Ако бисмо остали при метафори, о конкретном датуму нашег вјенчања с Европском унијом нема суштински ништа ново. У насталој ситуацији некоме би можда пао на памет један стари хит Кића Слабинца под насловом „Вјенчања неће бити“. У наставку пјесме иде и оно „јер тако жели она“
Што ће бити с том вјеридбом, мислимо на дугу везу Европска унија – Западни Балкан, у 2024 години?
Присталице принципа ткз. регате радије говоре о ЕУ и конкретној земљи. Разумљиво, овдје се говори о Црној Гори и европском путу, дакле о нашем вјенчању.
С друге стране, у Бриселу, пред многим непознаницима које чекају ЕУ у овој години, и даље се опрезно изјашњавају о теми проширења земљама западног Балкана.
Списак ширих изазова Европске уније у овој години заиста је велик и испољава се у све драматичнијим динамикама, почев од економско-финансијских и социјалних политика, енергетских ресурса и гаранција безбједности на својим границама
Неизвјесне су и динамике започетог процеса деглобализације, два рата на вратима Европе, геополитички и геоекономски ривалитети великих сила, посебно између САД и Кине, мигрантске кризе, климатске промјене и демографска кретања, уз феномен вјештачке интелигенције, што је такође тема са доста непознаница.
Ово је и година европских избора који ће показати расположења грађана по питању будућности Европе. Између осталог, показаће и у којој мјери расту политичке снаге десних „суверениста“ с визијом ограничине улоге Европске уније.
Коначно, ти избори ће показати и какав ће бити однос новоизабраних делегате у Европском параламенту према питању проширења ЕУ.
У сваком случају, не охрабрују нас питања које можемо прочитати у европским гласилима типа – да ли ће Европска унија преживјети нова проширења?
У међувремену, тема проширења је добила на новој комлексности.
Наиме, Брисел је одлучио да Украјна и Молдавија постају земље кандидати за пријем у ЕУ, при чему је и Грузији званично отворена таква перспектива.
Ако бисмо остали при метафори – о конкретном датуму нашег вјенчања с Европском унијом нема суштински ништа ново.
У насталој ситуацији некоме би можда пао на памет један стари хит Кића Слабинца под насловом „Вјенчања неће бити“. У наставку пјесме иде и оно „јер тако жели она“.
Међутим, веза на линији Брисел – Западни Балкан још траје. Колико искрено с обје стране, то већ мање знамо.
Дугом списку сложених питања са којима ЕУ треба да се суочи у 2024. додају се и она од посебног значаја за само институционално устројство.
Ради се о покушајима успостављања ефикаснијег начина одлучивања у Европској унији јер постојећи механизам омогућава блокаде, све чешће подјеле, па и око изузетно важних питања, које затим немаје исход.
Све то утиче и на снагу Европске уније, па и на слику њеног кредибилитета на ширем међународном простору.
Ратови у Украјини и Палестини, са даљим догађајима, анулирали су или одложили многе иницијативе у правцу јачања Европске уније. То се односи и на започет, а затим заустављен концепт европске „стратешке аутономије“.
Већ се одавно разводнило запажено обећање предсједнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен с почетка мандата: „Овај мандат ће означити настајање геополитичке Европске уније“.
Таква најава се уклапала и у познато гесло Жана Монеа, једног од идејних и практичних очева европске заједнице да „сваку кризу треба претворити у шансу изграђивања веће и јаче интеграције“.
Цитирана визија Жана Монеа, па и најава Фон дер Лајен о фомирању јаче и одважније, заправо геополитичке Европе, у контексту стратешког правца Европске уније, враћа нас на почетно питање: шта је у том контексту са проширењем европске интеграције?
Другим ријечима, до када ће Црна Гора, па и остале земље западног Балкана, остати у чекаоници за улазак у Европску унију?
На нивоу реторичког не изостаје оптимизам. Посебно овдје.
Ипак, да је макар уврстимо у могуће теорије, јер већ дуги статус кво, хтјели ми то или не, некако је чини актуелном. Упркос напретку у вербалном оптимизму.
Подсјетимо да је рационалност категорија, па и историјског типа, која карактерише Европу. И њену интеграциону конструкцију која се зове Европска унија.
Па да можда оставимо њима одлуку што им је даље чинити.
Да ми овдје изаберемо пут рационалности. И одговорности. Да се одустане од теме интеграција у кладионичарским манирима с пропагандном функцијом, дакле, типовања на годину када ћемо постати пуноправна чланица ЕУ.
Да се опредијелимо за реформе. Оне стварне. Да покажемо да то умијемо. У најкраћем, да покажемо озбиљност.
Коначно, и вјенчање је озбиљна одлука.
Теорија дуплог блефа
Стиче се утисак да се тема европских интеграција, част изузецима, овдје неријетко одвија у пропагандним наступима са употребном вриједношћу унутрашњеполитичког карактера.
Дакле, не у објективној анализи остварених резултата и узрока очигледног застоја, уз дефинисање прецизних домаћих акција које би деблокирале наш европски интеграциони процес.
Само да се на крају не догоди неки застој са елементима дуплог блефа. А и о томе се говори, истина засад сотто воце, у расправама о могућим опцијама.
Шта ово значи, како објаснити теорију дуплог блефа?
У најкраћем, то значи да политичке елите на Западном Балкану обећавају (или блефирају) да ће спровести реформе, притом чврсто опредијељене да то не ураде.
И да, с друге стране, из Европске уније обећавају (или блефирају) да хоће да интегришу земље западног Балкана у ЕУ, без иакакве намјере да то учине.
И даље не вјерујемо – бар не сасвим – у ову теорију.
Миодраг Лекић
Извор: Дан
