Piše: Dragoljub Mandić
Ravno tri decenije je prošlo od premijere filma Srđana Dragojevića „Lepa sela lepo gore“. Iako je u međuvremenu vrlo brzo stekao status jednog od najboljih ostvarenja u istoriji srpske kinematografije, te je za mnoge gledaoce – naročito one koji su imali sreću da ga ne dožive na svojoj koži – postao prva vizuelna asocijacija na građanski rat u Bosni i Hercegovini. Ali i dalje postoji veliki jaz između popularnosti ovog filma i znanja šta se to zaista dogodilo u tunelu Brodar početkom septembra 1992. godine.
Situacija u Gornjem Podrinju bila je zaoštrena znatno pre početka rata. Iako je u Višegradu i među Srbima bilo pojedinaca čije je ponašanje doprinosilo nestabilnoj situaciji, glavni izvor napetosti u ovom gradu ipak su predstavljali ekstremni članovi Stranke demokratske akcije, predvođeni Muratom Šabanovićem, čije će delovanje biti jedan od povoda za intervenciju Jugoslovenske narodne armije u aprilu 1992. godine.
Na filmu je početak rata prikazan scenom iseljavanja jedne muslimanske porodice iz sela glavnih likova, Milana i Halila, koja je inspirisana stvarnim događajima. Prema svedočanstvu Slađana Simića, poručnika koji je poslužio kao inspiracija za lik Milana, muslimansko stanovništvo iz njegovog sela Bosanska Jagodina privremeno je otišlo u dogovoru sa svojim komšijama Srbima, koji su obećali da će im čuvati kuće. Iako su među njima bila četvorica Simićevih školskih drugova, dogovor je propao i oni su se, baš kao Milan i Halil, našli na dvema zaraćenim stranama, a sedam muslimanskih sela u okolini Bosanske Jagodine bilo je spaljeno, što je na filmu prikazano na jedan romantizovan način.
Zaplet
Napad na Milanov vod, koji je predstavljao početak filmskog zapleta, u stvarnosti je bio napad 1. višegradske brigade Armije BiH na Brodar. Reč je o vitalnoj tački na komunikaciji Višegrad-Goražde, na kojoj se nalazi ušće Lima u Drinu, izuzetno važan most i raskrsnica za Rudo. Komunikacije na ovom području prolazile su kroz veliki broj tunela, od kojih je najvažniji bio prvi nakon mosta, zbog čega ga je čuvalo 29 vojnika uz podršku minobacača i samohodnog topa. Nakon više meseci planiranja, napad je počeo 9. septembra u trenutku kada su sedmorica vojnika treće čete Drinskog bataljona Višegradske brigade VRS prelazila pomenuti most. Pokušavajući da se zaštite od vatre, u tunel su se sklonili pomenuti poručnik Simić (24), vojnici Novak Arsić (26) iz Veletova, Mikajlo Šimšić (22) iz Staniševca i Vladan Gavrilović (26) iz Višegrada, te dobrovoljci Stevan Panić (28) iz Smedereva, Milovan Lučić (28) iz Užica i Stanko Maćašev (33) iz Lazarevca. Pošto se obezbeđenje vrlo brzo povuklo, navedeni vojnici su ostali zarobljeni u tunelu, u kom se nalazio i sanduk ručnih bacača granata, kao i radio-stanica preko koje su mogli tražiti pomoć.
ranjavanja Simića u grudi, zbog čega je preko radija pozvan sanitet, koji je krenuo iz Setihova, sela u blizini Rudog. U vozilu „lada niva“ nalazili su se vozač Branislav Paponjak (38) iz Rudog, dobrovoljac Slavoljub Bubanja (29) iz Prijepolja, doktorka Stojana Jojović (32) i medicinska sestra Ljubica Kastratović (45), obe iz Rudog. Pošto im je sredstvo veze bilo neispravno, niko u vozilu nije imao predstavu šta se zapravo događa na Brodaru. Toga su postali svesni tek kada je na izlazu iz četvrtog tunela otvorena vatra na vozilo, iako je bilo vidno obeleženo crvenim krstom. Prema svedočanstvu Branislava Paponjka, tada je došlo do pogibije doktorke Jojović. Vatra je sa svih strana pratila sanitetsko vozilo, koje se konačno zaustavilo pred ulaz u tunel. Paponjak i Bubanja su uspeli da se sklone u tunel, dok je medicinska sestra, paralisana strahom, uprkos pozivima ostala u vozilu, koje je posle nekoliko trenutaka pogođeno ručnim bacačem granata.
Svetlo na kraju tunela
Dok su vojnici iz tunela razmišljali kako da izvuku mrtvu doktorku i medicinsku sestru, ka njima se iz pravca Rudog kretao oklopni kamion „Čarli“, po kojem su muslimanski vojnici počeli da dejstvuju još od Strmice. U njemu su se nalazili vozač Žarko Toković (23) iz Rudog i Sreten Božović (24) iz sela Božovići. Kada se zaustavio na sredini tunela, kamion usled velikog oštećenja više nije mogao da se pokrene, zbog čega su vojnici iz tunela nastavili da dozivaju pomoć preko radio-stanice. Međutim, jedna ubačena bomba je uništila radio-stanicu i teško ranila Novaka Arsića, dok su Simić i Šimšić zadobili lakše povrede. Pred kraj dana, kada se pucnjava primirila, od neprijateljskog komandanta, kapetana Ahmeta Sejdića, stigli su i prvi pozivi na predaju, ali ga srpski vojnici, uprkos garancijama, nisu prihvatili iz straha da će biti mučeni i ubijeni. Umesto toga, dogovorili su se da predaje neće biti, nakon čega su utvrdili odbrambene položaje na sredini tunela.
Usledilo je osam dana teških borbi tokom kojih su srpski vojnici, baš kao na filmu, mogli da vide samo svetla na kraju tunela i crne siluete kako se pojavljuju otvarajući vatru.
„Na vrhu tunela samo vidiš ruku koja ubaci bombu. Dokotrlja se bomba, a onda eksplodira. Pojavi se ruka sa automatom i samo šara. Meci zvižde kroz tunel, odbijaju se od betona i imaš utisak da te gađaju sa svih strana“, ispričao je svojevremeno Simić u intervjuu Vanji Buliću za „Dugu“.
IN MEMORIAM Đorđe Kadijević: Mi smo jednostavno sami sebe pojeli
Identično filmskim scenama bilo je i dopiranje glasova neprijateljskih vojnika izvan tunela, bilo da je reč o pretnjama, psovkama, urlikanju ili pevanju. Prvih nekoliko dana i noći borbe su bile konstantne. Muslimanski vojnici su na izlazima iz tunela postavili prepreke u vidu dasaka, oplata od baraka i guma, ne bi li onemogućili njegovo nečujno napuštanje. Sa druge strane, VRS je istog dana krenula u pokušaj deblokade Brodara.
Bez vode
Međutim, pošto Višegradska brigada, prema rečima njenog tadašnjeg komandanta Vinka Pandurevića, nije imala ljudi koji su bili sposobni da diverzantskim akcijama omoguće deblokadu, to se pokušavalo neuspešnim frontalnim napadima tokom kojih su poginuli Žarko Milošević (42), Petronije Tuba (33), Vidoje Jagnjić (19) i Borivoje Mićević (35). Na kraju, vojnici u tunelu su bili prepušteni sami sebi, baš kao što je bilo i na filmu. Opstanak im je zavisio isključivo od vlastite sposobnosti i snalažljivosti, što je bilo veoma teško. Naime, tog dana je poginuo dobrovoljac Milovan Lučić. Slično filmskom junaku Lazi, pokušao je da se primakne otvoru tunela i odatle otvori vatru, ali nije video da su ubačene bombe, usled čijih eksplozija je pogođen u grudi. Preminuo je nakon nekoliko sati agonije.
Paralelno sa neprijateljskim pritiskom koji se sve više pojačavao, srpski borci su vrlo brzo ostali bez vode usled potreba koje je imao ranjeni Novak Arsić. Hrane, cigareta i municije su imali u većim količinama, pa je otpor i dalje bio snažan, a neprijatelju su naneti izvesni gubici. Međutim, kada je u večernjim satima došlo do ranjavanja Vladana Gavrilovića u glavu, vojnici u tunelu su shvatili koliko je bilo pogrešno što se voda nije štedela. Gavrilović je poslednje sate proveo u agoniji, tražeći vodu, te je neprijateljska strana na taj način saznala da je u tunelu više nema. Zbog toga su čitavu noć provocirali tako što su sa vrha tunela spuštali balon vode na kanapu, dok su srpski vojnici neuspešno pokušavali da ga pogode. Upravo tada se dešava jedna od najupečatljivijih scena u tunelu, koja je verno preneta i na film.
Učiteljica kao „mamac“
Ožedneli, srpski vojnici su prvo pokušali da piju tečnost iz hladnjaka kamiona, što je bilo veoma opasno jer je sadržala korsantin. Nakon toga su odlučili da pokušaju da piju mokraću. Iako neprijatnog ukusa i mirisa, konzumacija mokraće je, baš kao i na filmu, bila praćena šaljivim izjavama koje su atmosferi u tunelu dale tragikomičan ton. Pored ove bizarne situacije, vojnici iz tunela planirali su da u večernjim satima krenu u proboj, ali je to odloženo jer su muslimani počeli da ubacuju zapaljene kamionske gume, pokušavajući dimom da ih isteraju iz tunela. Međutim, zahvaljujući vetru, dim se u tunelu podizao ka svodu i brzo izlazio na suprotnom kraju.
Peti dan je bio prvi koji je osvanuo bez borbi. Međutim, narednog, šestog dana, odigrao se događaj prema kojem je snimljena jedna od najbrutalnijih scena u filmu, a to je kada su muslimani kao „mamac“ poslali Milanovu i Halilovu učiteljicu, koja je među vojnicima u tunelu izazvala pometnju usled straha da se ispod njene odeće nalazi eksploziv, zbog čega je, nakon teških preispitivanja, ipak, ubijena. Naime, Sejdićeva brigada je ranije, 8. avgusta 1992, napala selo Bursići, koje je spaljeno, gotovo svi zatečeni stanovnici bili su ubijeni, a zarobljene su i tri starije žene: Milka Krsmanović (68), njena jetrva Mileva Krsmanović (62) i Borka Andrić (70). Nakon ispitivanja u selu Barice, praćenim pretnjama klanjem, starice su prebačene u zatvor u Međeđi, gde su u teškim uslovima, praćenim psihofizičkom torturom, boravile do 20. novembra, kada su razmenjene. Prva se u tunelu pojavila Borka Andrić, a potom i druge dve sa ciljem da otkriju koliko je vojnika unutra i da ih nagovore na predaju. U tim situacijama, nesrećne starice su se bukvalno nalazile između dve vatre.
Za to vreme, srpski vojnici u tunelu bili su sve odlučniji u nameri da izađu iz tunela. Međutim, glavni problem je bila gangrena koja je zahvatila Arsićevu ranjenu nogu. Iako je postojala namera da se za njega naprave nosila, on je odlučio da se ubije kako im ne bi smetao. Njegova smrt bila je inspiracija za Veljinu smrt, a čak su i dijalozi u filmu bili identični onima koje je prepričao Slađan Simić. Nakon što je saborcima razdelio lične stvari, ubio se pištoljem u utorak, sedmog dana, tokom jednog neprijateljskog napada. Preostali srpski borci su odlučili da u proboj krenu u zoru narednog dana, 16. septembra, pretpostavljajući da se iznad njih nalazi samo straža, čiju su rutinu vremenom uspeli da prepoznaju.
„Svako veče oko osam, pola devet, kad padne mrak, čujemo motorni čamac, a odozgo tutnjava, bace bombu s jedne, pa s druge strane tunela. Onda tajac 15-20 minuta, pa opet galama. I skontaš da je smena ili dostava hrane. Čekali smo – motorni čamac, jedna, pa druga bomba. A onaj gore nema strpljenja da čeka smenu, odmah silazi da ga s čamcem ne čekaju“, ispričao je svojevremeno Žarko Toković.
Pet nezaboravnih uloga velike Mire Banjac: Ljilja, Sena, Danica, Ruža i Milada gule krompir
Ne bi li imali veće šanse da bar neko preživi proboj, srpski vojnici su se podelili u dve grupe. Međutim, pokret je zbog mesečine odložen za veče i nastupio je oko 20 časova, odmah nakon što je straža bacila bombe u tunel. Svaka grupa je išla ranije utvrđenim pravcima, s tim što je dobrovoljac Stevan Panić, koji je trebalo da ide preko mosta, odlučio da se vrati nazad u tunel, jer nije mogao da ostavi leš svog prijatelja Milovana Lučića, dok su Simić i Šimšić nastavili dalje.
Reportaža Vanje Bulića
Druga grupa, koja se spustila do Drine i sakrila u šiblje, cele noći je slušala buku koju je u tunelu pravio Panić. Tek kada su muslimani ponovo poslali zarobljenu Milevu Krsmanović, saznali su da je u tunelu samo jedan živ čovek, koji je pod nerazjašnjenim okolnostima stradao najverovatnije 18. septembra.
Nakon izlaska iz tunela, srpski borci su peške stigli u Višegrad, a potom su prebačeni na lečenje u Užice, gde je u decembru Vanja Bulić napravio reportažu iz koje će izniknuti ideja za film. Pošto je delom sniman u okolini Višegrada dok je rat još trajao, u film su utkani mnogi stvarni događaji i anegdote koji su doprineli da ratna atmosfera sa tog područja bude verno preneta, poput tragikomične scene u kojoj se pred tunelom pojavljuje krava, koja eksplodira dok su blokirani vojnici bezuspešno pokušavali da je namame k sebi.
Upečatljivi Gvozdenov monolog o Titovoj sahrani se isprva nije nalazio u scenariju, ali pošto su filmsku ekipu na setu često posećivali lokalni čelnici, jedan od njih se, uz alkohol, poverio Srđanu Dragojeviću, koji je nakon toga napisao jednu od antologijskih scena srpske kinematografije. Iako ne predstavlja vernu rekonstrukciju istorijskih događaja, film je u velikoj meri bio njima inspirisan, što je, uz upečatljive likove, uverljivo snimljene scene borbi, humor i replike koje se prepričavaju decenijama kasnije, doprinelo njegovom značaju kao svedočanstvu jednog vremena. I prirodno je da senka njegove popularnosti zaklanja ono što su Simić, Šimšić i drugovi stvarno doživeli, ali je na nama da njihovo iskustvo osvetljavamo koliko god možemo, svakako mnogo više nego što smo činili prethodnih trideset godina.
Izvor: NIN
