За вријеме божићних и новогодишњих празника сјетим се двије приче, “ дјевојчица са шибицама“ Ханса Кристијана Андерсена и “Пожићни положајник“, Фјодора Михаиловича Достојевског. И у једном и другим случају главни јунаци су дјеца, која су услед празничне еуфорије тадашњих велеграда остављена на милост и немилост људима овога свијета, и нажалост свијет је положио испит немилосрдности као много пута прије и после тога. Дјеца су се смрзла и умрла на очиглед свих. Ово посебно долази до изражаја у данашње вријеме све веће комерцијализације ових празника, који се претварају у њихову супротност. Нарочито се то односи на Божић. Као и ова дјеца у Андерсеновој и Достојевског причи и сам Господ Исус Христос је тражио мјесто за своје Рођење. Тражили су га Његови родитељи Свети праведни Јосиф и Пресвета Богородица Марија. И једва су га нашли, и то у штали међу бесловесним животињама, које су се прве обрадовале рођењу Спаситеља човјечанства. Ко је још обратио пажњу на чудесно Рођење? Пастири и незнабожачки звјездочитачи. Најпрезренији, вјероватно у тадашњем Израиљу. Једино су они исказали поштовање својим ходочашћем, поклоњењу и даровима Спаситељу. Остали су се раскалашно забављали по витлејемским улицама, лихварили, фарисејисали и шта још не, а сам владар Ирод, ковао је планове за убиство Месије, побивши при том као “колетералну штету“ Четрнаест хиљада Витлејемске Дјеце.
Све више се дешава парадокс да се Рођење Онога кога је свијет примио нељубазно, немилосрдно и незахвално, буде повод за исти такав однос према презренима, бескућницима, сиромашнима, избјеглицама, и сам Исус је на почетку свог живота био избјеглица. Празник“презреног“ од тадашњег свијета се претвара у повод за забаву и зараду данашњих трговаца нових храмова, тј. робних кућа, тржних центара, бутика, луксузних хотела, пансиона. И што је најгоре, као што видимо из поменутих прича све то не траје од јуче.
Питање је да ли се свијет ичему научио, да ли су прави хришћани изоловани презрени индивидуалци, безвриједни помена такозваних значајних људи, локални бескућници, који су нашли заједничко друштво и судбину са избјеглицама муслиманима, смрзавајући се по улицама свјетских метропола. Можда су ови презрени једино заиста нашли брата и пријатеља у другом човјеку, пошто их је спојила тешка заједничка судбина, тако да не мисле о плановима свјетских владара ове или оне државе, геополитици, њеним мистичким аспектима. А, ипак су баш они такви какви јесу презрени, најмистичнији и најважнији, иако тога у датом тренутку нијесу свјесни ни они ни људи око њих. На ово нас подсјећа и зимско прелијепо сазвежђе Орион, тј. три звијезде у истој равни, које долазе са истока. Они се у нама сусједној Хрватској називају још и Три Краља, по Три Мудраца са Истока. Као и весели поздрав војске андјелске простим пастирима“ Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“.
Милош Лалатовић
