Пише: Лидија Глишић
Све оно о чему данас намјеравам да пишем, стало би у причу „Зид” драгог писца који је преминуо на данашњи дан прије пет година. Емигрант и вјечити путник који се најдуже скрасио у Норвешкој, Беким Сејрановић, говорио је да се и послије 20 година тамо осјећао као странац, али не само тамо – странцем се осјећао и у крајевима из којих је потекао и у којима је живио прије рата у Југославији. У непрекидном путовању, још увијек млад да би прије пет година прекорачио небески зид, можда се коначно, с друге стране, осјетио као свој на своме.
Бекимов зид
У поменутој причи о људима које је зид дијелио на западне и источне, као човјек који је дошао са источне стране, Беким је писао да је та подјела одговарала и једнима и другима јер „ми смо требали њих због наде, а они нас због застрашујућих примјера.” Владари западне Европе пријетили су својима да ће им бити као варварима иза зида, уколико се не изолују. „Не смије бити контакта са тим несрећницима с Истока, осим ако то није у интересу западних народа.” С друге стране, та нада источњака, суочена са западним духом и предрасудама, убрзо се претварала у разочарање.
Мој зид
Кад је “Пинк Флојд”, осам мјесеци послије рушења Берлинског зида, одржао свој легендарни концерт „Тхе Wалл” на Потсдамер плацу, ја сам била осамнаестогодишња источњакиња на путовању у Шпанији. Послије поменутог концерта, једна група младића из Холандије такође се запутила у Шпанију, гдје су нам се путеви укрстили у једном клубу на обали мора. Њихово изненађење мојим знањем енглеског језика, а још више запрепашћеност познавањем музике њиховог омиљеног бенда с чијег су концерта стигли, као и моја равнодушност на њихова упорна објашњења зашто неки међу њима носе минђуше („мора да ми је то чудно”), били су доказ да смо ми с оне стране зида њима били непозната егзотика и потпуна тајна. У дружењу тих дана, признали су да сам у праву – да ништа не знају о нама, осим пропаганде која нас је и даље држала иза гвоздене завјесе.
ЕУ зид
Неће проћи много времена, а у Европи ће почети да ниче један нови зид, који ће дијелити земље на чланице Европске уније и оне које то нијесу, а које се очајнички труде да овај непремостиви нови зид прескоче.
Сан уласка у ЕУ био је сан народа о заједници слободних и равноправних. Као и увијек кад се сан судари с јавом, стварност је многе убрзо расанила. Подјела Уније на оне моћне и оне послушне разочараће посебно становнике источне стране некадашњег зида, стављајући их поново у предворје у којем их Запад мами. Однедавно, чекаоница за хватање реда постала је Европска политичка заједница која се, и недавно у Тирани, показала само као куповина времена док моћни не среде стање међу својим чланицама. Путницима који су се из сна о ЕУ већ пробудили, а да га никад нијесу ни одсањали, савјетује се да остану стрпљиви у чекаоници и не напуштају своје мјесто у реду које ће им гарантовати прелаз преко бриселског зида.
И док се „топле” жеље европских лидера према ЕУ из Тиране још нијесу охладиле, реформом коју најављује Емануел Макрон о „ефикаснијој ЕУ”, нови зид добија „анотхер брицк ин тхе wалл.” Како ефикасност заправо подразумијева и укидање консензуса као правила одлучивања међу чланицама, изгледа да се превише побуњених суверенистичких политика шири Унијом, правећи јаз у вриједносном концепту држава чланица.
Иван Крастев, аутор књиге “Послије Европе”, оваква кретања види као симптом дубоког незадовољства, уколико се не пронађу начини да се поврати повјерење обичних грађана унутар ЕУ, као и сан о ЕУ народа који још увијек ‘дишу као трећи свијет’, изван зида.
„У 21. вијеку, миграција је нова револуција – није револуција маса 20. вијека, већ револуција појединаца и породица које покреће жеља за одласком. Не инспиришу је идеолошки обојене слике блиставе будућности, него фотографије живота с друге стране (границе) на Гугловим мапама. Да би успјела, ова нова револуција не изискује идеологију, политичке покрете или политичке лидере. За многе јадне и биједне на земаљској кугли, прелазак границе Европске уније је питање људске нужности; тешко да је питање утопијске будућности”, пише Крастев, додајући и да је „ово јаз који дијели људе који су лично доживјели слом комунизма и распад некад моћног комунистичког блока и оних западњака на које ниједан такав трауматични догађај није оставио трага. Управо само искуство дефинише веома различита ишчитавања актуелне европске кризе, било из Будимпеште или из Париза. Источни Европљани тумаче стање ствари ношени осјећајем зебње, чак ужаса, док западни Европљани инсистирају на увјерењу да ће на крају све испасти добро.”
Беким у причи с почетка пише о томе зашто источњаци који једном доспију на Запад више не бивају послани натраг преко зида. „Једноставно због тога што би открили како се у ствари Западном Царству живи. Не мислим да се овдје живи лоше, али то ипак није оно што би запарало машту једног ратника с Истока. А митови су нам били потребни и на Истоку и на Западу.”
То је оно што мање романсираним језиком каже и Крастев: ако Европска унија не пронађе емотивни наратив који повезује обичног човјека са заједничким пројектом, онда неће бити ни политичке воље да се она очува.
Извор: РТЦГ
