Један од градова, који је више пута у својој дугој историји доживио велики узлет и пад, зависно од тога и мијењао име, као и градјевина по којој је познат, која је за једне била Црква, за друге џамија, за треће музеј, Света Софија, Аја Софија. . . У роману истакнутог турског писца Орхана Памука, говори се о тешкој меланхолији града, који је подсјећао Турке на велики успјех своје империје, почев од његовог освајања од стране младог Мехмед Фетиха 1453. године, Сулејмана Величанственог, па даље кроз вјекове до Кемала Ататутурка, који је контраверзна личност за саме Турке. За једне је симбол европеизације, прогреса, а за друге представља коначни раскид са великом империјом, за којом Турци осјећају носталгију до данас. Али, не само они. . . Прије Турака Истанбул, тада Константинопољ назван по великом римском и првом византијском цару Константину Великом, који је преместио престоницу Римског царства из Рима у мали непознат град на Босфору, и од њега начинио престоницу свијета.
Значајна за град је подјела Римског Царства на Источно и Западно, гдје је Источно вјековима доминирало. Ова подјела се осјећа до данас. Град на чијој се граници мостом повезују Европа и Азија, двије или чак више великих цивилизација. Посебно је значајно за Константинопољ изградња велике Цркве, посвећене Премудрости Божијој или Светој Софији од стране императора Јустинијана у шестом вијеку. Ова Црква је била толико величанствена да је Јустинијан, који је проглашен од стране Православне Цркве за светога, као и Константин, рекао“надмашио сам те Соломоне“. Мислећи на старозаветни Соломонов храм, који је у том периоду био најистакнутија градјевина, симбол моћне јеврејске државе, који Јевреји сањају до данас, као и о обнови трећег Соломоновог храма, на чијем се мјесту данас налази такође џамија Ал Акса.
Грци до данашњих дана се надају да ће се поново на Светој Софији зазасијати крст. И Турци, поготово конзервативнији, такође желе обнову некад величанствене империје, а чији је симбол управо био Истанбул и Аја Софија. И једнима и другима је остала носталгија и туга за изгубљеним вјековима, кад су доминирали свијетом. Интересантна је историја пропасти Источног Ромејског и Османског царства. У основи и једног и другог јесте тежња за европеизацијом, увођењем западних модела живота. Добро, прије тога је код обе империје претходила криза, који су мислили да ће ријешити европеизацијом. Нијесу били у праву. Код Византије се то јасно може видјети у филму руског монаха Тихона Шевкунова“Пад Империје“, које је почело задњих вјекова почев од освајања Цариграда и бруталног пљачкања од стране Крсташа 1204. године, оснивања Латинског царства, које је трајало шездесетак година. Овај сукоб Истока и Запада, почео је вјековима раније. Још у заједничкој јединственој хришћанској Цркви, када су папе признале још једног хришћанског цара у деветом вијеку Карла Великог, који је још тада прихватио чувену догму филиокве, узрок раскола Цркве, који се дефинитивно десио 1054. године, бацањем анатеме од папског изасланика Хумберта у великој Цркви Свете Софије, на што су из Источне Цркве одговорили истом мјером. Ово је представљало један од најтрагичнијих догађаја у хришћанству. Анатема је скинута шездесетих година двадесетог вијека међусобним уклањањем од стране папе и Цариградског патријарха. Ипак, Цариград је и данас попут Јерусалима за Јевреје, исто за Грке, а и уопште православне, па и за целокупно хришћанство, представља симбол наде, носталгије за неким прошлим изгубљеним временима, којих се присећају уз пјесме. Али и за Турке представља исто то. Шта ће бити од њега виђећемо. Можда није ни битно. Град је испунио своју функцију за све. Дао је свима своје вријеме великих империја. Велики град. . .
Милош Лалатовић
