Лутамо поред Саве и клупирамо се. Ика се заморила и хоће да је носим. Кад се то догоди, онда јој ја предложим да се клупирамо. Трчимо од клупе до клупе, и на сваку сједнемо. Клупирајући се, од Театра на Сави до окретнице трамваја стигнемо два пута брже него обичним ходом. Ко се није клупирао нема појма какво је то задовољство. Узгред шушкарамо шушкором. У гомиле лишћа Ика утрчава као кученце, преврће се и скаче.
А патуљак Вретенко наставио је пут у чамцу од орахове љуске.
Завезао је један крај дивље лозе орлу за ногу а други за чамац.
И није га било брига шта се дешава.
Путују они уз реку и тек чују песму. Певале су то речне сирене. Као што постоје морске, постоје и речне сирене. Речне сирене су веома стидљиве и само они који се у свитање тихо привуку реци могу их видети. То је време кад се раздани, а сунце још није изашло. Могу их видети само они који су тих дана били добри.
Но невоља је што се сви од песме сирена успавају, па се нико више не сећа да их је видео. Рањене козаке крај Дњепра и исцрпљене бурлаке са Волге лечиле су песме речних сирена.
У Бијелом Пољу, близу куће у којој сам одрастао, протиче река Лим. И Лим, као и све друге реке, има своју сирену. Она, клео ми се Икин деда, мој велики тата, има душу од Русије већу. Ко њену песму чује никада више не може бити тужан. Да би могао да видиш Лимску Сирену, мораш да волиш Лим више од свих река. Често смо моја два брата и ја освитали чекајући да видимо Лимску Сирену.
Када смо летос били у Бијелом Пољу, причао сам Ики о Лимској Сирени. Када се погасе светла у кући и када сви поспу, Ика и ја смо тихо, да нас нико не чује, отварали прозор. Слушали смо зрикавце, реку и чекали да чујемо песму Лимске Сирене.
„Је л’ је чујеш, тајо?“ пита Ика, ставља палац у уста и затвара очи. „Наравно да је чујем“, потврђујем спремно. „И ја, и ја је чујем“, каже Ика и тоне у сан.
Небојша Јеврић
Извор: ИН4С
