Uvijek su postojali interesi ali samo su obrzloženja bila različita. Cilj je bio da se nama u Crnoj Gori suštinski promijeni kulturni obrazac. To se oduvijek činilo toliko perfidno, ružno, čas gorko, čas sladunjavo, kroz varke, kroz zablude i obmane, dobro smućene manipulacije. Dugo smo bili uvjereni: Ada ko će se na svijet baviti nama, time i tako “nedostojno” našeg krša i plemstva, svetinja naših? Ali eto ispade da smo u svađi sa vizionarstvom. Po svemu sudeći ne stojimo već dugo na onom našem najvišem brdu da vidimo više od drugih. Brdu smo glavu svojski – odrubili.
Živjeti život u “slučajnom” kvadratu Rama-Abazi-Kurti-Džaferi.. i na kraju naša fina “teta” Brnaba. Gdje smo se to mi ovako grdno zajebali? Zar sve naše intelektualne elite na vlasti nisu mogle bar malo dalje od tog da zagrebu, da dobace Intelektualno – “da dobace..” Potpuno je legitiman kvadro-kvartet plus Brnaba svih “naših” predstavnika bez žaljenja što oni nisu iz našeg naroda pravoslavnoga, srpskoga, naše – kulture. Tu treba primjetiti i objasniti samo jedno – sve to nije nikakva slučajnost. Nešto je kvrcnulo u nama i to ne od juče, a ketmanske moći kao poluge drugih kultura su nas savladale i nanele istorijski poraz. Svaki smo mi poraz debelo zaslužili a mogli smo i gore proći. Vinovnici poraza smo mi, i to isključivo – po naški, onako gordo i drčno u nama, po “naški”.
Naša prefinjena elitistička i ekstremno ekskluzivistička nacionalna inteligencija ne postoji, nije bar pravovaljano struktuirana. Sklepavana i preklapana – suklepina. Naša ozbiljna nacionalna kulturna politika ne postoji. Nema ni one neozbiljne, oni kažu da su ozbiljna a mi vidimo da nisu.Pojedinci kojih ima i koji se trude, muče, samo potvrđuju opšte stanje da ne postoji. Naše ponavljačko istorijsko zaglavljivanje je prvenstveno zaglavljivanje kulture koju smo zaturili. Pritom nismo je obnovili a novu kulturu nismo čak ni u rudimentu začeli.
Moramo biti duboko svjesni da kultura nije nikakva prirodna pojava, kao što je dan, noć, kao što je kiša, mjesec ili sunce, kao što je nevrijeme. Kultura je jako dugo i pipavo pregalaštvo oplemenjivanja duha i svijesti i osviješćivanja, proces “fenjerima osvetljivan nesvesnog”, posrnulog, gašenog, obamrlog. Kultura je temelj ponašanja i samorazumijevanja jednog naroda. Na kulturi se mora neiscrpno raditi, nad njom izgarati, u nju ulagati, pažljivo investirati za 30, za 50 godina, strpljivo, za najmanje toliko naraštaja. To se ne može bunom i halabukom.
Uvijek su postojali interesi ali samo su obrzloženja bila različita. Cilj je bio da se nama u Crnoj Gori suštinski promijeni kulturni obrazac. To se oduvijek činilo toliko perfidno, ružno, čas gorko, čas sladunjavo, kroz varke, kroz zablude i obmane, dobro smućene manipulacije. Dugo smo bili uvjereni: Ada ko će se na svijet baviti nama, time i tako “nedostojno” našeg krša i plemstva, svetinja naših? Ali eto ispade da smo u svađi sa vizionarstvom. Po svemu sudeći ne stojimo već dugo na onom našem najvišem brdu da vidimo više od drugih. Brdu smo glavu svojski – odrubili.
U tome se značajno uspelo i izvesno bi došlo do krajnje finalizacije da stari režim nije osilio i da se opet po ko zna koji put ostvarila stara kletva: Dabogda se osilio! A, desio se Amfilohije Radović. Kulturni obrazac je nesporno promijenjen i to ne na mah već kroz institucionalizovane procese jugoslavizacije i mrežu ideologije komunizma. Podlo smo razdezintegrisani kroz bratoubistva, odćutani genocid nad srpskim narodom u 20. veku, nametanje osećaja krivice, hegemona i nacionslne dehumanizacije s kraja prošlog vijeka. A i sada. Dakle, dalekosežne laži i fatalne obmane su projekat koji je potpuno izvršen u svim sferama regulom školovanja, obrazovanja i vaspitavanja oko čak stotinak generacija.
Poslijedice su više nego oči/gledne i mi danas “gledamo” u njih. Te negativne poslijedice su ustremljivane upravo kroz restruktuiranje kulture. Stvorena je nužna kultura renegatakog samoodricanja, samoporicanja konvertite, samooptuživanja zbog činjenice da još postojimo. Metodologije bile su multidisciplinirane jer je ciljan efekat bio zahtevan.
Sada smo napola presečeni i uhvaćeni u raskoraku, oporoj smeši svih kontradiktornih osjećanja, svih identiteta, na limesima istoka i zapada, izudarani, uglebljeni bez i približno jasnih kulturnih orijentira i svih kulturnih zakonomerja – samospoznaje. Definicije onoga šta smo, ko smo, za šta smo a za šta nismo i koliko jesmo u onome što ne prihvatamo da jesno i nismo. Šta se desilo? Kvrcnulo je. Neko je rekao, čulo se da je to nešto važno prosto kvrcnulo.
Slome se i veliki a nekmoli krhki, ispucanog svakog sloja, svaka žive vijuge, snažne žile kucavice – našeg kulturnog realiteta. To je bio težak PAD. Dogodilo nam se nešto gore od svih poraza – kulturni pad. Kruna poraza. Sad smo iluzionisti, potpuno s pogrešnom recepcijom svoje kulture: vidimo i prihvatamo je kao našu a to je jasno tuđa kultura. Njedrimo i negujemo kulturu koja uopšte nije naša, pravimo se kao da ne znamo da nije naša. Izrasli smo u vrle ketmane, preuzeli ovu moćnu alatku u službi samoočuvanja, ambicije ili lukavosti kako bi prikrili tu samospoznaju.
Koliko je to licemerje a koliko je strah? Ne, mi ne spadamo u tu karakterni profilisano biće ketmana Česlava Miloša i Zarobljenog uma, jer mi uopšte ne branimo svoju moralnost. Nama dato ketmanstvo služi samo za zataškavanje etičke i duhovne, pošteno recimo naše – kulturne praznine. Kulture koju je prekrio “šaš”tuđinskih trakalica i đinđuva. Skrip u odore kul a pozajmljenih tuđinskih vrednosti za koje od naše žurbe (vječne gladi i žeđi) nismo uopšte ni primjetili da to nisu nikakve vrijednosti – već tuđi interesi. “S mašnom i višnjom na vrhu”, da ne možeš prosto da odoliš. Znaju oni ako ne znamo mi, ko smo mi. Znaju oni kad smo izgubili rat, znaju zašto, i da smo ga ne/pravedno izgubili. Molim vas dajte sada batalite pravdu, jer ćemo se svi odmah pobiti.
Podizanje krovova sopstvene kulture je dug mukotrpan posao, naročito zato što smo ostali dužni platiti i vratiti ono što smo “krali” koristili a znali da je – tuđe. To je stvar ako ćemo iskreno – ili života ili smrti. Kultura koju posedujemo jeste ostatak, onaj rešto kulturnih obrazaca koje smo odbacili. Arogantno, skorojevićevski i izrazito glupo. Zato trebamo sad krpiti, i sastavljati, pa nanovo vezati, liječiti i njegovati, ili će naša nacionalna kultura umrijeti. A mi, jedan dan prije nje.
Naime, bez finog kulturnog zasjecanja u sve one “bitne” slojeve našeg bića i našeg društva i našeg naroda lak smo plijen, gubimo na bitnosti. Izvjesno je da smo već postali nebitni, ušli u stalež – nebitnih, stratosferu nebitnosti. Nebitna bića, nebitnog naroda su ona bića i oni narodi bez jedinstvenig sopstvenog kulturnog sadržaja i time bez ikakvih izgleda, bez elementarne perspektive.
Filip Dragović
