Пише: Лидија Глишић
Мириси мора мириси су његовог приобаља које се огледа у морској води, мијењајући јој боју. Уз јединствена морска испарења, ова медитеранска флора чини да и затворених очију препознајемо морски предио. Довољно је да удахнемо мирис који се нарочито у ово доба године тијелом љета шири ‘радијално’, како то кажу парфимери, па да зачас заборавимо на копно.
Херцеговци би рекли: “Нема Југа гдје смоква не ниче, а магаре не њаче“.
Када је као млад и тада још непознат професор Фернан Бродел бранио докторат у виду сада већ чувене књиге о Медитерану, једина замјерка млађаном историчару била је изостављање важног протагонисте медитеранског камена – магарца.
Неколико деценија касније, у свом “Медитеранском бревијару”, Предраг Матвејевић ће управо причом о магарцу завршити ову животну књигу преведену на десетине језика, и тако се симболично одужити покојном мештру.
СМОКВА
“Смоква преузима и продужује медитеранску међу тамо гдје престаје маслина”, пише Матвејевић о невидљивим границама медитеранске ботанике.
Још у вријеме египатских фараона, смоква је коришћена за лијечење бола у деснима. Под смоквом су рођена браћа Ромул и Рем.
Библијска прича смокве сеже у Рајски врт, када су Адам и Ева своју нагост прекрили смоквиним листом. Неки причају да је управо смоква, а не јабука, била то забрањено воће које нас је иселило из раја. Овај слатки плод Библија ће поменути бар још педесетак пута.
Лидија Глишић: Љубав у доба алгоритама: Загрљај вјештачке интелигенције
Од Библије до еротске поезије смоква ће бити симбол много чега, али је можда путеност тијела, нарочито оног женског у пуној зрелости, разлог због кога данас помислимо на смоквину сласт.
МАСЛИНА
Медитеран лежи на рубовима пустињског појаса, а маслина је дрво сунчаних предјела. “Маслина раздваја суморност Екватора од суморности Сјевера, она је симбол класицизма између два романтизма”, писао је Олдус Хаксли.
Отуда је маслина још један дискретан граничар Медитерана, дуговјечан и вишеструко користан: као извор хране, светости и благодати. Чин сађења маслиновог дрвета има своју архетипску симболику, јер захтијева стрпљење и бригу о овом чудовишном стаблу које се извија ка небу генерацијама, попут оне у Бару за коју се каже да памти Христово вријеме.
Маслина је прва биљка израсла послије Потопа, симбол помирења људи са Богом, отуда маслинова гранчица у кљуну голуба. Ни Свето писмо ни Куран не могу без маслине, а маслиново уље подједнако је љековито у свакодневном животу и у вјерским обредима.
ХЕРОДОТ МЕЂУ ТУРИСТИМА
У уводу поменуте књиге о Медитерану, Бродел нагађа, цитирајући свог учитеља Лисјена Февра, шта би било када би се Херодот, отац историје који је у 5. вијеку пропутовао већи дио тада познатог свијета, појавио међу данашњим туристима:
“Ала би се зачудио! Ти злаћани плодови, што провирују из шибљика загасито зелене боје, наранџиног, лимуновог или мандарининог дрвета, нешто се не сјећа да их је видио за живота. Не богме! Све су то далеки источњаци које су донијели Арапи. Па те чудне биљке необичних силуета, бодљикаве, попут мотки расцвјетаних, с чудним именима кактуса, агава, алоја, индијске смокве – никако да се сјети да их је за живота видио. Не богме! То су Американци. То високо дрвеће блиједозеленог лишћа, које пак носи грчко име, еукалиптус: никада нешто слично није угледао. Тако је богме! То су Аустралијанци. А ни чемпрес, јер су то Персијанци.“
Осим маслиновог дрвета, винове лозе и пшенице, скоро све биљке поникле су далеко од мора.
АГАВА
“Сада сам агава која коријеном рије у пукотине хриди и бјежи од мора са крацима алги”, опевао је ову натурализовану Медитеранку италијански пјесник Еуђенио Монтале.
Можда је баш њу изабрао јер цвјета само једном у животу и то онда када јој се ближи крај. А могао ју је опевати и због њеног чудесног тијела од кога се може направити конопац отпоран на слану воду, али и најфинија чипка.
Агава може и да опије ако се преточи у мексички мескал, или популарну текилу.
КАПАР
Ево једне биљке којој је Медитеран домовина. Управо зато што се осјећа домаћом, својим раскошним цвијетом зна интимно да обгрли камене зидине кућа и степеништа.
Нису јој јестиви плодови већ цвијетни пупољци, омиљени медитерански зачин, горак и ароматичан: “Трпки окус капара најбоље познају они који познају сву трпњу Медитерана”, пише Матвејевић.
ЛОВОР И КОНОПЉИКА
Слатке воде Скадарског језера окружују ове двије биљке, па су зато поменуте заједно.
Крећемо ли се од југа ка сјеверу, ловоров лист губи пуноћу и мијења име у лорбер. Још је пророчица Питија удисала ловорова испарења ради љековитих својстава, а данас су кулинарство и козметичка индустрија незамисливи без овог листа.
Шуме ловора су ријеткост, зато су права драгоцјеност на острвцима Скадарског језера, баш као и сива чапља, законом заштићена врста, која се гнијезди искључиво на овом дрвету.
Конопљику је још Хипократ преписивао својим пацијентима. Њену улогу у умиривању либида и сексуалног нагона, одакле јој и име “монашки бибер”, наука никада није доказала. И она расте у врбацима овог великог језера које ријеком Бојаном отиче у Јадранско море.
Да би мирисао и одисао онако како то чини, морски пејзаж је незамислив без лимуна, наранџе и мандарине, шипка који сјеверније постаје нар, рузмарина, лаванде, жалфије, рогача, винове лозе, кактуса, алоје… О њима и осталим чуварима медитеранског незаборава, другом приликом.
Уосталом, Бродел мудро савјетује: „Читалац ће најбоље учинити ако свему прида своја сјећања, своје виђење унутрашњег мора.“
Извор: РТЦГ
