Ираклио свако историјско поглавље бележи на другом језику. Један од најстаријих градова Европе је, кажу, настао на месту где је Хераклеова стопа први пут крочила на критско копно. Ево и мене, после неколико миленијума.
Пре него што слетим у Хераклеов град, на блештавој површини Средоземља кроз прозорче авиона видим тамноплаве флеке грчких острва. На некима су људски трагови, путеви, насеља, луке. А нека су потпуно пуста – ћутљиво камење бизарних облика у бескрајном плаветнилу. Помало сам нестрпљив – први пут ћу бити на петом по величини средоземном острву.
Увек се изненадим када на острвима видим планине. Крит је брдовит.
Стотинак километара до грчког копна, ни триста километара од афричке обале и Либије, а од малоазијског копна и Турске одавде је свега 180 километара. Човек би помислио да слеће у центар света.
Нискотарифна компанија која из Београда сезонски лети за Ираклио чини путовање мање митским – више је то летећи аутобус који за два сата стиже где је наумио. Помало хаотичан аеродром и одсуство путоказа изван аеродромске зграде могу збунити путнике, ако нису довољно детаљно унапред истраживали по електронским платформама.
Ближи се крај септембра, летња је врућина. Коначно проналазимо плави аутобус. Возач нас шаље на билетарницу. Тамо кажу да немају ситнине. Онда возач ипак пронађе у новчанику кусур за новчаницу од педесет евра. А превоз до града је свега два и по евра.
Аеродром је близу, показаће се да авиони лете видљиво и чујно изнад града, онако како лете изнад Кошутњака, Бановог брда и Аде. После неког времена једва да их чујеш.
Дедал те води млетачким лавовима
Наша станица је Асторија. Изнајмили смо апартман у ширем центру и с коферима пролазимо кроз пешачку зону. У споредним уличицама маме кафанице, баште су пуне, град живи.
Дедаловом улицом шетамо ка центру. И већ смо усред приче о митском мајстору Дедалу који је за критског краља Миноса направио лавиринт испод његове палате у Кнососу. Кажу да је лавиринт био тако добро направљен да ни сам Дедал није знао излаз из њега. На крају Дедалове улице у којој су фенси продавнице налази се најпознатији градски трг.
Наравно, Елефтериос Венизелос, Крићанин и први премијер ослобођене и уједињене Грчке, добио је част да се по њему зове трг окружен кафеима. На њега људи стижу из свих праваца, да би се опет запутили својим послом. Кажу да ово место никада не спава. У то ћу се наредних дана и сам уверити.
Али, некада званични називи нису и народни. На тргу је млетачка фонтана коју је у 17. веку саградио генерални провидур Крита, а доцнији млетачки дужд, Франческо Морозини. Четири млетачка лава овде вековима бљују воду. Па народ место зове напросто „Лавови“.
Тако се овде, код фонтане, у дебелом хладу и не знајући туристи из целог света друже са сенама Морозинија, Венизелоса и оног османског управника града који је на фонтани пробушио рупе, да би муслимани могли да се ритуално оперу пре молитве.
Црква која је џамија која је црква
Следећи дан почињемо доручком у кафеу Хуб надомак фонтане. Потом напросто лутамо староградским сокацима и улицама. Један од лепших тргова је онај на којем се налази православна Црква св. Мине (Агиос Минас).
Тамо, поред цркве, провели смо наредно јутро у кафеу Френкли дивећи се куполама које су раскошно сабирале и расипале сунце. У самој лепо декорисаној цркви, мир који осети човек последица је осећања простора – ту има места за неколико хиљада људи.
Али тог дана смо се спустили према млетачкој луци. Моје у Босни школовано око с десне стране препознаје џамијски правоугаоник са куполом на којој је крст. Црква Светог Тита је место које сведочи о бурној историји места. Византијска црква је по доласку венецијанских господара претворена у католичку цркву, а када су крајем 17. века дошли Турци, претворили су је у џамију.
Половином 19. века цркву-џамију је разорио земљотрес, неколико деценија касније подигнута је исламска богомоља у османском стилу. Крит је постао део модерне грчке државе и после „размене становништва“ – узајамног етничког чишћења Турске и Грчке, џамија постаје Црква Светог Тита – названа по заштитнику критске цркве и Павловом ученику Титу.
Доле, у старом венецијанском пристаништу, у једној таверни пили смо божанствено критско бело вино, чија је цена десетак евра по литру, мезили пужеве и запечени критски сир и посматрали како небо изнад млетачке тврђаве поприма боју индига. Можда је све то – самосвојна лепота острва, добро вино и мезе – тајна дуговечности Крићана.
Херакле и бели бик
Једног од тих неколико дана гледамо са утврђеног узвишења, на којем се налази цели ужи центар, егејску игру небеског и морског плаветнила.
Према легенди, полубог Херакле – познат и у римској верзији као Херкул – на овом месту је сишао са лађе да би извршио један од својих дванаест задатака – да савлада бика који је бљувао ватру. Митском владару Миносу бик је био драг, јер га је моћни бог мора Посејдон послао као знак да ће Минос, а не његов брат, бити владар. Минос није испунио обећање да ће жртвовати белог бика. Посејдон се разбеснео, и Миносовој жени послао луду љубав – према бику.
Једни кажу да је то био бик који је отео Европу, други да је са њим Пасифеја, Миносова жена, зачела Минотаура, човека са биковском главом који је живео у лавиринту и прождирао сваког кога сретне. Како год, Херакле је после исцрпљујуће борбе припитомио бика. Тако су дорска грчка племена ово место у част свегрчког јунака назвала Хераклеион.
Скица за историјску вртешку
Арапи протерани из Андалузије освојили су овај гребен почетком 9. века, утврдили га и назвали Хандак. Наравно, та реч ођекује у турцизму јендек. Грци су онда од тога створили Хендекас. Целих 136 година је потрајала арапска епизода у историји места. Онда је Византија одлучила да стане на крај арапском гусарењу, па је место од 960. у византисјким рукама.
Ко зна каква би била судбина Крита, да маркиз Бонефације Монфератски, један од вођа Четвртог крсташког рата, након уништавања Византије 1201. није био више заинтересован за Солун него за ово острво, које му је било понуђено као плен. Млетачка стратешка памет је одмах увидела значај острва, дошло је до размене плена.
Маркизу његови солунски поседи неће донети срећу, јер ће га Бугари убити већ 1207. Али Венецији Крит хоће. Ираклио је под новим именом Кандија постао главна млетачка егејска лука, а после поновног успостављања Византијске власти у Цариграду 1261. и најисточнији млетачки средоземни посед. Тако ће остати читаве 463 године.
Треба истаћи да је пад Цариграда 1453. Криту донео још већи војни и културни значај. Ту се развила такозвана итало-критска сликарска школа. Из давних уџбеника историје уметности искрсава једно велико име – Ел Греко, сликар којег су тако звали у Италији и Шпанији, где је стекао славу, звао се Доминикос Теотокопулос и рођен је 1541. баш овде, где ја проводим прве критске дане, у тадашњој Кандији, у Ираклиону.
Када су Ираклио и Ниш били у истој држави
Османска сила је била одвећ амбициозна да препусти море Млецима. Најпре су освојили Ханију, а потом, засели пред добро утврђену Кандију. Најдужа опсада у историји трајала је 21 годину. Процењује се да је на османској страни погинуло 120.000 војника, док су браниоци изгубили 30.000 људи. Напослетку је Кандија пала.
Турци су завладали Критом и ту ће остати господари у наредна два и по века. Грци су свој град почели да зову Мегалокастро – велика тврђава, а османски освајачи су млетачки назив претворили у Канија.
После прикључивања Грчкој 1913. граду је враћено историјско име са новим изговором – Ираклион. А другом половином прошлог века званично је назван онако како су га домаћи људи увек звали – Ираклио.
И ево ме усред тог града. У њему се свако историјско поглавље одвија на другом језику, а град, један од најстаријих у Европи, смерно се одазива на сваком језику, не заборављајући да је он изворно – место на којем је Хераклеова стопа први пут крочила на критско копно.
У музеју, на путу према себи
Још у Београду сам на једном немачком сајту купио улазнице за Археолошки музеј. До њега је од Хотела Асторије или градске Већнице педесетак метара. Музеј је модерна, светла, а сеновита грађевина, са великим тремом, лепом баштом у коју је смештен кафе, а са друге стране је дуж зграде направљен балкон са којег се види лука.
Помало сам се распитао о овом музеју – спада у најзначајније светске установе тог типа. То не треба да чуди. Када идете кроз одаје, пролазите кроз слојеве минојске културе, оне која је претходила старогрчкој и чији је један од темеља. Овде су одвајкада очијукале Европа и Азија, Оријент и Окцидент су се дошаптавали шумом Егејских таласа.
Све што би требало рећи о овој култури стоји у уџбеницима, на сајтовима, у дебелим књигама. Неке од њих сам прочитао. Али нико ме није упозорио да ће шоље старе три миленијума имати дизајн који ми се више свиђа од већине данашњих сличних производа. Нико ми није рекао да су зидни осликани призори из палате Кносос тако свежег духа – заиграни делфини, чувене „госпође у плавом“, саркофази важних људи.
Фасцинантна мала фигура „змијске богиње“ обнажених груди која у свакој руци држи по змију. Све сам то виђао у илустрованим историјама уметности, у телевизијским путописима и ко зна где још. А сада је све ту, испред мене.
Музеј има изложбену површину и на спрату. Горе сам сео на слободну клупу и гледао људе како посматрају сопствене културне корене. Говори се тихо, помало као у цркви. Овај музеј је врста светилишта за све који знају да су темељи европског идентитета на Криту.
Шта пије Минос?
Дошао је и дан посете краљевској палати. Са Трга слободе код Асторије уђете у градски аутобус на којем пише Кносос. Ако се одлучите за обичан градски превоз, цена је много мања него код различитих туристичких понуђивача.
Ираклио је после припајања Крита Грчкој демографски експлодирао. После пораза грчке војске у Малој Азији – Турке је предводио Ататурк – у Ираклио су стигле десетине хиљада избеглица из Смирне, данашњег Измира. Аутобус пролази кроз обичне, модерне четврти. Тих шест километара до Кнососа показали су ми велеградско лице критске престонице.
Престоница је права реч, јер силазим на станици Кносос. Остаци велике краљевске палате су са леве стране. Улазим у комплекс без чекања, пошто сам карту купио електронски.
Прво лице које препознам јесте лице Артура Еванса, британског археолога који је највише допринео стварању модерног, па и туристичког мита о Кнососу. Евансова биста чува улаз у комплекс.
Црвени потпорни стубови који носе камену конструкцију, дворана са престолом, улаз у подрумски лавиринт. Данашњи Кносос је тек добро подупрт камени знак који нас позива да замислимо нешто веће, лепше, нешто старо више миленијума.
Повлачим се у четинарски хлад, на клупу са које се види северни, најбоље реконструисани улаз у палату. Туристички водичи доводе своје групе – Скандинавци, Пољаци, Азијати. Не слушам њихову монотону мелодију, она ми служи као шум иза којег време тече уназад.
Из шољица којима сам се дивио у музеју, свештеник и владар критског краљевства Минос сигурно није пио капућино. Ни кафу. Шта је уопште пио владар острва пре три миленијума? Минојци су култивисали винову лозу 1.700 година пре Христа. Дакле, први историјски Минос је негде 200 година касније уживао у вину, које ћу и ја 3.500 година касније осетити на непцима.
Сетим се да је Лоренс Дарел написао роман „Тамни лавиринт“ чију је радњу сместио на Крит. Замишљам Дарела како после Другог светског рата седи овде, нема туриста, друштво му праве понека коза и локални водич. Он хвата белешке.
Ово ће место увек привлачити и инспирисати људе. Јер је његова суштина у митским причама које путују кроз време и одолевају му боље него тешки камени блокови који мирују на сунцу.
Година прође од јутра
Мој запис о овом граду био би непотпун, ако не бих споменуо Теотокопулосов парк. Прође се поред градске Ложе из млетачког доба и скрене се кроз један пролаз. Ово парче урбаног зеленила у центру омеђено је са све три стране низом ресторанских баштица и кафића.
Када све то прођемо, одупирући се искушењима, и скоро да стигнемо у изнајмљени апартман, испречи нам се башта таверне Зига зига – речници ми кажу да на грчком то значи „полако“, али фразеолошки може значити и „мало по мало“.
Башта до улице која нас раздваја од парка носи име по Минотауру. Од оваквих ликова из митских прича на Криту не вреди бежати – лакше је поверовати у њих. Седамо у башту таверне која већ својим именом императивно успорава госте. Септембар је на умору, вече је, а ми у кратким рукавима. Не знам да ли је име таверне у дослуху са истоименом тужном песмом Јаниса Плутархоса, у којој на једном месту каже – година је прошла од овог јутра.
Вече у таверни је било прави мелем за нашу душу, пуну минојских лабриса – обредних двоструких секира – белих бикова, линеарног писма Б, принчева љиљана, Млетака, Ромеја, Мавара и Турака. Пуну призора из града који је попут кошнице. Све ће то најбоља лоза на свету – раки – испрати и уз једну од најбољих медитеранских кухиња – претворити у лепе снове.
Заиста, сваки дан у чудесном Хераклеовом граду буде тако густ, да на његовом смирају у некој таверни уз звуке
Драгослав Дедић
Извор: Дојче Веле
