Пише: Лидија Глишић
Атмосфера градова најбоље се осјећа на градским степеницама. Некада давно грађене за одбрану од опасности, јер се њима лакше попети на сигурно, временом су постале мјеста састајања, упознавања или једноставно неометаног мировања на топлом камену углачаном небројеним корацима.
Како би рекао власник херцегновске књижаре “Со”, до чијих се врата долази подвигом пењања степеништем од мора: “Степенице губе једнину када су двије. Нико не зна колико мора да их буде да би из њих израсло степениште.” Зато је логично што је баш Никола Маловић у монографији “Херцег-Нови: Град са 100.001 степеницом” објавио фотографије, цртице или огледе о скалинама и скалинадама херцегновске ривијере. Тај подвиг успињања од нултог степеника до Трга соли, на крају књиге Маловић лично овјерава купцу монографије који је био спреман да древни град открије и из перспективе степеница.
Овај архитектонски елемент ће кроз историју врло брзо надрасти своју практичну улогу и постати раскошан украс приватних палата и дворова, као и градских тргова, на којима су корацима непрекидног пењања и силажења, баш као и у животу, степенице добијале посебну патину.
Одувијек су ме фасцинирала степеништа уклопљена у атмосферу паркова, можда зато што сам на једном таквом одрастала.
Седам степеника до пакла деменције: Не заборавите оне који не могу да се сете
Врло посебно степениште које сам упознала касније у Подгорици, а чијим се степеницама парк на Крушевцу слива ка градским улицама или се град пење ка Дворцу Краља Николе, зависно из ког правца гледамо, изгледало ми је као савршено тајно и тихо мјесто. Преварила сам се, јер њега чешће посјећују они који желе да учине јавним неки свој важан дан у животу, фотографишући тренутак на степеништу за сигуран лајк и успомену.
Када београдским парком на Калемегдану желите да се спустите до Париске улице која ће вас и лијево и десно одвести до ријека, то можете учинити Малим степеништем које је почетком вијека пројектовала Јелисавета Начић, прва жена архитект у Србији. По свему посебна, као да јој је живот непрестано био за петама јурећи је животним степеницама, скрасила се на обичној плавој табли исписаној њеним именом, које носи једна по много чему посебна уличица на Дорћолу, у непосредној близини цркве Светог Александра Невског коју је такође она пројектовала. Јелисаветине степенице од зеленог керсантита из Тешића мајдана, орошене водом са чесме коју је украсила лављом главом, постаће први примјер архитектуре паркова у Србији.
Многи ће поменути јединствену љепоту оних 215 степеника обложених керамичким плочицама у Рио де Жанеиру. Чилеанац који је провео више од 20 година украшавајући их, управо ће се њима и заувијек попети у вјечност. Или степенице париског Монмартра на чијем врху нас дочекује умјетничка насеобина, као и Базилика Светог Срца. Или оне простране у Риму, назване Шпанске због амбасаде ове земље у свом подножју, које такође воде до цркве.
То што ове монументалне грађевине човјекове кораке усмјеравају ка висинама сакралних грађевина, у тишину храмова, степеник по степеник, гушећи хук и градску вреву, говори о суштинској симболици степеница као духовних љествица. Стална борба да се домогнемо врха на којем престају овоземаљска поклизнућа, навешће Светог Јована Лествичника да напише чувене поуке о 30 степеника (љествица) до небеског царства.
Нису само религија и филозофија присвајале симболику степеништа, већ и бројни умјетници. Не пјевају ли о томе и Т.С. Елиот (“На првом завоју других степеница…”) и В.Б. Јејтс (“Зовем те са степеница завојитих…”).
У седмој умјетности, велике степенице у Одеси постаће Потемкинове захваљујући чувеној сцени дјечјих колица која јуре низбрдо у филму “Оклопњача Потемкин” Сергеја Ејзенштајна. Ову сцену страдања на степеницама препознаћемо и у кадровима других редитеља, до данашњих дана.
Тако ће и једне обичне степенице у Бронксу постати атракција откако је на њима у филму “Џокер” заплесао Хоакин Феникс.
Извор: РТЦГ
