Piše: Branko Milanović
Kada je 28. juna 1948. Josif Staljin u ime Informbiroa uputio pismo u kome je pozivao jugoslovenske komuniste da se reše „titoističke klike“ i da se vrate na „pravi put“, problem za jugoslovenske komuniste koji su odbacili Staljinovo pismo nije bio samo kako da prežive bez sovjetske podrške, već i kako da sebi i svetu objasne šta, zapravo, rade. Za komuniste je ideologija bila izuzetno važna (o tome ću u sledećem tekstu pisati u kontekstu današnje Kine). Komunistička politika, u ekonomiji ili bilo kojoj drugoj sferi društva, nikada nije mogla da se predstavi kao obična politika. Ona je uvek morala da se opravda višim ciljem.
Dakle, ako je jedini centar komunističkog pokreta bio u Moskvi, šta su onda jugoslovenski komunisti uopšte radili? Počeli su da rešavaju taj problem tri do četiri godine nakon što je prvobitni šok od pisma prošao. Umesto državnog vlasništva i centralnog planiranja, odlučili su da je socijalizam (prva faza novog komunističkog društva), u skladu sa Marksovim predviđanjima, obeležen odumiranjem države i vlasništvom nad fabrikama, ili bar nad upravljanjem, od strane radničkih kolektiva. To je dalo smisao pokretu: nije to bio samo drugačiji komunistički režim, već režim budućnosti mnogo bliži Marksu od sovjetskog sistema.
Postepeno uvođenje radničkog samoupravljanja, stvaranje radničkih saveta itd. počelo je ranih pedesetih. To je otvorilo nekoliko očiglednih pitanja: ako radnici odlučuju šta će proizvoditi, kako će formirati cene; da li ekonomija postaje tržišna; da li kolektivi proizvode „robu“, a ne samo „dobra“; da li važi „zakon vrednosti“? Njihov odgovor bio je da je jugoslovenski sistem bio sistem „socijalističke robne proizvodnje“, što u neoklasičnoj terminologiji znači „socijalistička tržišna privreda“. Ali, ako ekonomija počiva na tržištu, koja je onda objektivna funkcija ovih preduzeća? Šta ona nastoje da maksimizuju? Ili, marksističkim rečnikom, koja je „normalna cena“ u takvom sistemu?
Nije bilo potrebno dugo čekati na neoklasičan odgovor. Mladi američki ekonomista Bendžamin Vord, koji je kao Fulbrajtov stipendista boravio u Jugoslaviji, ponudio je rešenje u uticajnom radu objavljenom 1958. godine. Preduzeća su maksimizovala prihod po radniku, dok su za kapital koji je formalno bio u „društvenom vlasništvu“ plaćala fiksnu rentu. Ta renta je, u stvarnosti, bila porez na vrednost osnovnih sredstava koja su preduzeća koristila. U Vordovom radu navode se brojne posledice po ponašanje takvih zadruga: zapošljavale bi manje radnika nego ekvivalentne kapitalističke firme; mogle bi da reaguju na rast cena tako što bi smanjile proizvodnju („unazad povijena kriva ponude“); manje bi investirale, radije raspodeljujući prihod kroz zarade, itd.
Vremenom je nastala ogromna literatura jugoslovenskih i stranih ekonomista (ali pretežno ovih drugih) o ponašanju socijalističkog, radnički upravljanog, decentralizovanog preduzeća, proučavanog u okviru standardnog neoklasičnog modela. Najobuhvatnije delo verovatno je bio dvotomni rad Jaroslava Vaneka General Theory of Labor-Managed Market Economies, objavljen 1970. godine. O toj sam literaturi ranije pisao ovde, a kao mlad istraživač čak sam joj i sam (veoma skromno) doprineo (ovde).
Marko Grdešić i Mislav Žitko, dvojica mladih hrvatskih ekonomista i politikologa, u svojoj odličnoj i izuzetno dobro napisanoj i temeljno istraženoj novoj knjizi Socijalistička ekonomija u Jugoslaviji: Kritička istorija, ne bave se ovom strujom ekonomske misli. Njih interesuje sasvim drugačija literatura, uglavnom nepoznata zapadnoj publici. To je literatura u kojoj su jugoslovenski ekonomisti – mnogi od njih vrlo bliski vlasti – oblikovali svoje viđenje jugoslovenskog sistema.
Polazište jugoslovenskih ekonomista, koje analiziraju Grdešić i Žitko, bilo je vrlo različito od neoklasične škole radničkog samoupravljanja koju sam upravo opisao. Oni su Jugoslaviju videli kao preteču novog svetskog društvenog poretka. Jugoslavija je za njih bila ono što je Engleska bila za Marksa i Engelsa. Njihov zadatak bio je isti kao Marksov: da posmatraju i analiziraju novi sistem i njegove „zakone kretanja“, i da ustanove kako se ponašaju „socijalistička preduzeća koja proizvode robu“. Njihova polazna tačka bila je, na izvestan način, problem transformacije nasleđen iz Marksovog Kapitala.
Transformacioni problem javlja se kada ekonomija pređe od jednostavnog robnog sistema, u kome cene odražavaju uloženi rad, ka kapitalističkom sistemu gde se stopa profita izjednačava između različitih grana proizvodnje – neke kapitalno intenzivnije od drugih – i gde Marksove „cene proizvodnje“ postaju nove ravnotežne cene. (Ta „normalna cena“ ili „ravnotežna cena“, inače, ista je kao Maršalova dugoročna cena, ali to ovde nije bitno.)
Jugoslovenski ekonomisti su, dakle, postavili sebi pitanje: „Koja je nova ‘normalna cena’ u našem sistemu, u kome ‘zakon vrednosti’ važi kao i u kapitalizmu, ali su ‘donosioci odluka’ radnici, a ne kapitalisti?“ Kako pišu Grdešić i Žitko: „Da li robna proizvodnja funkcioniše drugačije u… Jugoslaviji, koja je uvela društvenu svojinu i radničke savete, zemlji koja… pokušava da najamni rad pretvori u zajednicu udruženih proizvođača?“ (str. 30) Kako bi Marks rešio ovaj novi transformacioni problem?
Diskusija jugoslovenskih ekonomista o samoupravnom socijalizmu tako je postala potpuno nezavisna i nepovezana sa neoklasičnom ekonomijom (a takođe u velikoj meri i sa marksističkom ekonomijom na Zapadu, koja se bavila isključivo kapitalizmom). Grdešić i Žitko to vrlo jasno ističu, opisujući izolovanost jugoslovenske ekonomske misli: ne samo da ključne jugoslovenske ekonomiste nije interesovala škola Vord-Vanek-Mid, već ni Lange-Lernerov tržišni socijalizam, niti kasniji Kornajev rad, gotovo uopšte nisu privlačili njihovu pažnju. Njihov rad bio je nastavak marksističke ekonomije primenjene na nekapitalistički način proizvodnje.
Vladika Jovan: Episkopska knjižnica u Pakracu riznica je esencijalne evropske misli
To nije bilo zato što jugoslovenski ekonomisti nisu bili upoznati sa zapadnim neoklasičnim razvojem. Naprotiv – glavni autori dve verzije jugoslovenske škole (Miladin Korać i Zoran Pjanić) završili su postdiplomske studije u SAD i Velikoj Britaniji. Poenta nije u (ne)poznavanju neoklasične ekonomije; poenta je u tome što su jugoslovenski ekonomisti smatrali da je jugoslovenski sistem nastavak istorijske tranzicije čovečanstva ka društveno efikasnijem i pravednijem poretku. Bio je feudalizam, zatim kapitalizam, a sada – demokratsko upravljanje preduzećima, kao u Jugoslaviji. Bila je to jednostavna i moćna šema: „Moramo proučiti ovaj novi sistem da bismo razumeli kako će izgledati svet budućnosti.“
Ili, kako Grdešić i Žitko pišu u uvodu: „Pokušavamo da predstavimo argument o osobenom karakteru jugoslovenskog intelektualnog života – naime, njegovom prilično neobičnom osećaju superiornosti. Jugosloveni su postepeno razvili veliku priču – i to u marksističkom ključu – da je njihovo društvo jedini svetionik socijalističke slobode na svetu… Jugoslavija je bila jedini istinski naslednik Pariske komune i prvobitnih Sovjeta Ruske revolucije.“ (str. 4).
Pojavile su se dve glavne škole mišljenja. Prva, takozvana „dohodovna“ („income price“) škola, koju je predvodio Miladin Korać – koji je 1970-ih, podražavajući Marksa, napisao trotomno delo o privredi zasnovanoj na radničkom upravljanju. Druga škola bila je ona Zorana Pjanića, glavnog autora alternativne hipoteze o „specifičnoj ceni proizvodnje“ kao „normalnoj ceni“.
Iz današnje perspektive često je teško jasno razdvojiti ta dva pristupa. Korać je, možda, bio logički dosledniji, ali i naivniji i dogmatičniji. On je tvrdio da objektivna funkcija proizvođača u decentralizovanom socijalizmu ne može biti ista kao objektivna funkcija kapitalističkih preduzeća. Radnici, po njegovom mišljenju, maksimizuju neto dohodak. Kao i drugi „robni proizvođači“, oni maksimizuju promenljivu koja odražava njihov položaj u procesu proizvodnje – ali ta promenljiva nije ista kao u kapitalizmu. Šumpeterov kapitalista-preduzetnik maksimizuje ukupan profit; radnici-preduzetnici maksimizuju neto dohodak preduzeća (tj, dohodak koji ostaje posle amortizacije kapitala).
Prema Koraću, čak i prinos od osnovnih sredstava (na koja država postepeno prestaje da nameće rentu) pripada radnom kolektivu. Opšti pristup dohodovne škole bio je „prilično laissez-faire, što se najbolje videlo po pitanju kompromisa između nadnica i akumulacije. Mnogi ekonomisti strahovali su da će radnici isplaćivati sebi visoke plate na uštrb investicija… Korać je proveo mnoge godine pokušavajući da opovrgne ovu tvrdnju“. (str. 57)
U stvari, dohodovna škola se približila stavovima levičarskog libertarijanizma ili čak anarhizma: šta god radnički saveti odluče – to je ispravno. Ako odluče da ceo prihod koriste da sebi isplate visoke plate i da ne investiraju ništa – neka bude tako. Neki, poput uticajnog političara Svetozara Vukmanovića Tempa, čak su predlagali da ne sme postojati nikakvo ograničenje za visinu plata i da porezi treba da budu minimalni. Ako je dohodak kolektiva proizvod njihovog rada, zašto bi bio umanjen porezima?
Dohodovna škola je, moglo bi se reći, vodila ka „sakralizaciji“ radničkih kolektiva. Oni nisu mogli pogrešiti.
U Pjanićevom viđenju, međutim, radnički kolektivi nisu bili mnogo različiti od kapitalista: oni su nastojali da maksimizuju „profit“ nakon odbitka za amortizaciju i plaćanje rente. Zato je Pjanić smatrao da je normalna (dugoročna ravnotežna) cena u tržišnom socijalizmu „specifična cena proizvodnje“, koja se, po faktorima koji utiču na njeno formiranje, ne razlikuje od cene proizvodnje u kapitalizmu.
„Profitna škola“ (s pravom) se brinula da će radnici u suštini odlučiti da se odreknu investicija i inovacija da bi sebi isplaćivali visoke plate i odlazili na odmor, i izazvali tako troškovnu inflaciju – sve pojave koje je jugoslovenska ekonomija zaista ispoljila, ponekad u veoma izraženom obliku (visoka inflacija) tokom 1960-ih i 1970-ih. Zbog toga su bili mnogo više zainteresovani za makroekonomsku politiku, koju je dohodovna škola uglavnom napustila, smatrajući da će „radnici“, prepušteni sami sebi, nekako rešiti sve ove probleme.
Iako ovde ne mogu detaljno da se time bavim, knjiga razmatra i stavove drugih istaknutih jugoslovenskih ekonomista, poput Branka Horvata i Aleksandra Bajta, koji nisu pripadali nijednoj od dve glavne škole. Horvat je kombinovao marksizam i levičarski kejnzijanizam i verovao u jačanje funkcija federalne države kako bi se stvorio predvidljiv okvir u kome bi preduzeća mogla da napreduju – on je zaista verovao da će ekonomija zasnovana na radničkom upravljanju uvek nadmašiti kapitalističku. Bajt je bio mnogo više zainteresovan za makroekonomski menadžment i, zahvaljujući svom čuvenom mesečnom pregledu ekonomskih kretanja (Gospodarska gibanja), koji je izlazio oko trideset godina, verovatno je bio čovek koji je bolje poznavao jugoslovensku ekonomiju od bilo kog drugog.
Celokupna debata između „dohodovne“ i „profitne“ škole ostala je zatrpana pod ruševinama nakon kataklizmičnog raspada Jugoslavije, demontaže samoupravljanja, povratka kapitalističkoj ekonomiji i, samim tim, potpune irelevantnosti svega onoga o čemu se sa tolikom samouverenošću raspravljalo od šezdesetih do 1989. godine.
Grdešić i Žitko su otkrili da od te 1989. godine iz biblioteke Zagrebačkog univerziteta niko nije pozajmio nijednu od brojnih publikacija u kojima su ove dve škole, kao i drugi jugoslovenski ekonomisti, sukobljavali mišljenja.
Velika zasluga knjige Grdešića i Žitka jeste upravo to što je ovaj korpus tekstova spasen od „glodajuće kritike miševa“ (da upotrebimo Engelsov izraz), kojoj je bio izložen poslednjih trideset pet godina, što su ga autori podvrgli detaljnoj, stručnoj i fer analizi i što su tako sačuvali jedan deo intelektualne istorije ekonomske misli – koji danas možemo smatrati uglavnom zastarelim, ali čija bi budućnost mogla da nas iznenadi.
Izvor: RTS OKO
