Хрватски врх је тек под претњом међународним санкцијама почео да се ограђује од усташтва на фудбалским трибинама. Јер поготово у владајућој партији нема јасне ограде према таквим испадима.
Хрватска држава променила је последњих седмица свој однос према неоусташким испадима фудбалских навијача, ако је судити по два примера у пракси.
Прво је приведено и прекршајно гоњено пар десетака навијача домаће репрезентације који су на утакмици у Осијеку певали извесну корачницу из режима такозване Независне Државе Хрватске.
Затим је на исти начин третирано и неколико припадника навијачке групе Бад Блуе Боyс, иначе „ултраса“ загребачког прволигаша Динама. Они су на национално-првенственој утакмици у Великој Горици такође запевали једну сличну песму и то зацело у знак солидарности с тим навијачима из Осијека.
И док ће се велики део хрватске јавности вероватно сложити да је ту врсту идеолошких нагласака потребно доследно законски санкционисати, остаје питање о истинском односу саме државе према истим политичким узорима из не тако далеке историје. Јер није непозната чињеница да је Хрватска више деценија толерисала сличне испаде, па ођедном навијаче оставила на брисаном простору да би их сад прозивало као главне и једине кривце за екстремизам.
А пре ће бити да су потоњи – у просеку млађи људи – поврх свега пребурно реаговали на изненадно дистанцирање елите која се „умива“ од сопствене компромитујуће прошлости. Притом треба знати да је и такво умивање заправо ефект притиска континенталне фудбалске организације УЕФА на Хрватску.
Тражење почетка и краја усташтва
Дарио Брентин, политиколог са универзитета у аустријском Грацу, који се између осталог бави истраживањем везе између спорта и политике те друштва у Хрватској, сматра да би фудбалске, али и државне институције морале апсолутно да се ограде од било каквог кокетирања с усташком идеологијом или истицања усташких симбола. И то без обзира на питање да ли је то учињено из уверено-идеолошких, провокативних или било којих других разлога и „разлога“.
„То се наравно неће догодити“, сматра он, „јер би се у том случају морали оградити од сопственог лицемерја и такође признати да риба почиње да смрди од главе надоле.“
„Једна ствар су мале групе идеолошких усташа међу организованим и неорганизованим навијачима, како репрезентације, тако и домаћих клубова, а друга – и пуно комплкованија – ствар је друштвени контекст у којем се усташтво банализује у смислу ‘па то је само домољубље, а ви сте комунистички југозомбоиди који мрзе све хрватско’. То је стварно друштвени, а не искључиво фудбалски проблем“, истиче Брентин. Додаје како у Хрватској не постоји широки друштвени консензус о нпр. Тхомпсону, о првом белом пољу националнога грба, о усташком поздраву „За дом – Спремни“ или о томе где уопште почиње и где завршава усташтво.
Цивилизацијско чишћење јавног простора
Наш саговорник из Аустрије мишљења је да се надлежне институције у Хрватској спрам ове проблематике понашају кукавички и лицемерно.
„Kолико из неког идеолошког уверења, а колико из опортунизма, тешко је оценити. Али све док Хрватски фудбалски савез не успева да осуди певање усташких песама као нешто лоше, не зато што штети репрезентацији него зато што глорификује усташки режим, и све док не успева осудити антиромске повике као део навијачке некултуре, не зато што штети репрезентацији него зато што је морално погрешно, мало тога ће се променити“, закључио је Дарио Брентин.
О заокрету државе у формалном третману навијача, поразговарали смо са социологом спорта Озреном Битијем с Института за етнологију и фолклористику у Загреб:
„Привођења и судске казне навијачима за певање усташких пјесама на стадионима, интересантан су заокрет у државној пракси кад је реч о проусташким порукама у јавности“, истиче Бити.
Сматра и да је сад још прерано из тога закључивати да се државна политика у суштини променила. По његовом уверењу, изјаве премијера о кримену навијача упућују више на деловање државе у смеру „заштите фудбала и хрватске репрезентације“ од таквих испада и могућих казни међународних институција. „Мање пак“, наставља он, „сугеришу да држава у цивилизацијском духу креће у систематско чишћење јавног простора од симбола и порука које величају усташки режим.“
Изазови екстремизма
„Тешко је поверовати да се државни врх наканио да на дуже стазе тренира строгоћу баш на навијачкој популацији с обзиром на то да су навијачи-хулигани, назовимо тако екстремнији део те популације, политичко-идеолошки на сличној траси као десније крило ХДЗ-а, итекако важно у странци која је у Хрватској континуирано на власти. Утолико је и десничарењем обележен навијачки фолклор, заједно с другим друштвено теже разумљивим или прихватљивим ритуалима, тек понекад и само инцидентално каменчић у ципели владајућих“, тврди Озрен Бити. Подсећа и на драстичан пример одласка дела БББ-а у Грчку на забрањено гостовање, и то због тога што су завршили у тамошњим затворима.
„Структурно посматрано, међутим, све је то из перспективе ХДЗ-а добродошао продужетак конзервативних снага и исказ десних политика другим средствима и каналима. Извесно је, међутим, да су се владајући – услед што латентног, а што директног притиска међународних фудбалских и политичких тела – нашли између чекића и наковња“, проценио је овај социолог с ИЕФ-а, уз претпоставку да је Хрватској очекивати и нове навијачке (ре)акције те провокације везане уз скорашње обележавање Дана сећања на жртве Домовинског рата и Дана сећања на жртву Вуковара и Шкабрње.
Према његовим речима, Владу Хрватске тек очекују прави изазови у том смислу, као што и читаво хрватско друштво тек очекује разоткривање државне политике спрам навијачког екстремизма.
Извор: Дојче веле
