Донко Ракочевић: Нигдје у Светом писму не пише да је држава светиња и да је треба вољети
24. маја, 2022.
„Ђукановићи после 30. августа 2020. са рачуна пребацили више од 100 милиона евра“
24. маја, 2022.
Прикажи све

Поетска разлика

Сјећам се кад у Шавнику нијеси могао наћи никакву заставу и да је била жива мука кад се неко спрема за сватовског барјактара. Ајде, мајчин сине, у комитет, па лијепо узми на реверс државну џиду, да је чуваш са све петокраком и да је уредно вратиш у заказано вријеме

књижевник Јанко Јелић

Пише: Јанко Јелић

Пролазим прекјуче кроза Шавник, мада се кроз таква мјеста тешко може пролазити јер су тако мала, а модерни друмови су направљени да се њима брзо иде. Зато се кроза Шавник једноставно брже прође него кроз најмање село. Уђеш и таман кад постанеш свјестан уласка већ си изашао. Просто не знаш да ли ти минеш мимо Шавник или Шавник мимо тебе. А кад се тако брзо прође онда пут и оно око пута постане готово непримјетно и небитно, чак и онда кад је у току државни празник и кад у том чудном мјесту има више државних застава и грбова него становника. Не дао Бог да ту имам нешто да замјерим, мора и Шавник имати нешто од ове државе, мора се и он по некој статистици истаћи и поносити. Има тако битних ствари и података које су занемарене и нигдје се не објављују. Ето, на примјер, нико није израчунао која црногорска општина има највише државних застава по глави становника. То ми је почело да се врти у глави док сам се секао уз кривине Туњемира. Можда би Шавник могао да буде први на тој листи. Додуше, не зато што има превише застава, већ зато што има премало чељади, али кога је сад брига за суштину. Битна је статистика, а кроз ту статистику би се могао добити и какав орден, ласкаво признање, уручење, свечаност, посјета државног врха, море обећања. Онда би се већ наредне године процес могао поновити новим рачуном. Рецимо, општина са највећим бројем обећања по глави становника. И онда све испочетка и све до краја.

Него, не пишем ја ово да бих критиковао локалну или државну власт. Накритиковао сам се ја њих, а они су се због тога баш потресли. Пишем због других, чини ми се, поетских мотива. Због тога што сам одавно принуђен да кроз родно мјесто могу да пролазим и шетам једино у сјећању. Сјећам се кад у Шавнику нијеси могао наћи никакву заставу и да је била жива мука кад се неко спрема за сватовског барјактара. Ајде, мајчин сине, у комитет, па лијепо узми на реверс државну џиду, да је чуваш са све петокраком и да је уредно вратиш у заказано вријеме. Није било ни много аутомобила, могли смо поподне на улици да отучемо фудбал до десет, а да нас тек једном прекине неко од припитих службеника проласком у „Фићи“, или „Пезејцу“, или „Москвичу“. Моји, наравно, нијесу имали кола. Професорска плата није била зато пројектована, мада ни мој стари није био превише заинтересован да вози. Говорио је како му баста да попије и да неће да долази у ситуацију да негдје скрка и себе и фамилију у колима. Чудило ме тада то његово оправдање, данас га све више разумијем. Зато смо увијек кубурили са превозом до села. Увијек нас је возио неко од очевих пријатеља или његових бивших ђака који су се негдје на страни снашли и набавили боље аутомобиле. Код тих још увијек младих људи сам видио задовољство и част што могу да нешто учине свом старом професору. Кроз њих сам најбоље видио да мој отац стари. А дешавало нам се и да нас вози и неки службени аутомобил и службени возач. Најчешће неко из ондашње „Сињавине“ у којој је моја породица оставила дубок траг. То би се данас сматрало озбиљним преступом, корупцијом и непотизмом. О томе би писале новине и извјештавали портали како је бахатог професора и његову неваспитану дјецу у „Ладу Ниву“ потрпао стари неодговорни шофер Иван Вуковић и одвезао на породично имање, у хацијенду под Сињавином, гдје поменути професор згрће грдне паре држећи краве, кокошке и крмад. Не зна се кога би жешће оплели медији и невладин сектор. Шофер би сигурно остао без посла, а профа би вјероватно морао пред неку етичку комисију док би му дјецу прстом показивали за примјер осталим малишанима и за наук да се зна добро ко је лупеж и штеточина. Но, срећом по нас то вријеме није било тако претрпано владавином права, моралом, бригом за новац грађана и европским вриједностима, па су моји драги покојници остали некажњени за своје ужасне преступе неовлашћеног коришћења државних добара у приватне сврхе.

Мени је најчешће у вожњи било мука, повраћало ми се већ на првој кривини изнад вароши. Говорили су ми да дишем дубоко поред отвореног прозора. Помагало је донекле, али недовољно. А онда се стари Иван сјетио бољег решења за моју муку.

„Ајде да пјевамо!“ – узвикнуо је.

Прихватио сам, али нијесам могао да се сјетим ниједне пјесме. И док сам се двоструко мучио и са нагоном за повраћање и са покушајем да се сјетим било каквих стихова и мелодије стари возач је започео:

„Оћемо ли ону стару о Милошу и Лазару,

Или ћемо ону нову о крвавом Вучјем Долу!?“

И тако, док су се у моме носу борили тешки мирис бензина и свјежина планинског ваздуха у утроби су се сукобили мучнина и пјесма о косовским и вучедолским витезовима. Отров и чудан противотров. Поновио сам ту пјесму бар десет пута тог дана. Пјевао сам све док нијесмо стигли на катун.

И прекјуче ми се однекуд кроз сјету јавила иста пјесма док сам низ Војник хитао Никшићу. Ту пјесму одавно нико не пјева, а тек понеко се сјети. Да није сјете не бих се ни ја сјетио. Сјета и сјећање су и звуковно и значењски изгледа у најближем сродству, само се не зна ко је кога родио. А отрежњење од сјећања ме је срело на главном градском булевару. Закрчен саобраћај. У Никшићу је такође празник и славље. Ипак постоје битне разлике. Рецимо, уз заставе овдашње државе иде и понека „шаховница“. Уз то у Никшићу има и људи. Додуше, доста и непознатих. Дошли људи и из других градова да славе. Је ли и Бог дао. Коме је до славља, срећно му било. Вазда славио кад има шта! А какво би то славље било без пјесме.

„Да ли ће се икад срести твоја ноћ и моја зора?“ – пита једна пјевачица.

„Умрјећу ко Црногорац!“ – инати се с неким анонимни аутор.
„Суде ми…“ – жали се Никшићанима Мирослав Шкоро кога никако да осуде…

И док сам, уживајући у слављеничком амбијенту, размишљао како то да у Црној Гори засад није откривена ни написана ниједна пјесма о Туђемилу негдје близу покојног „Металца“ је закојевитезао и Томпсон. Можеш мислити, сам себе „крстио“ по митраљезу. Ваљда је та чињеница значајнија од све његове поезије. Или би бар требало тако да буде. Но, празник и нова силована реалност која се у Црној Гори слави потоњих деценија мијењају ствари кад је у питању вредновање било чега, па и поезије. И тако одједном некакве Чавоглаве и њихов жестоки бој засјењују и Косово и Вучији До. И Царев Лаз, и Мартиниће, и Крусе, и Граховац и Брегалницу, и Мојковац, и Скадар. Све бојеве о којима смо пјевали, па и Туђемил о коме бисмо такође пјевали да смо имали икакву пјесмицу.

Његош је пјевао да Милошева мишица засјењује спартанске подвиге и сваки Црногорац је не тако давно сањао да се бар на трен презива Обилић. О томе је пјевао и стари шофер Вуковић док ме је стиховима лијечио. Данас је и ту горду мишицу и стихове о њој засијенио стихоклепац који је сањао да постане усташка брзометка. То је, дакле, нова црногорска поетика која Његоша замјењује Томпсоном, а Косово Чавоглавама. Јаз који је ископан оваквим поступком не може премостити ниједна влада и ниједна политика.

У датом поређењу неупоредивих категорија станује сва слика и суштина такозване подјеле у Црној Гори, основни разлог и начин зашто и како један празник не може да буде заиста празник и како је једна држава постала сурогат сопственог имена и негативан лик сопствене поезије које се одрекла иако је била њено једино истинско богатство.

Извор: ИН4С

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.