Пише: Миодраг Лекић
Није случајно да је у неђељу ујутро ударна вијест свих свјетских медија био напад Ирана на Израел. Сада се сви питају које последице слиједе на многим плановима – војним, (гео)политичким, дипломатским и економским.
Расположиве чињенице говоре да је Иран лансирао на Израел стотинак дронова и нешто мање крстарећих ракета. С друге стране, званични извјештаји гласе да су летјелице пресретнуте и уништене, а да је свега неколико додирнуло израелску територију.
Обје стране су прогласиле побједу. Израел је саопштио да је пресретањем летјелица показао Ирану и свијету своју војну надмоћ и да ће о даљим војним корацима ускоро донијети одлуку.
Уосталом, давно усвојена доктрина Израела гласи да је та држава у случају напада или сазнања о припреми напада на њу дужна да одмах реагује војном силом. У том случају није битно, заправо није примарно, ко је на челу владе – Нетанијаху, Барак или већ неко трећи.
Иран своју побједу види у показаној смјелости и способности да нападне територију Израела и тиме се реваншира за израелско бомбардовање иранске амбасаде у Сирији 2. априла, када је убијено седам чланова Пасдаран (Чувара исламске револуције), генерал Мухамед Реза Захеди и његов помоћник. Овај догађај се везује и за убиство дроном на ирачком аеродрому 2020. генерала Сулејманија, иранског војног команданата, од стране америчких формација у периоду Трамповог предсједничког мандата.
Иранска страна поручује да је суботњим бомбардовањем Израела, између осталог, спасавала част народа и земље, да је земља показала своје војне способности, и то намјерно у ограниченом обиму.
У свијету, посебно међу савезницима Израела, влада велика неизвјесност поводом високих тензија и могућег наставка оружаног конфликта. Покушава се утицати на Израел како би одустао од директне оружане ракције, уз обећања о даљој савезничкој помоћи тој земљи.
Настала ситуација је додатно сложена и рискантна у контексту рата у Палестини.
Лекић: Црна Гора, опет, између нових нада и старих обмана
Криза на Блиском истоку траје већ један вијек. Од оснивања државе Израел маја 1948. до данас, арапско-израелски конфликт, сада драматично фокусиран у Палестини, остаје неријешен, с многим међународним упливима. Његов исход остаје геополитички ребус.
У том историјском периоду одиграло се много догађаја.
Подсјетимо да је значајну подршку настајању Израела дао и Стаљинов Совјетски савез, који је нову државу признао доста прије САД. Москва је у формирању Израела видјела слабљење британског колонијализма.
Касније ће доћи до промјене, па ће Совјетски савез постати савезник арапских земља, док ће САД постати, и до данашњег дана остати, највећи савезник Израела.
Можда треба подсјетити да су Израел и Иран у једном периоду имали добре односе. И то не само током власти шаха Резе Пахлавија, периода када су владе Ирана и Израела заједно изградиле велике цјевоводе за транспорт нафте између Црвеног мора и Медитерана.
Али, све је то историја двије земље која се одвијала између интереса и односа снага. Са савезницима који су помагали, а могуће некада и одмагали.
Шта ће превладати у наредном периоду остаје да се види. Да ли све иде ка прагматизму или екстремизму биће можда јасније већ следећих дана и неђеља.
Општа је оцјена да је Израел јача војна сила. Ипак, потенцијали Ирана, све до специфичне географије те земље, нису за потцјењивање. Томе се додаје и утицај Техерана на антиизраелске милитантне – екстремистичке, паравојно организоване формације Хезболах, јеменске Хуте, па све до Хамаса, који, истина, има више помагача.
Коначно, и међународни утицаји су од значаја за исход ових опасних конфронтација. Нажалост, ови догађаји се дешавају у времену све мањег поштовања правила у међународним односима.
Голи односи снага нису довољни за рјешење међународних конфликата. Поготово не за постизање праведних рјешења.
Извор: Дан
