Ако сте се питали, да ли има још квалитетних умјетника у мору кича, онда је одговор да има. Један од њих је и Ненад Марић алиас Краљ Чачка.
Ради се за данашње вријеме о врло скромном човјеку и право је чудо како је успио да покупи толики број фанова. Додуше, у питану су алтернативци. Што је знак да за наш регион има наде. Многи га упоређују са Томом Вејтсом и Ником Кејвом, али он је јединствен. Не може се сврстати у ничији плагијат, јер он је само свој и гура ненаметљиво своје. Није га толико брига да ли ће успјети или не, битно је да душа искаже свој пуни израз. Наизглед конфузан, пошто се не сналази са јавношћу најбоље, ко је на њега утицао, шта је гледао и слушао, најбоље ћете уоочити ако сами окусите његову умјетност. Треба ће Вам дуго за тај задатак, али ће вас одвести на велико путовање.
Слушајући Краља Чачка осјетићете и дух старог Холивуда, црно-бијелих филмова, Френка Синатру, џез музичаре, као што рекосмо Тома Вејтса и Ника Кејва, тачније читав двадесети вијек. Двадесети вијек је поље инспирације овог великог балканског музичара, свугдје радо виђеног од родног Чачка, Београда, Загреба, Скопља, Љубљане, Сарајева и Подгорице. Добар човјек неиндоктриниран било каквим локалним национализмом и идеологијом је свугдје добро дошао. Краљ Чачка пјева о универзалној људској патњи, депресији, анксиозности, напуштености и усамљености, али све спаковано у јединствен оптимистички аранжман.
Можда је и у томе тајна његовог успјеха. Умјетношћу је почео да се бави од раног адолосцентског периода, није тражио ни славу ни новац већ утјеху у њој, за разлику од његове, па готово већинске генерације. Није ни сам знао гдје ће завршити ни шта ће постати, пошто се поред музике професионално бави и сликарством. Тренутно је више на музичкој страни, али пише у поезију, коју претаче у своју музику. Никад не зна шта ће га потакнути да напише пјесму. Наизглед, неких пута су то дјечије пјесме са јаком поруком, а некад и озбиљне које слушају и дјеца, има разноврсну публику, од “седам до седамдесет и седам година“. Мада и ако као сваки музичар воли интереакцију са публиком, он свира без обзира на све, попут музичара на броду који тоне, а музика не престаје до свира до краја. Ако би данас могли да издвојимо балкански бренд у умјетности, нећемо погријешити, ако кажемо да је то Краљ Чачка, и нећемо се постидјети.
Милош Лалатовић
