Пише: Крис Хеџис
Трампово проглашење аморфне групе „антифа“, која нема формалну организацију ни структуру, терористичком организацијом омогућава држави да све нас терети као терористе. Поента није да се јуре припадници антифе (скраћеница од „антифашистички“); поента је удар на посљедње остатке неслагања. Када је Барак Обама надгледао координисану националну акцију гашења кампова покрета Occupy, „антифа“ — тако означавана јер се облаче у црно, заклањају лица, крећу као јединствена маса и траже физичке сукобе с полицијом — послужила је као изговор.
„Са задовољством обавјештавам наше бројне америчке патриоте да проглашавам АНТИФУ — БОЛЕСНУ, ОПАСНУ, РАДИКАЛНУ ЛИЈЕВУ КАТАСТРОФУ — ЗА ВЕЛИКУ ТЕРОРИСТИЧКУ ОРГАНИЗАЦИЈУ“, написао је предсједник у објави на Truth Social-у. „Такође ћу снажно препоручити да се они који финансирају АНТИФУ темељно истраже у складу с највишим правним стандардима и праксом. Хвала на пажњи!“
Немам нимало симпатија према „антифи“. И осјећање је узајамно. Био сам жесток противник анархиста Црног блока који су се поистовјећивали с „антифом“. Увукли су се у кампове покрета Occupy и одбијали да учествују у колективном одлучивању. Наносили су штету имовини и започињали сукобе с полицијом. Активисти Occupy-ја били су људски штит „антифи“. Написао сам да је „антифа“ „поклон с неба за полицијску државу“.
Дејвид Грејбер, чији рад уважавам, написао је отворено писмо у којем је критиковао мој став.
Био сам доксован — објавили су моје приватне податке. Моја предавања и догађаји, на која су стизале телефонске пријетње па су организатори били приморани да ангажују приватно обезбјеђење, укључујући и телохранитеље, пикетирали су људи у црном, с лицима покривеним црним банданама. Сви су носили истовјетан натпис, ма у којем граду да сам био: „Fuck You Chris Hedges.“ Током једне дебате с анархистом, присталицом „антифе“, у Њујорку, неколико десетина мушкараца у публици, обучених у црно, звиждало је и прекидало ме, често саркастично добацујући „амин“.
Држава је дјелотворно искористила „антифу“ — увјерен сам да је била дубоко инфилтрована агентима-провокаторима — да нас све угуши. Корпоративна држава плашила се ширине призива покрета Occupy, па и на оне унутар система моћи. Покрет је постао мета јер је изговарао истину о нашем економском и политичком систему која је пресијецала политичке и културне линије подјеле.
Антифа, да будем јасан, није терористичка организација. Можда мијеша ситни вандализам и одвратни цинизам с револуцијом, али њено стављање на списак терористичких организација нема правно утемељење.
Антифа сваку групу која покушава да поново изгради друштвене структуре, нарочито ненасилним чиновима грађанске непослушности, види као непријатеља. Противи се свим организованим покретима, чиме само обезбјеђује властиту немоћ. Не само да опструише, него опструише и нас који такође настојимо да пружимо отпор. Отписују свакога ко не задовољава њихову идеолошку „чистоћу“. Нема везе да ли је ријеч о синдикалном организовању, радничким и популистичким покретима, радикалним интелектуалцима или еколошким активистима. Ти анархисти су примјер онога што је Теодор Розак у књизи „Стварање контракултуре“ (енг. The Making of a Counter Culture) назвао „прогресивном адолесцентнизацијом“ америчке љевице.
Џон Зерзан, један од главних идеолога покрета Црни блок у Сједињеним Државама, бранио је „Индустријско друштво и његову будућност“, разводњени/разуђени манифест Теодора Качинског, познатијег као Унабомбер, мада није подржавао Качинскове бомбашке нападе. Зерзан отписује дугачку листу наводних „проданих душа“, почев од Ноама Чомског, а укључујући и мене.
Активисти Црног блока у градовима попут Окланда разбијали су излоге и пљачкали продавнице. То није био чин утемељен у стратегији, моралу или тактици; чињен је ради голе деструкције. Насумичне ерупције насиља, пљачке и вандализма у жаргону покрета правдају се као саставнице „дивљег“ или „спонтаног устанка“. Таква дјела, тврде, по природи се не могу организовати: организација, у њиховом поимању, значи хијерархију, а хијерархији се мора непрестано противити. Не смије бити узда ни на „дивље“ ни на „спонтане“ устаничке потезе. Ко се повриједи — повриједи се. Шта се сруши — сруши се.
„Покрет Црног блока прожет је дубоко узнемирујућом хипермаскулинитетом“, написао сам. „Тај хипермаскулинитет, држим, његов је главни мамац. Она загребе по пожуди у нама да уништавамо — не само ствари, него и људе. Нуди божанску моћ која иде уз насиље руље. Корачање као униформисана маса, сви у црном, с лицима сакривеним марамама, накратко потискује отуђеност, осјећај недораслости, немоћи и усамљености. Даје онима у руљи осјећај другарства. Ослобађа неартикулисан бијес да се обруши на сваку мету. Сажаљење, самилост и њежност протјерују се пред опијеношћу моћи. Иста је то болест која храни чопоре полицајаца што бибер-спрејем прскају и бију мирне демонстранте. То је болест војника у рату. Она од људи прави звијери.“
Иако се противим антифи, не приписујем њој одговор државе. Да није било антифе, нашла би се нека друга група. Наша полицијска држава, која се муњевито учвршћује, искористиће свако средство да нас ућутка. Насиље јој, штавише, одговара. Сукобљавачке тактике и уништавање имовине служе као изговор за драконске облике контроле и застрашују ширу јавност, одбијајући је од сваког покрета отпора. Потребна јој је антифа или неко сличан. Чим се покрет отпора успјешно жигоса као руља што пали заставе, баца камење и бјесни — на чему у Трамповој администрацији марљиво раде — с нама је готово. Кад останемо изоловани, могу нас смрвити.
„Ненасилни покрети, у извјесном смислу, рачунају на полицијску бруталност“, написао сам. „Упорно настојање државе да сломи мирне демонстранте који траже елементарну правду делегитимише владајућу елиту. То покреће пасивну већину да реагује. Приводи неке унутар структура моћи на нашу страну и ствара унутрашње пукотине које воде парализи у мрежи ауторитета. Мартин Лутер Кинг је настављао да организује маршеве у Бирмингему јер је знао да је комесар за јавну безбједност ‘Бул’ Конор насилник који ће претјерати.“
„Експлозивни успон покрета Occupy Wall Street настао је оног часа када је неколико жена, заточених иза наранџасте мрежасте ограде, замјеник инспектора NYPD Ентони Болоња попрскао бибер-спрејом“, наставио сам. „Насиље и суровост државе тада су се оголили. А покрет Occupy, својим досљедним одбијањем да узврати на полицијске провокације, одјекнуо је широм земље. Губитак тог моралног ауторитета, те моћи да се ненасилним протестом разобличи кварност и декаденција корпоративне државе, био би кобан за покрет. Свео би нас на моралну нискост наших угњетача. А управо је то оно што наши угњетачи желе.“
Видио сам како је „антифа“ претворена у оружје за ломљење покрета Occupy. Сада се претвара у средство за гушење сваког отпора, ма колико млак и безопасан био.
Ово „оправдање“ за свеопшту репресију јесте театар апсурда, поткријепљен фикцијама — од наводног „црвено-зеленог“ савеза исламиста и „радикалне љевице“, до тврдње Стивена Милера, Трамповог главног савјетника за политику, да је иза атентата на Чарлија Керка стајала „организована кампања“, а да је његово „мучеништво“ снажно убрзало државну репресију. Свако ко се противи Трампу, укључујући милијардера Џорџа Сороша и његово Open Society Foundations, ускоро ће се наћи ухваћен у тој мрежи.
Сви смо сада „антифа“.
Крис Хеџис је новинар, добитник Пулицерове награде, који је петнаест година био спољнополитички дописник листа The New York Times, гдје је обављао дужност шефа блискоисточног и балканског дописништва. Раније је у иностранству радио за The Dallas Morning News, The Christian Science Monitor и NPR. Води емисију The Chris Hedges Report.
Извор: Consortium News
