Пише: Редакција
Озбиљни људи одувијек су улазили у политику не да би били у опозицији него на власти. То је један од аксиома од како је свијета и вијека. Разумије се, не на власти per se – већ зато што је то једина позиција која политичарима омогућава да кормило држе у својим рукама, односно – да одлучујуће утичу на друштвене и политичке процесе у земљи.
У политичким провизоријумима каква је Црне Гора, додуше, има и оних којима бављење политиком служи за понешто друго. Управо на тој тачки се понајбоље очитује ко је у политици доиста искрен, а коме су циљеви и намјере унеколико другачији.
С тим у вези, већ у почетку када се формирала актуелна Влада, био је крајње индикативан избор лидера ДНП-а Милана Кнежевића, да када је његова странка након година проведених у опозицији коначно добила шансу да постане дио извршне власти, он сам лично донесе одлуку да не преузме ниједну државну функцију.
Након тог чина, за оне који политичке процесе и протагонисте проматрају пажљивије – у старту се морала указати црвена заставица. Другим ријечима – ево политичара коме не пада на памет да покаже и докаже шта заиста зна. Да преузме личну одговорност за неку конкретну област у држави или ресор. Укратко, ево неозбиљне појаве којој је циљ да само и вјечито паламуди, лишене скрупула и осјећаја било какве личне одговорности али и обзира, па чак и према најближим сарадницима из сопствене странке.
Све што се у политичком животу гледе Кнежевића и ДНП-а надаље дешавало од како је његова странка формално постала дио извршне власти, само је логичан исход овог првог избора, на основу којег се до танчина могло предвидјети све што слиједи.
Лидер ДНП-а је направио лични избор да у животу буде лакрдијаш, те се све чега се дотични дохвати претвара у лакрдију – ниску и вулгарну комедију и фарсу, зачињену неукусом. Он се непрестано труди да своју улогу лакрдијаша у свакој прилици одигра што увјерљивије. Па чак и када се тобоже залаже за права становника Ботуна он тежи да док то чини као сама појава изгледа што гротескније и неприличније. Да се облачи што луђе. Да његово понашање буде што неартикулисаније.
Тј, да до краја поручи и објасни грађанима које тобоже заступа, да он прије свега њих саме завитлава и извргава руглу, а потом и све остале и комплетно друштво, ако је могуће.
Грађани Црне Горе коначно морају да разабрају, а засигурно да је велика већина довољно политички писмена, да када год неки политичар ради нелогичне ствари, да када год нањуше феномен да се неко бави политиком не да би био на власти већ у опозицији – да ту у најмању руку нијесу чиста посла.
Нажалост, оно што је посебно трагично јесте да када такво понашање испољи неко од тзв. лидера деценијски напаћених и обесправљених припадника српског народа у Црној Гори – да је онда на позорници посебно гнусна и подла представа.
Вријеме је да Срби у Црној Гори прихвате чињеницу да имају кукавичје јаје у својим редовима и да се тако убудуће према њему и односе. Јер гурати на силу наново Србе у Црној Гори у опозицију тек након што су ухватили мало зрака након тортуре Ђукановићевог режима, може радити само онај који није њихов пријатељ. То је ваљда и птицама на грани јасно.
