ʼSve što je moje – moje je, a o svemu što je tvoje može se pregovaratiʼ. Gorbačov nikada nije naučio tu lekciju, te je 1991. ponovio istu grešku kada je povukao sovjetske trupe iz istočne Evrope u zamenu za usmeni sporazum koji je obećavao da NATO tamo neće ulaziti. Nekoliko godina kasnije, cela istočna Evropa našla se pod vlašću NATO-a, koji je intervenisao u Gruziji i Avganistanu, i hiljadama kilometara duž severnog Atlantika.
Sarajevo 1993.
Razočaranost u politiku Zapada posebno se razvila tokom njegove posjete Sarajevu, 1993. godine, gdje je trebalo da s kolegama novinarima, iz međunarodne zajednice, pruži podršku nezavisnom časopisu „Oslobođenje“, „kojem su pretili Srbi“. Evo šta o tom događaju piše Gi Metan.
„Sa šlemovima i pancirima išli smo u sedište časopisa, napola uništeno bombardovanjem, koje je postalo simbol otpora ʼvarvarstvuʼ, svetilištu novinarske nezavisnosti i nosilac multietičnosti. Okruženi bosanskim oficirima, muslimanima, upoznali smo novinare, a među njima i nekoliko srpskih i hrvatskih kolega koji su boravili u redakciji. Naravno, oni su govorili o katehizmu o kojem smo želeli da slušamo i činilo se da su svi zadovoljni. Nikom nije palo na pamet da smo vrbovani u službu propagande bosanskog predsednika Izetbegovića, žestokog podstrekača islamizma u Bosni još od njegove Islamske deklaracije 1970. godine.“
Ova sarajevska epizoda bila je okidač da Gi Metan uvidi sav užas propagande u ratnim okolnostima. „Vratio sam se zgrožen tom farsom i odlučio da prvim avionom FORPRONU odem u Italiju“.
„Čuveni sarajevski dnevni list“, zaključuje Gi Metan, „koji je bio istinsko otelovljenje nezavisnosti i multietičnosti pretvorio se u karikaturu i služio je samo za promovisanje bosanskih interesa i propagandu (…). Mi, ostali novinari, pod izgovorom da branimo slobodu, bili smo samo marionete jednog tabora protiv drugih dvaju. Bili smo pretvoreni u oružje iako smo bili dužni da objavimo prevaru i da sve podjednako slušamo, ne zauzimajući nijednu stranu“.
Rusija 1994.
Sljedeća lekcija koja je Gi Metanu zatvarala sluh za licemjerstvo zapadnog svijeta, a otvarala oči za svijet Istoka dešava se već naredne, 1994. godine.
„U najgorem trenutku krize koja je usledila nakon raspada Sovjetskog saveza, sudbina je htela da usvojimo rusku devojčicu. Poreklom iz Suzdalja, Oksana je primljena u sirotište u Vladimiru, 180 kilometara od Moskve. Imala je nešto više od tri godine i našli smo je jednog tmurnog decembarskog dana u snežnoj oluji. Taj događaj, koji je zasigurno jedan od najdirljivijih u mom životu, učinio je da kasnije dobijem rusko državljanstvo (…). Očekivano, taj događaj temeljno je promenio moj pogled na Rusiju. Od prostog postkomunističkog kurioziteta, ta zemlja mi je odjednom postala bliska. I zaključio sam sledeće: da bi se istinski govorilo o Rusiji, kao i o bilo kojoj drugoj zemlji, nije nužno da je mrzimo, te da će i mrvice empatije pomoći da je razumemo.“
Zahvaljujući ovim neposrednim iskustvima ovaj novinar je počeo da uviđa kolika je zapadnjačka predrasuda, kolika je „vrtoglava“ količina „antiruskih klišea i sistemske pristrasnosti koju je usvojila većina zapadnih medija“.
Solženjicin, čovjek koji je suviše volio Rusiju
Licemjerstvo Zapada Gi Metan posebno prelama u poglavlju što nosi naziv „Solženjicin, čovek koji je suviše voleo Rusiju“.
„Tokom 1990-ih bio sam zapanjen načinom na koji je Zapad tretirao Solženjicina. Decenijama smo objavljivali, slavili, hvalili pisca, bakljonošu antisovjetskog disidentstva. (…) Ali čim je emigrirao, odlučivši da će se radije osamiti u Vermontu kako bi radio nego da drži antikomunističke govore, zapadni mediji i univerzitetski profesori počeli su da se udaljavaju od velikog pisca.
Idol više nije odgovarao slici svijeta koju su stvorili. Postao je smetnja u njihovim planovima za akademsku i novinarsku karijeru. A kada je Solženjicin napustio SAD kako bi se vratio u Rusiju i stao u odbranu svoje ponižene, demoralisane i rasprodate domovine, i kada je digao glas protiv zapadnjaka i liberalnih pluralista koji su se odrekli Rusije kako bi uživali u jaslama kapitalizma, ponovo je postao čovek koga treba potisnuti. (…)
Bio je pljuvan, prezren, razvlačen po blatu zbog svojih izbora, često zbog onih koji su u početku bili hvaljeni. Protiv vetrova i plima, protiv najjačih sila koje su pokušavale da ga oslabe, Solženjicin je ipak uspeo da odbrani samo jedan jedini interes, interes Rusije.“
Ono što je u svom zaokretu Gi Metan morao da učini jeste da se vrati, da opiše put rusofobije od Karla Velikog pa sve do vremena ovovjekovne ukrajinske krize. Ono što se može zaključiti jeste upravo to da se istorijske pojave i procesu nikako ne mogu svoditi na jednu lekciji, ili na jednog ledira, već bi bilo korisnije uočavati opšte, hronične poremećaje. Na jednom mjestu, Gi Metan zaključuje: „Mrzeti Putina (ili Obamu) znači verovati da će svet biti raj ukoliko ih se oslobodimo“.
Rusofobija je stanje duha, a ne zavjera
„Vratimo se rusofobiji. To je jedno kompleksno osećanje. Postoji pasivna mržnja koja se sastoji u tome da se iskoristi trenutak slabosti Rusije ne bi li se uspostavio podoban režim ili se prisvojili njeni resursi, kao što je to bilo u Jeljcinovo vreme, kada su se, pod izgovorom slobodne šok terapije koju su izazivali Međunarodni monetarni fond i Svetska banka, oligarsi dočepali njenog bogatstva.“
„Postoji i aktivna, agresivna rusofobija koja se, nasuprot navedenom, raširila kad je Rusija povratila svoju moć i kada se pokušalo sprečiti da ona dobije na značaju. Videli smo da je taj fenomen nastao 2003, kada su, trudeći se da što brže udalje Putina, koji je odbio da napadne Irak nakon što je podržao SAD u njihovoj borbi protiv terorizma posle napada 11. septembra 2001, zapadni rusofobi usmerili su svoju meku moć da pretvore Putina u novog Antihrista. Od saveznika u borbi protiv terorizma, ruski predsednik postao je persona non grata što se usprotivio invaziji na Irak o OPA, dok su američki naftaši nameravali da jeftino kupe „Jukos“, koji je njegov vlasnik Mihail Hodorovski hteo da im proda“.
Iznoseći ova zapažanja Gi Metan posebno teži da izbjegne uopštavanja, jer „pogrešno bi bilo verovati da su svi Amerikanci rusofobi, a svi Rusi rusofili“.
Priredio: Milovan Urvan
