Пише: Крис Хеџис
Неолиберализам, који је много прецизније назвати његовим правим именом, безобзирним капитализмом, отров је који је разорио нашу демократију. Он је милијардерској класи и великим корпорацијама обезбиједио идеолошки изговор да осиромаше радничку класу, наметну разарајуће мјере штедње, испразне демократске институције од сваког стварног садржаја, поткупе обје наше владајуће политичке странке и претворе судове у пуке испоставе корпорација и богаташке елите.
Неолиберализам је десетине милиона обесправљених и очајних људи гурнуо у загрљај хришћанских фашиста, који су њихов очај искористили да им продају бајку о чудотворном Исусу који ће магијом ријешити све њихове проблеме.
Гурнуо их је и у наручје теоретичара завјера и десничарских шарлатана. Одвео их је у самоуништавајући вртлог алкохолизма и зависности од опиоида, патолошког коцкања, породичног и сексуалног насиља. Све су то биле неизбјежне посљедице друштвене стагнације, губитка моћи над сопственим животом, осјећаја безвриједности, нагомиланог разочарања и дубоког очаја.
Неолиберализам не чује вапаје својих жртава. Њихову патњу и бијес одбацује као ирационалне, необразоване и расистичке испаде. Истовремено, сваки либерални покушај реформе своди на празну форму, остављајући иза себе тек козметичке, потпуно бескорисне промјене.
Либерални браниоци неолиберализма, који су одавно дигли руке од економске правде, повукли су се у свијет помодног, елитистичког активизма.
Они механички понављају испражњене пароле о различитости и политичкој коректности, правећи се да не постоји немилосрдни класни рат који се широм свијета води још од седамдесетих година прошлог вијека. Жртве неолибералне деиндустријализације, међу којима је само у Сједињеним Америчким Државама више од тридесет милиона људи остало без посла у масовним отпуштањима, добро знају да несигурност њиховог живота нимало не занима њихове неолибералне господа.
Десничарски коментатори и политичари, попут Доналда Трампа, који традиционални неолиберални естаблишмент засипају простачким, вулгарним и псовачким увредама, међу обесправљенима стичу готово култни статус, јер им се чини да коначно неко разоткрива политичку представу и лицемјерје власти. Ти демагози изневјеренима обећавају морални и економски препород, али су њихова обећања заснована на магијском мишљењу, а не на стварности.
Међутим, и сами неолиберали продају сопствену верзију магијског мишљења. Неолиберализам је подједнако апсурдан и инфантилан као и специфично вјеровање дијела америчких протестантских фундаменталиста да ће, непосредно пред апокалипсу, истински вјерници бити чудесно узнесени на небо, или покрет „Учинимо Америку поново великом“ (MAGA).
Трамп лаже једнако природно као што дише, али су лагали и његови претходници, укључујући Џоа Бајдена, Барака Обаму и Била Клинтона. Трамп живи од политичких фантазија, али ни они нису били ништа мање склони обмањивању јавности.
Трамп се, као и његови демократски претходници, богати заједно са својом породицом, само што то чини далеко отвореније, дрскије и похлепније. И он, баш као и они, омогућава да се настави систематска пљачка коју спроводи милијардерска класа. Трамп је, у суштини, фашистичка варијанта исте неолибералне преваре.
Концентрисање богатства у рукама глобалне олигархијске елите, при чему дванаест најбогатијих милијардера посједује више имовине него најсиромашнија половина човјечанства, није случајна посљедица система, већ његов основни циљ. Његова сврха је стварање огромне неједнакости у приходима и успостављање монополске моћи. Такав поредак представља потпуну супротност демократској једнакости. Он је осмишљен да подстиче политички екстремизам, продубљује друштвене и културне подјеле и постепено испразни демократске институције од сваког стварног садржаја. Економска рационалност ту никада није била суштина. Дејвид Харви тај процес назива „акумулацијом путем развлашћивања“.
Као владајућа идеологија, неолиберализам је постигао изузетан успјех. Почев од седамдесетих година прошлог вијека, његови критичари који су полазили од кејнзијанских економских ставова постепено су потискивани или потпуно уклањани са универзитета, из државних институција и међународних финансијских организација, попут Међународног монетарног фонда и Свјетске банке. Исто се догодило и у медијима.
Послушни дворјани и интелектуални позери, попут Милтона Фридмана или колумнисте Њујорк тајмса Томаса Фридмана, добили су истакнут простор у јавности и издашну корпоративну финансијску подршку. Они су покорно ширили званичну мантру маргиналних и научно дискредитованих економских теорија које су популаризовали Фридрих Хајек и другоредна списатељица Ајн Ранд.
Једном када је читава земља била присиљена да клекне пред диктатом тржишта, када су државне регулативе укинуте, порези богатима драстично смањени, капиталу омогућено да несметано прелази државне границе, синдикати разбијени, а трговинским споразумима милиони радних мјеста пресељени у фабрике са јефтином радном снагом у Мексику и Кини, ти исти позери увјеравали су нас да ће свијет постати срећнији, слободнији и богатији. Била је то превара. Али је успјела. И управо је она нахранила другу, супарничку превару, ону демагога и фашиста који су изронили из моралне и политичке каљуге коју је неолиберализам сам створио.
Добар дио одговорности сносе и медији. Под изговором објективности, која је у стварности значила пуку неутралност према неправди, добровољно су се искључили из класне борбе. Нису истраживали све веће злоупотребе богатих, корпорација и њихове купљене политичке касте. Нису разобличавали апсурдност неолиберализма. Његове жртве учинили су невидљивима. Повлачећи се из стварне друштвене расправе, медији, као један од кључних стубова сваке демократије, сами су себе обезоружали и лишили сваког утицаја. Зато су на крају и сами постали предмет презира.
Индивидуална слобода, коју неолиберализам уздиже као највише добро, и социјална правда нису међусобно сагласиви појмови.
Социјална правда, пише Дејвид Харви у књизи Кратка историја неолиберализма, захтијева друштвену солидарност и „спремност да се личне жеље, потребе и интереси подреде широј борби, на примјер за друштвену једнакост и еколошку правду“. Неолиберална реторика, додаје он, успјела је да либертаријанство, политику идентитета, мултикултурализам и, на крају, нарцисоидни конзумеризам одвоји од друштвених покрета који су тежили социјалној правди кроз освајање и преобликовање државне власти.
Неолиберализам, како пише Еџе Темелкуран у књизи Како изгубити државу: Седам корака од демократије до фашизма, протјерује морал из јавног живота. Он га затвара у приватни простор појединца, док га истовремено ограничава на „тор религије“, која се затим скраћује и прилагођава тако да постане тржишно прихватљива „духовност“. Правда и милосрђе више нису заједничке, друштвене вриједности. Лични и јавни морал бивају раздвојени. „Како онда“, пита Темелкуран, „увјерити људе да не чине зло у оним областима јавног живота у којима не постоји дјелотворна примјена закона?“
„Људска бића“, пише она, „не могу живјети заједно без добре приче која их повезује и чува заједнички систем вриједности. Зато је одсуство такве приче у неолиберализму, одсуство смисла и циља, за људски ум готово неподношљиво. Пошто су људи присиљени да живе у стању сталне, али контролисане међусобне одбојности, управо онолике колико је потребно да би неолиберални систем функционисао, они непрестано трагају за неким циљем, неком средишњом тачком према којој ће одређивати шта је добро, а шта зло. Етичка празнина неолиберализма, његово игнорисање чињенице да људска природа вапи за смислом и очајнички тражи разлог због којег вриједи живјети, ствара плодно тло за измишљање најразличитијих циљева, понекад и оних најнеутемељенијих и најповршнијих.“
Карл Полањи у својој књизи Велика трансформација прави разлику између лоших и добрих слобода. Лоше слободе су, према неолибералној идеологији, неприкосновене. Оне омогућавају моћнима да експлоатишу раднике и природне ресурсе све до њиховог потпуног исцрпљивања или пропасти.
Тако, на примјер, фармацеутске компаније и корпорације у здравственом сектору доводе у опасност животе људи који не могу да плате њихове енормно високе цијене, док индустрија фосилних горива човјечанство гура ка еколошкој катастрофи и могућем самоуништењу.
Добре слободе, слобода савјести, слобода говора, слобода окупљања, удруживања и право да човјек сам бира свој посао, постепено бивају угушене управо под теретом тих лоших слобода. Слобода већине претвара се у привилегију мањине. Крајњи исход тог процеса је фашизам.
Фашизам се служи најгрубљим средствима, страхом, застрашивањем и насиљем, како би обуздао све веће друштвено незадовољство. Он дијели земљу на зараћене таборе, патриоте и непријатеље државе. Уништава сваки заједнички систем вриједности и велича суровост хипермаскулиног идеала. Свако ко се усуди да мисли другачије бива проглашен унутрашњим непријатељем или терористом, док се грађанске слободе укидају под изговором заштите националне безбједности.
Таква пракса постепено постаје уобичајена. Осморо учесника протеста против америчке имиграционе службе (ICE) у Тексасу осуђено је на казне од тридесет до чак сто година затвора, након што су на суду представљени као припадници наводне „антифа терористичке ћелије“.
Девети оптужени, Давид Роландо Санчез Естрада, није ни присуствовао самом протесту, али је ипак осуђен на тридесет година затвора зато што је, приликом пресељења, сакрио кутију са политичким брошурама и другим материјалима. У другом поступку који је вођен у оквиру истог случаја, шесторо оптужених који су прихватили нагодбу са тужилаштвом добили су казне од готово двије до петнаест година затвора, док је Инес Сото, која је одбила нагодбу и затражила суђење, осуђена на педесет година.
Изједначавање грађанске непослушности са тероризмом већ је уобичајена пракса у земљама попут Турске, Русије и Индије, а све више пушта коријен и у Европи. Британски суд је недавно, у пресуди која у много чему подсјећа на случај из Тексаса, четворо активиста организације Palestine Action прогласио терористима и осудио их на казне од пет до девет година затвора, иако нису били ни оптужени, ни осуђени за било какво кривично дјело тероризма.
„Није важно да ли ће Доналд Трамп, Реџеп Тајип Ердоган, Нарендра Моди, Владимир Путин или Најџел Фараж нестати са политичке сцене“, пише Еџе Темелкуран. „Десетине милиона људи које је њихова реторика распламсала остаће ту и биће спремне да слиједе сваког новог вођу који буде говорио истим језиком. А оно што смо у Турској искусили на изузетно разоран начин показује да вас, чак и ако одлучите да се клоните политике, њихови сљедбеници могу пронаћи и у вашем најличнијем простору, наоружани сопственим системом вриједности и спремни да прогоне свакога ко не личи на њих.“
Наша земља, онаква какву смо некада познавали, више не постоји. Систематски су је уништили неолиберални преваранти. Институције и правни механизми који су нас некада штитили од тираније више не функционишу. Они који се и даље залажу за отворено друштво остали су без савезника, проглашени су издајницима и жигосани као „радикална љевица“. Жалим за оним што смо изгубили. Жалим и за оним што ћемо тек изгубити. Друштвена изолација ускоро ће прерасти у физичку. Бићемо криминализовани или присиљени на изгнанство.
Трамп и његова фашистичка клика, чији су најупечатљивији представници милијардери попут Питера Тила и Илона Маска, граде мафијашку државу. Државу гангстера и њихових жртава. Државу у којој само они имају неограничену слободу да пљачкају и искориштавају. Државу у којој је власт приватизована. Државу у којој смо сви подређени корпоративним технолошким империјама. Државу у којој за нас више нема мјеста.
Зато овог Четвртог јула морамо јасно именовати своје непријатеље. То су, прије свега, фашисти који су преузели власт. Али то су и они који су, продајући нам превару звану неолиберализам, управо њима отворили врата.
Крис Хеџис је амерички новинар, добитник Пулицерове награде. Петнаест година био је спољнополитички дописник листа Њујорк тајмс, у којем је обављао дужности шефа блискоисточног и балканског дописништва. Прије тога радио је као страни дописник за Далас морнинг њуз, Кристијан сајенс монитор и амерички јавни радио (NPR). Данас је аутор и водитељ емисије The Chris Hedges Report.
Извор: Consortium News
