Нови колумбијски предсједник, бивши герилац Густаво Петро, дио је новог љевичарског таласа који преплављује Латинску Америку
Побједом љевичара Густава Петра на предсједничким изборима, Колумбија се придружила новом таласу љевичарских политичара који су дошле на власт у Латинској Америци.
Љевичарски кандидати су ове године побјеђивали у у Чилеу и Хондурасу, а анкете показују да би бивши председник Бразила, Лула да Силва, такође могао да побиједи на изборима у октобру.
Латиноамеричка љевица има додатни разлог за славље: никада раније кандидат из тог политичког спектра није побиједио на предсједничким изборима у Колумбији.
Будући предсједник Густаво Петро и његова потпредсједница Франсија Маркес предлажу формирање прогресивне осовине у региону, заједно са истомишљеницима. Изборну побједу Петру су први и честитали лидери Мексика, Чилеа и Аргентине, Андрес Мануел Лопез Обрадор, Габријел Борић и Алберто Фернандез.
„Нови љевичарски талас јача у региону”, каже у интервјуу за ДВ политиколог Јан Бестен. Међутим, у поређењу са првим таласом, између 2000. и 2010. године, чини се да је овај јачи, јер су данашњи изазови далеко већи, сматра тај стручњак са Института за Латинску Америку универзитета у Берлину.
Побједа Љевице у Латинској Америци углавном је посљедица лошег управљања током пандемије, економске кризе и растуће друштвене неједнакости.
Љевица са нијансама
У првој деценији миленијума, љевичарски кандидати победили су на кључним предсједничким изборима, као на примјер Хуго Чавез у Венецуели, Лула да Силва у Бразилу, Нестор Кирхнер у Аргентини, Мишел Башеле у Чилеу, Хосе Мухика у Уругвају, Ево Моралес у Боливији и Рафаел Кореа у Еквадору.
Политиколог Бестен, међутим, истиче да „радикална љевица попут Чавезове, не може да се пореди са умереном левицом попут Луле да Силве. Свака земља има другачију политичку и друштвену реалност.“
Према ријечима Флавије Фрајденберг, директорке Центра за политичке реформе у Латинској Америци, љевичарске владе у региону настављају да показују нијансе. При том се мора правити разлика између социјалне, економске и идеолошке љевице.
„У првом реду морамо да разликујемо демократске и недемократске политичке системе”, наглашава Аргентинка у интервјуу за ДЊ. Она додаје да Венецуела, Никарагва и Куба, гдје владају левичари, не могу да буду уврштене у групу демократских земаља.
Према мишљењу Флавије Фрајденберг, реалност у Чилеу је знатно другачија, јер предсједник Борић предводи умјеренију љевицу која поштује људска права и слободе. У ту групу лијевог центра, Фрајденбергова „још увијек убраја“ и аргентинског предсједника Фернандеза и његовог мексичког колегу Лопеза Обрадора, иако у њиховим односима са важним независним тијелима и медијима посљедњих година има све више тензија.
Стигматизација, уобичајена пракса
Политиколог Бестен објашњава да га није изненадила актуелна кампања стигматизације и понижавања у колумбијском изборном процесу. Оптужбе да би Петро јужноамеричку земљу претворио у „другу Венецуелу“ нису ништа ново.
„Ту стратегију изједначавања љевичарских политичара са Мадуром и тероризмом, недавно смо примијетили у Чилеу и Перуу. Али то није успјело и само је ишло на руку дотичним кандидатима.„Не мислим да Петро угрожава демократију у Колумбији“, каже Бестен. Као градоначелник колумбијске метрополе Боготе и сенатор, Густаво Петро био је дио институционалне структуре.
Флавија Фрајденберг сматра да је Петров велики изазов да покаже гдје ће се у лијевом спектру позиционирати. За њу не представља проблем то што је Петро бивши герилац:
„Велики успјех демократизације наших земаља је у томе што дјелови Љевице, који су се некада опредијелили за оружани пут, у међувремену преко демократских избора учествују у политичком надметању.“
Извор: Вијести
