Пише: Лидија Глишић
Свијет је пун неочекиваних, невјероватних и непредвидивих догађаја, али човјек и даље вјерује у искуства прошлости и стечена знања као једина оруђа којима те изненадне ситуације може да избјегне.
Када је почетком седамнаестог вијека један холандски морепловац упловио у Карпентаријски залив, открио је нови континент – Аустралију. Ово поморско откриће “просвијетлиће” Европљанина тог времена још једном изненађујућом чињеницом која не мора бити важна, али је свакако занимљива.
До открића Аустралије, вјеровало се да лабудови могу бити само бијеле боје, тачније, то је до тада била необорива истина. Са открићем најмањег међу континентима, сазнаћемо да ове птице могу имати и црно перје. Нама данашњима ова појава је значајнија у симболичком него у зоолошком смислу.
Данас је Црни лабуд симбол неочекиваних догађаја, ријетких и непредвидивих, који из коријена мијењају нашу представу о знању и предикцији будућности. Популаризовао га је писац, брокер и математичар Насим Николас Талеб у својој књизи названој баш по овој ријеткој птици, указујући нам на безуспјешне покушаје да разумијемо преломне догађаје које не очекујемо јер користимо старомодне начине тумачења прошлости и историје као “учитељице живота”.
Црни лабудови су објашњиви, али увијек накнадно, каже Талеб, човјек о посљедицама обично брине еx пост, прекасно. Наша неспособност да схватимо Црног лабуда потиче управо од погрешног тумачења прошлости као нечега дефинитивног и репрезентативног за будућност. А ипак, све кључно што се дешава човјечанству подлеже динамици Црног лабуда. Примјери оваквих догађаја су експанзија интернета, избијање Првог свјетског рата, терористички напад 11. септембра у САД-у, крах свјетских берзи 2008…
Свијет је мање предвидив него што желимо да вјерујемо. Људи прецјењују знање и потцјењују хаос. Традиционални модели често занемарују екстремне, ријетке догађаје који заправо обликују историју и наш живот.
Три слабости људског разумијевања
Талеб упозорава да људи имају ограничене способности да разумију и предвиђају ток историје указујући на три кључне слабости.
Прије свега, склони смо да поједностављујемо свијет и доносимо закључке на основу ограниченог знања, што нас доводи у заблуду о разумијевању. Затим, оно што се догодило у прошлости данас нам дјелује једноставније него што је заиста било у вријеме када се одиграло, па нас води у својеврсну ретроспективну илузију. Трећа слабост је човјеково повјерење у ауторитете које нас тјера да прихватимо мишљења историчара, филозофа и идеолога као чињенице, занемарујући комплексност стварности.
Ако застанемо управо код ове слабости, ту свакодневно затичемо аналитичаре наше стварности који, ослоњени управо на претходно описане слабости, покушавају да нам објасне шта се заправо збива пред нашим очима. Попут њих, и новинари и интелектуалци су љубитељи звучних формулација, корисних алатки да се домогну непобитних чињеница како би их уткали у приче које одају утисак каузалности и знања.
Релативизујући универзалну вриједност искустава из прошлости, Талеб наводи ријечи једног капетана брода: “Али у свом радном вијеку нисам доживио ниједну несрећу која би уопште била вриједна помена. За све ове године на мору, видио сам само један брод у опасности. Никада нисам видио бродолом, нити сам га доживио…”
Ове ријечи изрекао је 1907. капетан “Титаника”, само пет година прије него што ће његов брод потонути, а ова несрећа постати најпознатији бродолом у историји.
Антикрхкост
Црни лабуд настаје управо у процјепу између оног што људи стварно знају и оног што мисле да знају. Његова појава нас опомиње да свијет не функционише по праволинијској логици, да велике промјене долазе изненада, и да је потребно показати мање ароганције а више скромности пред непознатим, као и отпорност коју Талеб назива “антикрхкост.”
Овај појам не означава само способност преживљавања тих ванредних догађаја, већ и способност да се постане јачи.
“Отпорно се одупире потресима и остаје исто; антикрхко се побољшава. Та је одлика у темељу свега што се с временом мијења: еволуције, културе, идеја, револуција, политичких система, технолошких иновација, културног и економског успјеха, опстанка корпорација, добрих рецепата (рецимо, за пилећу супу или тартар бифтек са којом капи коњака), развоја градова, култура, правних система, екваторијалних прашума, резистентних бактерија… чак и постојања нас, као врсте, на овој планети”, објашњава Талеб у другој својој књизи “Антикрхкост – ствари којима прија неред”.
Свијет Црних лабудова нас учи да не можемо планирати будућност искључиво на основу минулих догађаја и искустава из прошлости, “јер оно што не знате је знатно релевантније од онога што знате”.
Умјесто да покушавамо да предвидимо ријетке и велике догађаје у овом хаотичном свијету, поручује Талеб, треба да прихватимо неизвјесност, одбацимо лажни осјећај сигурности, пристанемо на мале ризике како бисмо избјегли велике, будемо скромнији у стицању знања а храбрији у дјелованју, и изнад свега, будимо антикрхки.
Оно што називамо “нормалан живот”, заправо је само пауза између два лета Црног лабуда. Зато је важно да градимо животе и системе који могу да преживе његов долазак.
Извор: РТЦГ
