Пише: Леон Ћеванић
Изјава „како сам систематски уништен од идиота“, употријебљена као увертира излагања о несретној прошлости или несретној судбини појединца, скупине, па и неког читавог мјеста, земље, генерације или свијета, чак и посве лишена својих филмских асоцијација, у нашем би се поднебљу вјеројатно доживјела као свима позната и универзално примјењива, с призвуком који наводи на помисао да ју је у неком сличном облику сватко од нас досад чуо већ небројено пута.
Таква ситуација притом није нимало необична с обзиром на то да се у оваквој формулацији, односно суставу вриједности који би резултирао њезиним настајањем, преклапају најприје један типични балкански став у односу према околини у којем за свачије особне проблеме кривац мора бити нетко други, али и једнако типични, нажалост не само балкански случај у којем су, када је ријеч о испољавању моћи надређених и бирократског апарата, животи многих заиста загорчани туђим пропустима или амбицијама. Мисао о систематском уништавању којим руководе идиоти стога би могла ефектно служити као заједничка парола сваке овдашње генерације, неовисно о томе што би кроз године почела подразумијевати неки други систем и неке друге идиоте.
Увидом у радњу истоименог филма Слободана Шијана из 1983. године, данас вјеројатно најмање познатом његовом редатељском остварењу, њезина се примјењивост очекивано наставља ширити у све већем броју паралела с нашом свакодневицом. Штовише, проток времена и свјетоназорски одмак од тренутка његова објављивања па до данашњих дана као да константно унапрјеђује смисао и дубину овог ђела. Наиме, док је у времену свога настанка, времену социјалистичке Југославије која је убрзано започињала процес разградње свих својих темељних идеолошких митова, протагонист Баби Папушка (још једно маестрално глумачко остварење Бате Стојковића), неостварени револуционар и заљубљеник у лик и ђело Че Геваре, могао бити тумачен само у свјетлу наглашеног сатиричког погледа на владајући режим односно његове екстремне присташе, утемељивањем новог друштвено-политичко-економског оквира он је постао нетко над киме се код гледатеља лако може развити емпатија, па чак и жал уз чињеницу што њему слични праводобно нису били искрено саслушани.
Владимир Коларић: Од Вавилона до небеског Јерусалима – Миге и албум „Теозис“
Такав дојам свакако појачава и стање у којем је број оних који би сами себе могли истакнути као њему сличне истодобно почињао драстично расти. У Бабијевој личности тако су се од 1990-их година могли пронаћи остарјели партизани који су доживјели распад земље коју су створили, радници проданих и пропалих подузећа преко ноћи послани на улицу или деградирани у категорију „ђелатника“, школски предавачи социјалистичког самоуправљања, обране и заштите, па и домаћинства који су морали бити суочени с одлуком да је знање које су преносили младима постало сувишно, као и многи други.
Уколико, попут Бабија Папушке, најприје посегнемо за Марксовим тумачењима, укључујући и оно о понављању повијести као трагедије, а потом као фарсе, могли бисмо закључити да је и филм „Како сам систематски уништен од идиота“ у четрдесет година свог постојања доживио преобразбу из приче о трагедији појединца у актуалну фарсу читавог постјугославенског поднебља. Ако се у том духу установи како је типска личност коју утјеловљује Баби Папушка и која је све вријеме ставом и идејама могла остати непромијењена као таква прешла пут од некадашњег чудака који из досаде бије одавно добивене битке, па до данашњег с правом огорченог интелектуалца, њезиним је примјером још једном доказана истинитост тезе најбоље срочене у графиту који је годинама стајао на прочељу зграде на углу загребачких улица Прилаз баруна Филиповића и Загребачка цеста, а који гласи „Како вријеме пролази, песимисти постају реалисти, а оптимисти лоше информирани утописти“. И баш као што су од овог натписа до данас остали само трагови, остављени да до краја изблиједе, исту судбину засад, чини се, проживљавају и Бабијеви, али и свачији други идеали.
Актуалност Шијановог јунака данас
Задржимо ли се пак на начелу да Баби Папушка, за постизање правог ефекта поруке свог филма, и у данашње вријеме мора бити схваћан као особа изникла из владајуће свјетоназорске парадигме, али притом истој приступа из знатно екстремнијег, догматског угла, појачавајући тако своју огорченост околином и смјером у којем се друштво креће, једнако вриједних примјера и даље неће недостајати. У данашњој Хрватској трагичност Бабијевог лика би, једнако као и међу партизанима, могла бити препозната и у лику бранитеља посланих у пријевремену мировину и стога препуштеним егзистенцијалним кризама, различитим овисностима и сјећању на стару славу који у оваквој комбинацији, као и у Шијановом филму, често заврше самоубојством. Нешто од његове особности могло би се подједнако приписати и оним бирачима, уколико такви уопће још постоје, који вјерују у демократски поступак и парламентарне праксе па на изборима одређену странку заокружују из идеала, а не користољубља. А и онима који и даље вјерују у идеал сигурности јединствене Еуропе као заједнице „уједињених у различитости“. Уствари, исправно би било филму „Како сам систематски уништен од идиота“ приступати с оваквим, двоструким тумачењем гђе Баби Папушка постаје примјењив у сваком времену, и као утјеловљење полуђелог Дон Кихота заробљеног у властитој прошлости и митовима, а и као утјеловљење генија који у недораслој средини не може продисати. Наравно, све из разлога што је и једних и других међу нама све више, у складу с правилима модернога глобализираног, али ипак изнад свега индивидуализираног свијета.
Ипак, мотив лудила као резултата свјетоназорске, а стога уједно и темпераментне неприлагођености околини, никако се не би смио означити као каква нова појава, настала тек са сувременим глобализмом, па нити са социјализмом. О чуђењу над несхваћеним идеалистима као становницима имагинарија нашега простора међу осталим свједоче бројна литерарна остварења попут „Проневјерених идеала“ Ксавера Шандора Гјалског, чији је наслов тек у складу с духом времена љепше формулирано дочаравање стања које описује наслов Шијановог филма, или пак лик Ђуре Мартића из новеле Јанка Лесковара који је полудио од властитих филозофских увида и чињенице да их нема с киме подијелити. И иако је однос друштва према таквим особама саморазумљиво негативан, у ђелима фикције они постају стварни јунаци, људи чија се имена уписују у вјечност.
Фанатизам у времену апатије
У том свјетлу, посебно је занимљиво што се, након што промотримо животни пут Бабија Папушке, порука филма „Како сам систематски уништен од идиота“ ипак не може свести тек на славни стих „за идеале гину будале“. Напротив, Баби Папушка, успркос свим својим уврнутим и морално упитним поступцима из филма који би га требали портретирати као класичног антијунака, увијек остаје доживљен као позитивац, као романтичар и занесењак позом ближи Сервантесу из Малог миста него ли својим политичким идолима због којих би се можда боље сналазио у окружењу озбиљнијих политичких урадака попут Хагманових „Јагода и крви“. Иако његова разлика у односу на уобичајене фиктивне ексцентрике, фокусиране на различите облике умјетничког стваралаштва, остаје у томе што је Бабијева фиксација искључиво политичка и идеолошка, а из чега нужно произлази и настанак потенцијалне одбојности дијела публике према његовом лику, он ипак остаје универзално доживљеним позитивцем баш зато што је остао свој, фанатичан у путу који си је сам додијелио. Стога управо овакве ситуације подсјећају да, иако се он данас примарно асоцира са злоћудним појавама попут тероризма, појам фанатика у својој бити остаје неутралан, а лако може представљати и позитивну особину. Дефиниран као означитељ особе која је спремна и под цијену властите сигурности борити за своје идеале, фанатизам се у времену опће апатије истиче као особина које би у друштву требало бити знатно више. Иако лик Бабија Папушке свакако није најбоља особа која би нас томе требала научити, неће бити на одмет да нас још који пут преко екрана или великог платна на то подсјети.
Извор: П- Портал
