Разговор водила: Мила Милосављевић
Поезија има моћ у свим временима. Кажу да данас није вријеме за поезију, али, ја мислим да јесте. Јер, поезија лако дође до човјека, до читаоца, до слушаоца, каже јерменски пјесник, књижевник и преводилац Бабкен Симоњан
„Човјек од пера, пјесник, није само гласник свог народа, већ и времена у којем живи и ствара. Пјесник увијек мора да буде уз свој народ. Живимо у вријеме глобализације, а глобализација уништава све оно што је традиционално, и национално. Поезија има моћ у свим временима. Кажу да данас није вријеме за поезију, али, ја мислим да јесте. Јер, поезија лако дође до човјека, до читаоца, до слушаоца. А пјесници осјећају дубоку љубав према својој домовини и то преносе на поезију коју стварају“, каже у ексклузивном интервјуу за „Дан“ јерменски пјесник, књижевник, преводилац Бабкен Симоњан. Наш саговорник веома радно обиљежава свој животни и радни јубилеј, а исти је обиљежен и неизбрисивим трагом, преводом Његошевог дјела „Ноћ скупља вијека“. Разговарамо о Његошу, о снази поезије у савременом свијету, као и његовој најновијој збирци пјесама „Размишљања испред Арарата“…
Већ деценијама преводите дјела српских књижевника на јерменски језик. Како сте завољели српски језик?
– Било је то још у основној школи. Једног дана дошла је наставница историје и рекла да ћемо учити лекцију о Косовском боју и о Србима. До тада нисмо чули ни за једно ни за друго, али, она нам је испричала тако лијепу, потресну причу да сам се живо заинтересовао за ваш народ. Наставничино одушевљење српским кнезом Лазаром и косовским јунацима је било толико да је оставило неизбрисив траг у мојој глави и онда сам почео да истражујем. Мало по мало и тако сам заволио и Србију, српску историју, језик, књижевност.
Ви сте за своја постигнућа на плану културне размјене између Србије и Јерменије добили велико признање, Орден предсједника. Колико Вам ово признање значи?
– Ја сам цио свој живот посветио Србији и српско-јерменским односима. Орден сам добио за четири деценије свог рада на представљању Србије у Јерменији. То је златна медаља Републике Србије која краси моју библиографију. Веома сам срећан што сам добио то признање. Сваком ствараоцу значи кад види да неко цијени његов рад. Одликовање таквог ранга и обавезује. Морам да радим даље, више. Све оно што сам до сада урадио више није моје. То припада српском и јерменском народу. Предстоји ми велики рад на антологијама, на књигама, на објављивању збирки пјесама, на објављивању других текстова. Имам велику жељу да направим џепно издање јерменско – српског рјечника. До сада овакво издање није штампано, а такође, у плану ми је велика монографија „Јермени у Србији у 13. и 20. вијеку“.
Да ли сте већ „заронили“ у грађу за монографију?
– Јесам, али, то је тек почетак. Предстоји ми огроман посао. Пуно времена које треба да проведем у архивима, библиотекама, у којима ћу морати да прикупљам грађу. Лако је написати текст, али, тешко је скупљати грађу. Радио сам у многим архивима Венеције, Беча, Санкт Петербурга, Москве, Јерменије, Београда. У Архиву Југославије има доста грађе за мој предстојећи рад. Кад будем прикупио довољно доброг материјала, написаћу књигу.
Његош је био велики преводилачки изазов
Превели сте и Његошеву „Ноћ скупљу вијека“. У којој мјери је то за Вас као преводиоца био изазов?
– Био је то велики изазов за мене. Преводио сам је веома дуго, јер, Његош није нимало лак за превод. Приде, пјесма је писана у шеснаестерцу. У њој има пуно афоризама. Његош је поред тога имао свој, специјални језик. Морао сам да се консултујем са многим његошолозима, а посебно са Милом Ломпаром, који је одличан познавалац Његошевог дјела. Када је сазнао да желим да преведем ову пјесму охрабрио ме је да преведем и друга Његошева дјела. Видјећемо како ће ићи даље.
Вратимо се Вашој првој љубави, поезији. Потписали сте више збирки поезије, а најновија носи наслов „Размишљања испред Арарата“. Арарат је одувијек био Ваша прва и највећа инспирација. Шта је за Вас Арарат?
– Арарат је симбол Јерменије. Арарат је душа Јерменије. Арарат је икона јерменског народа као што је Косово икона српског народа. Два симбола, све велике светиње које ће кад тад бити враћене својим матичним земљама. Српска изрека гласи: „Отето-проклето“. Никад наши неће уживати у отетом. Косово је српска светиња а Арарат је јерменска светиња и тако ће остати заувијек. У овој мојој збирци поред циклуса о Арарату је и циклус о мајци, о пријатељима, и један велики циклус о Србији. Тај циклус се назива „Српска земља“. То је и моја домовина, јер имам српско држављанство и осјећам да је Србија и моја земља. Све пјесме из моје књиге „Размишљања испред Арарата“ објављиване су у часописима, емитоване на радију, међутим, сасвим је други осећај имати књигу у којој се све те пјесме налазе. Ту се осјећа њихов дух, осјећа се тај мирис папира… Пријатељи ме често питају зашто не постављам ПДФ својих књига на друштвене мреже. Кажем им да то не радим јер ПДФ није књига. Књига има душу!
Како памтите књижевне почетке? Иза Вас је богат стваралачки опус, како поетски, књижевни, тако и преводилачки. Како је све почело?
– Прву пјесму сам написао још као средњошколац. Много младих људи у том узрасту пише пјесме. Био сам међу њима. Онда се једноставно догодило да сам схватио у једном тренутку да је поезија моја судбина, мој живот. Глас од Бога. Од тада па до данас, ниједан дан ми није прошао без писања. Пишем у свако доба дана. Некад ми се догоди да док спавам сањам неки стих. Онда устанем и запишем стих. Како не бих пропустио овакве моменте, по навици испод јастука држим оловку и свеску. Музу не смијете да изневјерите. Ако то учините, наљутиће се и отићи неким другим путем а може и да се више никада и не врати.
Као антологичар српске поезије превели сте и приредили антологију на јерменски језик. Који српски пјесници су Вам посебно блиски и зашто?
– То су без сумње Милан Ракић, Дучић, Шантић, али и Јефимија, деспот Стефан Лазаревић, Његош, Десанка Максимовић, као и многи ваши истакнути пјесници 20. вијека.
Извор: Дан
