Пише: Лав Пирогов
Руски читаоци, засићени причама о бандитима, о девојкама које хоће да се удају за милионера, као и о томе да је све на свету рђаво – пожелели су нешто друго. Ево вам доброг примера. Аутор свима непознат. Минијатуре. Критика, „професионална заједница“, дистрибутери награда – књигу, наравно, опет нису приметили. О, да, па то је масовна књижевност! Међутим, ране приче Чехова – и то је масовна књижевност. И скоро читав Шукшин. Да, Шукшин је дубок писац, али су га људи заволели због нечега другог.
Због јасноће, једноставности, занимљивости, због хумора. А дубину су срцем осетили. Она и није за ум, него за срце. „Ум напредује онда кад напредују све моралнe снагe у човеку“ – писао је аутор „Вечери на салашу код Дикањке“ – тог такође „масовног“, скоро „дечјег“ руског штива. Сад ћу вам рећи ствар која некоме може деловати као светогрђе. Опростите, али, најмасовнија књижевност – то је Јеванђеље. Ми смо навикли да под масовном културом подразумевамо „култ секса и насиља“, који људе привлачи сваковрсним перверзијама.
Међутим, то није истина. Тачније, то је само пола истине. Друга половина састоји се у томе да је масовна књижевност – морална. Њен јунак је – увек „добар“. Ми смо – за њега. За његову праведност. Чак и ако је та праведност стављена, као у „Мајстору и Маргарити“, у канџе ђаволовог слуге. Озбиљна литература: паметна, социјална – „реализам“ – увек је скептична. У њој добро ретко побеђује. Чешће трпи горке поразе. А читалац за кога је читање одмор душе, авантура, игра, не жели да у књизи буде „као у животу“. Он жели да буде онако као што жели. И нека је ово поједностављење, нека је „глачање углова“, нека је чак и карикатура. „Душа иште празник“ сећате ли се ко је то рекао? Шукшин.
Ми смо се у ових тридесетак година уморили од батине са два краја: треш и гламур, гламур и треш. Желимо нешто друго. Можда то и не желимо ми – то наша душа тихо иште. И ево, у рукама ми је књига, чак пре књижица Максима Јаковљева – „Фреска“.
У њој уопште нема озбиљних прича, него тако: минијатуре, скице, фрагменти живота. Ум због тога жали – „књига треба да буде дебља“. А душа се радује! И плаче, и болно се стеже. Али – ово је лековити бол, бол који ослобађа. После њега постаје нам лакше. Ово је књига о мирном животу душе. Како се он, тај живот, одвија? Неизрециво, и због тога често незапажено. Чудан је тај живот. Једна од минијатура у књизи носи такав наслов: Чудна“.
– Некако си ми чудна.
– Изгубила сам новац.
– А зашто се осмехујеш?
– Знаш, касније сам га пронашла…
– Па јеси ли нашла или изгубила?
– Ни сама не знам. Покупила га је жена са дететом, хендикепираним… У неким
колицима …
– Па шта је било?
– Пришла сам, а она ми каже: „Ево, чудо! Госпа нам је послала!“ Глупача. Погледам, а
новчанице моје – три стотине рубаља, сложене на пола. Господе… нисам могла да јој их
узмем…
– А можда нису биле твоје?
– Моје су, моје …
– Па зашто плачеш?
– Не знам!
Три стотине рубаља. „Чудо“… Али ни жена која их је изгубила није богата. Ни за њу то није баш ситница. Не би она несрећној мајци дала толико – и њој треба. А и како да даш ако не траже? А овде – десило се. И душа се радује нехотичном милосрђу. Плаче од сажаљења и радује се. Није јој жао новца, наравно. „Нашла или изгубила?“ Нашла… Тако једноставан текст, само четврт странице. Обичан дијалог – без описа, безметафора, без опробаних књижевних украса. И тако дубок. Не дубок за ум – уму је све јасно. Дубок за срце.
Објављена књига „Достојевски у филмовима Живојина Павловића“ Владимира Коларића
За душу. Као да си се нашао на непознатом месту и одједном видео свет на нови начин. И самог себе у њему. У овој књизи је неколико десетина таквих прича. Много. То је велика књига. Огромна. Иако наизглед мала. Па и душа је мала – уопште се не види…Читаоцу који је исцрпљен савременом књижевношћу многе од ових причица могу изгледати наивно. На пример, о бандиту са пробуђеном савешћу.
Или о сиромашном мужу и болесној супрузи, који „имају све“. И то је истина – народне песме, бајке, слике – све је тонаивно. Па ипак, на њима учимо децу. Деца се уче добром. Оно што је горе, остављамо за себе… Али, понекад – можемо и себе обрадовати.Знате… ми у ствари имамо све. Потребно је само да отворимо очи и видимо – у себи, уближњем, у малој књижици која стаје на длан… Питају ме: где је руска књижевност? Где су нови Гогољи, Толстоји и Достојевски? Па ево, ту је. Мала, топла, жива, поверљива. Посматра нас бескрајно мудрим дечјим очима. Ко је улио толико мудрости у тај поглед који још ништа није стигао да види?
Извор: Искра
