Пише: Лидија Глишић
У ратовима које данас гледамо уживо, најтеже је поднијети призоре страдања дјеце. Прекривена пепелом и прашином, са траговима сасушених суза на уплашеним лицима, сама и немоћна, остају шћућурена у рушевинама које су им некада биле дом. А онда, између два ракетна удара, када бука утихне, у тишини згаришта, преживјела дјеца покушавају да реанимирају своје дјетињство. Котрљање гуме у Конгу, фудбал без лопте у Ираку, игра каменчићима у Непалу и дрвеним пушкама у Украјини, дио су документарног филма „Дјечје игре“ Франсиса Алиса. Ови кратки филмови без наратора, редитељске интервенције и музике, препуштају нас играма дјеце која живе само у тим тихим интермецима између двије сирене за узбуну, између два ракетирања.
У рату, дјеца често игром подражавају и ситуације које су преживјела како би “прерадила” насиље и трагедију кроз које пролазе, па игра постаје њихова спонтана аутотерапија, покушај да изиграју своје највеће страхове. Алис такође приказује и дјечје игре заборављене у овом нашем времену, јер су их замијениле оне дигиталне, уз екране и роботе. Како и сам каже: „Постоји генерација која више неће знати што значи играти се напољу. Хтио сам да снимим свједочанство прије него што то нестане.“ То су оне игре што смо их играли с вршњацима, по двориштима и улицама без надзора одраслих, најчешће до касно у ноћ. Франсис Алис је инспирацију нашао у чувеној слици Питера Бројгела, која приказује више од 80 дјечјих игара у фландријском градићу средином 16. вијека. Играчке, дрвени коњићи, кликери, труле кобиле, змајеви, подсјећају и на нама познате игре када су се дјеца још увијек играла напољу. Зато Алис снима филм и као својеврсно свједочанство дјечјег свијета који заувијек нестаје.
Јер, у тој тихој борби између дигиталног и стварног, између конзоле и дворишта – побјеђују екрани. О снази игре у животним околностима далеко од разиграности, свједочи и филм Роберта Бенинија „Живот је лијеп“. Страхоте концентрационог логора Гвидо представља сину као игру.
Отац је свјестан да је то једини начин да син преживи, а дјечак ће из логора изаћи с осјећајем да је побиједио у игри. Многи ће овај филм памтити и по музици – Баркароли из чувене опере Жака Офенбаха, коју сналажљиви Гвидо пушта на разгласу усред ужаса нацистичког логора како би охрабрио своју жену, подсјећајући је на вријеме када су је заједно слушали. Није случајно што једна од главних улога у овој опери припада играчки – механичкој лутки на навијање у коју се заљубљује главни јунак. Играчке – нежни и узнемирујући сапутници
У “Напуљској тетралогији” Елене Феранте, прича о Елени и Лили почиње и завршава се судбином њихове двије лутке које су још као дјевојчице изгубиле. Други роман исте ауторке, „Мрачна кћи“, такође заплет гради око изгубљене лутке. Тако лутка постаје сјећање на потиснуте страхове, трауме, промашаје, како је Фројд запажао – метафора наше сопствене маске. Играчке су некада свој живот почињале тек када их дијете узме у руке, удахне им живот својом маштом и причама. Неко је рекао да су играчке њежне и узнемирујуће као и само дјетињство. Данашње играчке говоре саме, оне пројектују своје програмиране обрасце понашања, памте што смо им говорили јуче, дјечја машта полако постаје сувишна. Ролан Барт је средином прошлог вијека критиковао задатост играчке у смислу наметнутог подражавања друштвених улога одраслих који “усађују дјетету, и прије него што је почело да мисли, изговор да је природа одувијек стварала војнике, поштаре и веспе“, упозоравајући да дијете у таквом свијету расте у корисника, а не у ствараоца. „Такве играчке умиру брзо, а када једном умру, оне за дијете више немају посмртни живот.“
Слично је говорио и Жан Пијаже, замјерајући одраслима ту задатост коју намећу дјеци, ускраћујући им могућност да сами откривају и разумију свијет око себе. Шарл Бодлер је писао да дијете расклапа играчку не зато што је деструктивно, већ из метафизичке радозналости – јер жели да разумије предмет коме је удахнуло живот. Свако истинско стварање је игра. У тој потреби за разумијевањем свијета кроз игру крије се суштина људске имагинације. Зато и одрасли настављају да се играју – у умјетности, политици, љубави… Када се одрасли преиграју, забораве на дјецу, на њихове потребе, страхове, трауме, животе. Побједа им постаје важнија од саме игре. Дјечји беспомоћни покушаји да се све врати као што је било, огледају се у играма које су једино остале исте и послије свих ужаса. Јер игра је можда посљедњи слободан чин који дјетету остаје.
Извор: РТЦГ
