Пише: Крис Хеџис
Напади на колеџе и универзитете — администрација Доналда Трампа упозорила је око 60 колеџа да би могли изгубити федерално финансирање ако не учине своје кампусе безбједним за јеврејске студенте, а већ повлачи 400 милиона долара са Универзитета Колумбија — немају никакве везе с борбом против антисемитизма.
Антисемитизам је димна завјеса, покриће за много ширу и подмуклију агенду. Циљ, који укључује планове за укидање Министарства образовања и елиминацију свих програма за различитост, једнакост и инклузију (DEI), јесте претварање образовног система, од вртића до постдипломских студија, у машину за индоктринацију.
Тоталитарни режими теже апсолутној контроли над институцијама које обликују идеје, посебно медијима и образовањем. Наративи који доводе у питање митове коришћене за легитимизацију апсолутне моћи — у нашем случају историјске чињенице које нарушавају светост доминације бијелих мушкараца, капитализма и хришћанског фундаментализма — бришу се.
Не смије постојати заједничка стварност. Не смију постојати други легитимни погледи на свијет. Историја мора бити статична. Не смије бити подложна новим тумачењима или истраживањима. Она мора окаменити у мит који подупире владајућу идеологију и постојећу политичку и друштвену хијерархију. Свака друга визија моћи и друштвене интеракције сматра се издајом.
„Једна од највећих пријетњи класној хијерархији је универзално доступан и квалитетан систем јавног образовања“, пише Џејсон Стенли у књизи Брисање историје: Како фашисти прекрајају прошлост да би контролисали будућност.
„Политичка филозофија која ову пријетњу најоштрије осјећа – и која спаја непријатељство према јавном образовању са подршком класној хијерархији – јесте одређена форма десничарског либертаријанизма, идеологија која слободна тржишта види као извориште људске слободе. Овакви либертаријанци противе се државној регулацији и готово свим облицима јавних добара, укључујући јавно образовање. Политички циљ ове верзије либертаријанске идеологије јесте демонтажа јавних добара.
Разарање јавног образовања подржавају и олигарси и пословне елите, који у демократији виде пријетњу својој моћи, а у порезима за јавна добра пријетњу свом богатству. Јавне школе су темељно демократско јавно добро. Зато је потпуно логично да они који су против демократије, укључујући фашистичке и профашистичке покрете, удруже снаге са десничарским либертаријанцима како би поткопали институцију јавног образовања.“
Предавао сам Народну историју Сједињених Држава Хауарда Зина у учионици затвора у Њу Џерсију. Зинова књига једна је од главних мета крајње деснице. Трамп је 2020. године на Конференцији о америчкој историји у Бијелој кући осудио Зина, рекавши: „Нашу дјецу подучавају пропагандним памфлетима, попут оних Хауарда Зина, који покушавају да их натјерају да се стиде своје историје.“
Предавање Зина у затвору
Зин разоткрива лажи коришћене за величање освајања Америке. Омогућава читаоцима да виде историју Сједињених Држава очима домородачких народа, имиграната, поробљених, жена, синдикалних лидера, прогањаних социјалиста, анархиста и комуниста, аболициониста, антивођних активиста, бораца за грађанска права и сиромашних.
Он даје глас свједочанствима Соџорнер Трут, поглавице Џозефа, Хенрија Дејвида Тороа, Фредерика Дагласа, В. Е. Б. Дубоа, Рендолфа Борна, Малколма Икса и Мартина Лутера Кинга млађег.
Док сам држао предавања, чуо бих како студенти у себи промрмљају: „Шта је сада ово…“ или „Лагали су нас.“
Зин јасно показује да су организоване, борбене снаге отварале простор за демократију у америчком друштву. Ниједно од демократских права – укидање ропства, право на штрајк, равноправност жена, социјално осигурање, осмочасовни радни дан, грађанска права – није нам дато милошћу добронамјерне владајуће класе. Сва та права изборена су борбом и жртвовањем. Зин, једноставно речено, објашњава како демократија заиста функционише.
У мојој скученој затворској учионици, Зинова књига била је поштована као света. Била је поштована јер су моји студенти из прве руке знали како бијели привилегијум, расизам, капитализам, сиромаштво, полиција, судови и лажи које шире моћници унаказују њихове заједнице и животе.
Зин им је омогућио да, први пут, чују гласове својих предака. Он није писао митове, већ историју. Није их само образовао – оснажио их је. Одувијек сам га цијенио, али након тог курса, и сам сам га почео поштовати као никада прије.
Док је предавао на Спелман колеџу, историјски црначком женском колеџу у Атланти, Зин се активно укључио у покрет за грађанска права. Био је члан Студентског ненасилног координационог одбора. Марширао је са својим студенткињама, захтијевајући грађанска права. Предсједнику Спелмана то није било по вољи.
„Отпуштен сам због непослушности“, присјећао се Зин. „Што је, узгред, било тачно.“
Учење преиспитивања догме
Образовање треба да буде субверзивно. Оно даје студентима способност и језик да постављају питања о владајућим претпоставкама и идејама. Доводи у питање догму и идеологију. Може, како Зин пише, „поткопати обману која државну силу чини легитимном.“
Образовање уздиже гласове маргинализованих и потлачених, дајући простор разним перспективама и искуствима. Када функционише како треба, оно води ка емпатији и разумијевању, буди жељу да се исправе историјске неправде и да се друштво учини бољим. Оно подстиче опште добро.
Образовање није само знање, оно је и инспирација. Оно је страст. Вјера да оно што радимо у животу има смисла. Ради се, како Џејмс Болдвин пише у свом есеју Креативни процес, о способности да се „дође до сржи сваког одговора и разоткрије питање које се иза тог одговора крије.“
Десничарски напади на програме као што су критичка расна теорија или DEI, како Стенли истиче у својој књизи,
„намјерно изврћу ове програме како би створили утисак да они чије су перспективе коначно укључене — попут афроамериканаца, на примјер — добијају неку врсту недозвољене користи или неправедне предности. Зато циљају афроамериканце који су се уздигли на позиције моћи и утицаја, покушавајући да их дискредитују као недостојне. Крајњи циљ је оправдање преузимања институција и њихова трансформација у оружје у рату против саме идеје мултирасне демократије.“
Интегритет и квалитет јавног високог образовања у Америци деценијама су под нападом, како документује Елен Шрекер у својој књизи Изгубљено обећање: Амерички универзитети 1960-их.
Протести на универзитетским кампусима 1960-их, како Шрекер истиче, довели су до тога да су „непријатељи либералне академије“ напали њене „идеолошке и финансијске темеље“.
Школарине, које су некада биле ниске, ако не и непостојеће, вртоглаво су порасле, а с њима и енормно студентско задуживање. Државни и федерални законодавци драстично су смањили финансирање јавних универзитета, приморавајући их да траже подршку од корпорација и да већину професорског кадра сведу на слабо плаћене спољне сараднике, који често немају ни основне бенефиције, нити сигурност запослења.
Скоро 75 одсто наставе на колеџима и универзитетима у Сједињеним Државама изводе спољни сарадници, предавачи са скраћеним радним временом и професори који нису на путу ка сталном запослењу, без икакве наде да ће икада добити звање редовног професора, према подацима Америчке федерације наставника.
Јавне високошколске установе, које похађа 80 одсто студената у земљи, хронично су недовољно финансиране и немају основне ресурсе. Високо образовање се, чак и на најпрестижнијим истраживачким универзитетима, претворило у стручно оспособљавање – више није средство за стицање знања, већ искључиво за економску мобилност.
Овај напад на образовање огледа се и у томе што елитни универзитети, гдје школарине премашују 80.000 долара годишње, служе богатима и привилегованима, док сиромашни и радничка класа остају изопштени.
„Савремена академија углавном служи за репродукцију све неправеднијег статуса кво. Тешко је замислити да би могла бити преобликована тако да служи демократској сврси без спољног притиска за нешто попут универзалног бесплатног високог образовања,“ пише Елен Шрекер.
Тоталитарна друштва не уче студенте како да размишљају, већ шта да размишљају. Они производе генерације студената који су историјски и политички неписмени, заслепљени наметнутом историјском амнезијом. Циљ им је да створе слуге и апологете који се повинују, а не критичаре и побуњенике. Управо зато, у тоталитарним државама не постоје либерално-умјетнички колеџи.
Забрана књига
ПЕН Америка је од 2021. године документовао скоро 16.000 забрана књига у јавним школама широм Сједињених Држава – број који, како ПЕН наводи, „није виђен још од доба Макартијеве Црвене панике 1950-их“. Ове забрањене књиге укључују Најплавље око Тони Морисон, Боју пурпура Алис Вокер и Маус, графички роман о Холокаусту аутора Арта Шпигелмана.
Најважнија људска активност, како нас подсјећају Сократ и Платон, није дјеловање, већ контемплација, што одјекује и мудрошћу уграђеном у источну филозофију. Не можемо мијењати свијет ако га не разумијемо. Упознавајући се с филозофима и реалностима прошлости, кроз промишљање и критику, постајемо независни мислиоци у садашњости.
Тиме стичемо способност да артикулишемо сопствене вриједности и увјерења, често и супротстављајући их ономе што су ти древни филозофи заступали. Међутим, способност да размишљамо и постављамо права питања представља пријетњу тоталитарним режимима, који настоје да наметну слијепу послушност ауторитету.
Несвјесне цивилизације су тоталитарне пустиње. Оне понављају и прихватају мртве идеје, што је савршено осликала мурална композиција Еп о америчкој цивилизацији Хосеа Клементеа Ороска, гдје скелети у академским тогама доносе на свијет бебе-скелете.
Тоталитаризам и уништавање образовања
„Прије него што преузму власт и успоставе свијет по својим доктринама, тоталитарни покрети стварају лажни свијет досљедности, који је прилагођенији потребама људског ума него сама стварност; у којем, чистом маштом, искоријењене масе могу да осјете припадност и буду поштеђене непрекидних шокова које стварни живот и стварна искуства наносе људима и њиховим очекивањима,“ пише Хана Арент у Пореклу тоталитаризма.
„Снага тоталитарне пропаганде — прије него што покрети стекну моћ да спусте гвоздене завјесе како би спријечили да и најмањи додир стварности узнемири језиву тишину њиховог потпуно измишљеног свијета — лежи у способности да масе изолују од стварности.“
Колико год ситуација била лоша, ускоро ће постати још гора. Национални образовни систем одвлаче у кланицу, гдје ће бити раскомадан и приватизован. Корпорације које профитирају на систему чартер школа и онлајн факултета — којима је образовање посљедња брига — замјењују праве наставнике необученим, непровјереним инструкторима са лошим платама и без основних права.
Индоктринација умјесто образовања
Студенти неће бити образовани, већ ће учити напамет и бити храњени уобичајеним флоскулама из ауторитарних приручника — хвалоспјевима бијелој супериорности, националној чистоти, патријархату и „светој дужности“ нације да своје „врлине“ намеће другима силом.
Ова масовна индоктринација неће само осигурати незнање, већ и послушност. А управо то је и циљ.
Крис Хеџис је добитник Пулицерове награде и новинар који је 15 година био страни дописник Њујорк тајмса, гдје је радио као шеф дописништва за Блиски исток и Балкан. Претходно је извјештавао из иностранства за Далас морнинг њуз, Кристијан сајенс монитор и НПР. Водитељ је емисије The Chris Hedges Report.
Извор: Sheerpost
