Пише: Лав Толстој
Као што је сунце и сваки атом етера лопта, савршена сама за себе а у исти мах само атом једне целине непојмљиве човеку због своје величине – исто тако и свака личност носи у самој себи своје циљеве, а носи их зато да послужи општим, човеку непојмљивим циљевима.
Пчела која је седела на цвету боцнула је дете. И дете се боји пчела и каже да је пчелин циљ да боцка људе. Песник ужива гледајући пчелу како се упила у цветну чашицу и каже да је пчелин циљ да усисава аромат из цвећа. Пчелар, видећи како пчела скупља цветни прах и слатки сок и доноси их у кошницу, каже да је пчелин циљ да скупља мед.
Други пчелар, пошто је изближе проучио рој, каже да пчела скупља прах и сок да би могла да прехрани младе пчеле и да одгаји матицу и да је њен циљ да продужи врсту.
Ботаничар опажа како пчела прелеће с прахом дводомог цвета на тучак и оплоди га, и ботаничар налази да је то пчелин циљ. Други ботаничар, посматрајући сеобу биљака, види како пчела помаже тој сеоби, и он ће рећи да је то пчелин циљ.
Али се крајњи циљ пчелин не исцрпљује ни једним, ни другим, ни трећим циљем, које је ум човечји кадар да открије. Што ум човечји више напредује у откривању тих циљева, тим је очевидније да не може схватити крајњи циљ.
Човеку је приступачно само посматрање оне подударности пчелиног живота са осталим појавама у животу. То исто треба рећи о циљевима историјских личности и народа.
Предмет историје је живот народа и човечанства. Непосредно ухватити и обухватити речју – описати живот не човечанства, него само једног народа, изгледа да је немогућно. (…)
Ранији историчари употребљавали су често један прост начин да опишу и ухвате народни живот, који изгледа да се не може ухватити. Они су описивали делатност појединих људи који су управљали народом; и та делатност изражавала им је делатност целог народа.
Иде локомотива. Питање је чиме се она покреће. Мужик вели: покреће је ђаво. Други вели како локомотива иде зато што се на њој покрећу точкови. Трећи тврди да је узрок кретања онај дим што га односи ветар.
Мужик се тврдо држи свога мишљења. Да се његово мишљење обори, треба да му неко докаже како нема ђавола или да му други мужик објасни како локомотиву не покреће ђаво, него Шваба. Тек ће тада они увидети из контрадикција како ни један ни други нису у праву. Али онај што вели да је узрок кретање точкова сам се побија, јер кад је стао на терен анализе, он мора ићи даље и даље, мора објаснити шта је узрок кретању точкова. И докле год не дође до последњег узрока кретању локомотиве, до збијене паре у казану, он неће имати права да се заустави, истраживању узрока. А онај што је објаснио како локомотиву покреће дим што га ветар односи назад, кад је опазио како објашњење с точковима не доказује шта је узрок, узео је прво обележје које му се нашло при руци и изнео га од своје стране као узрок.
Једини појам који може да објасни шта покреће локомотиву је појам снаге равне оном кретању које се види.
Једини појам којим се може објаснити покрет народа је појам снаге равне читавом покрету народа.
Међутим, разни историчари разумевају под тим појмом сасвим различне, а сви неравне снаге оном кретању које се види. Једни виде у том кретању снагу коју непосредно имају хероји, као што мужик види ђавола у локомотиви; други виде снагу коју производи неколико других снага, као оно кретање точкова; трећи виде умни утицај, као онај дим што га односи ветар.
Док се год пишу историје појединих личности, па биле оне Цезари, Александри или Лутери и Волтери, а не свих, без и једног изузетка, свих људи који имају учешћа у догађају, дотле нема никакве могућности да се описује покрет човечанства без појма о снази која нагони људе да своју активност упућују једном циљу. А једини такав појам који је познат историчарима је власт. (…)
Признавање људске слободе као снаге која може утицати на историјске догађаје, то јест непотчињене законима, то је за историју оно исто што је за астрономију признавање слободне снаге кретања небеских тела.
То признавање уништава могућност да постоје закони, то јест да постоји ма какво знање. Ако постоји макар једно тело које се слободно креће, онда не постоје више закони Кеплерови и Њутнови и не постоји више никаква представа о кретању небеских тела. Ако постоји макар један слободан поступак човеков, онда не постоји ниједан историјски закон, нити икаква представа о историјским догађајима.
За историју постоје линије кретања људских воља и један њихов крај губи се у непознатом, а на другом њиховом крају креће се у простору, у времену и у зависности од узрока свест о људској слободи у садашњости.
Што се више помиче пред нашим очима то поље кретања, тим су јаснији закони тог кретања. Ухватити и дефинисати те законе, то је задатак историје.
_
„Рат и мир” (1869) – Епилог
