Разговарала: Марина Вулићевић
Нова биографија Николе Тесле историчара Бранислава Станковића „Тесла, Србин сам”, у издању новосадског „Прометеја”, прати живот нашег научника од рођења у српској свештеничкој породици у Смиљану, у Лици, преко школовања у Грацу и Прагу, живота и рада у Будимпешти, Паризу и Стразбуру, до селидбе у Њујорк, сарадње са Едисоном и разлаза са њим, различитих открића и експеримената с наизменичним струјама високих фреквенција, његове подршке Србији током Великог рата, његовог односа према Пупину…, све до његове смрти.
Фокус ове Теслине биографије јесте националност нашег великог научника, његово порекло из српске свештеничке православне породице. Због чега вам је, као историчару, било важно да укажете на чињенице о Теслином српству?
Доказивање тога да је Тесла Србин може се чинити апсурдним као доказивати да после четвртка долази петак. Нажалост, ми смо доведени у ситуацију и приморaни смо да то чинимо. Јер други народи у нашем окружењу, посебно културна и научна јавност у Хрватској, присвајају Теслу упорно, више од једног века. О чему поред осталог сведочи писмо Теслине сестре Марице Косановић које му је упутила 25. јуна 1894. године, поводом његовог есеја о песнику Јовану Јовановићу Змају: „(…) Читала сам онај твој чланак о Змају преведен у Србобрану, а Бог ти дао кад си га онако лијепо елегантно написао! Оно више вриједи за Српство него пуно великијех дела. За ово неколико година од како га ти прослави, поскочило је Српство у цијени пред странијем народима, а и Хрвати морају увлачити роге у се. Свакако не смију ти рећи више да си Хрват, него свуда веле, „наш дични, наш велики земљак (…)”. О том свом есеју Тесла пише ујаку Паји Мандићу и поред осталог каже: „(…) Вама шаљем један број великог магазина Century (Столећe) у коме су преведене неколике Змајеве песме. По успјеху судим да сам тим мојим чланком више користио Српству него радом на пољу електрицитета.” Наиме, Тесла је рођен у Војној крајини која у то време ниje припадала грађанској Хрватској, чији ће део постати више деценија касније. Али ако би место нечијег рођења по аутоматизму одређивало и његову националу припадност, онда би цар Константин био Србин, Кант – Рус, пошто је рођен у данашњем Калињинграду, а Алберт Ајнштајн – Немац, али никоме не пада на памет да тврди тако нешто. Уосталом, ако би се Хрвати до краја држали принципа тла и своје правашке идеологије, онда су Ратко Младић и војвода Момчило Ђујић много већи Хрвати од Тесле.
Поред података из његовог детињства и касније научничке каријере, анализирате и шире друштвене прилике и тадашњи положај Срба у Хрватској и Теслиној Лици, а нарочито после 1848. године?
У једном ширем контексту верујем да је тај сегмент врло важан за разумевање целе приче. О односу Хрвата према Србима, у то време, Тесли је писао Николадин Косановић, 2. децембра 1891. године:
„(…) Код нас је журналистика сасвим изишла из форме, а особито хрватска. Грозно псују нас Србе. Вели нам да смо ’влашки накот’, ’свињска пасмина’, ’морална трулеж’ и враг зна како нас још не крсти. То се већ тешко и сносити даде. Управо могло би до крви доћи, тако је хрватство ослијепило. Ми се бранимо, али не онако безобразно, како нас они нападају(…).”
По сведочењу Теслиног школског друга Моја Медића, а и самог Тесле, до половине 19. века однос између православних и римокатолика у Лици био је пристојан. Све док га, како Тесла каже, није променила политика „од горе”, или како каже Мојо Медић, док се није појавио пророк из Пазаришта, мислећи притом на Анту Старчевића. У нашој историографији пажња је углавном усмерена на антисрпске демонстрације у Загребу из 1895, 1899. и 1902. године, али заправо прве антисрпске демонстрације биле су у Госпићу 1892. године, управо оне године када је Тесла последњи пут посетио свој завичај. Дефинитивну тачку на могућност нормализације односа између Срба и Хрвата у Госпићу и Лици, по Мојићевом схватању, ставило је убиство гимназијалца Милана Цревара. Кога је разуларена правашка гомила 1922. године заклала насред улице, у сред белог дана, само зато што је био Српче.
Мурал отворио фестивал: Никшић постаје галерија на отвореном
Тесла је приликом посете Београду 1892. године имао сусрете на највишем нивоу, званичну аудијенцију код краља Александра Првог Обреновића, био је и одликован. Како је он доживео ту своју посету? Како је, много касније, у отаџбини био обележен и Теслин 80. рођендан?
Када је Тесли делегација на челу са Ђорђем Станојевићем, у Будимпешти, предала молбу да посети Београд, он је то са одушевљењем прихватио изјавивши: „Сва слава, коју сам доживео особито у последње вријеме у Лондону и Паризу, није ми ништа, сићушно је све оно према одликовању вашем, господо. Колијевка мојих дједова, Краљевина Србија (…) пријестоница Србинова позива ме – то је одликовање за мене велико и ништа ми на свијету, у животу моме, неће бити драже од овог одликовања. Ја сам срећан, што сам Србин, и тијем именом поносићу се до вијека.”
Током боравка у Београду Тесла се срео са српским студентима, који су га дочекали срдачно. И Теслин 80. рођендан у отаџбини је обележен достојно. На првом часу 28. маја 1936. у свим школама у Краљевини одржан је час посвећен слављенику, под насловом: „О Николи Тесли и његовом раду”. Истог дана свечана, централна, академија на Коларчевом универзитету у Београду почела је у 10 часова. Поред званица из земље, академији је присуствовало више од тридесет гостију из разних земаља, из света науке и технике. У Теслино име академији је присуствовала његова сестра Марица Косановић, којој је организатор указао особиту пажњу. Представници САД на академији били су амбасадор Чарлс Стетсон Вилсон и конзул Роберт Макати. Посебно надахнут говор на академији одржао је академик Милутин Миланковић. Такође, Смиљанчани су се, са целом Ликом, припремали да достојно обележе овај велики јубилеј. У Смиљану су одржане две прославе, прва 2. јуна, а друга 12. јула 1936. године. Организациони одбор прославе у Смиљану чинили су – председник прота Матеја Стијачић, секретар Милан Чубрило, општински бележник у Смиљану, и Маријана Зец, председница „Кола српских сестара” у Госпићу.
Прота Матеја Стијачић са осталим члановима одбора, у јулу месецу, на Петровдан, организовао је још једну свечаност и у Смиљану дочекао нове госте. Том приликом на Теслину родну кућу постављена је и освештана спомен-плоча, исписана ћириличним писмом, на којој је писало: „У овом дому се родио Никола Тесла. Ова спомен-плоча постављена је приликом прославе његове 80-годишњице, дана 12. јула 1936.” Током Другог светског рата, кућа је спаљена, а плоча уништена. Када је након рата свештенички дом обновљен постављена је нова плоча, овог пута исписана латиницом. На сам Теслин рођендан, 11. јула 1936. године, Градско веће Новог Сада изабрало је Теслу за почасног грађанина Новог Сада.
Змај је био Теслин омиљени песник, Марк Твен био му је пријатељ, који су то још наши писци које је Тесла читао и с којима је био у контакту?
Тесла је био велики поштовалац Змаја, преводио је његову поезију на енглески и објављивао је у Америци и тако постао први преводилац наше књижевности на енглески. На основу његове преписке с рођацима знамо да су му слали редовно књиге наших књижевника: Његоша, Јанка Веселиновића, Војислава Илића, Лазу Лазаревића…
Посебно место свакако заузима Лаза Костић, с којим је Тесла провео неколико дана у Будимпешти, а с којим се касније редовно дописивао. Када се вратио у Америку покушавао је да помогне Костићу да се његова драма Гордана преведе на енглески и постави на неку од њујоршких сцена.
Међу онима који су имали прилике да се током Теслиног боравка у Београду сретну са њим био је и српски писац, песник Мачве, Јанко Веселиновић. Он ће током јесени 1892. године објавити своје најзначајније дело, роман Хајдук Станко, који ће доживети највећи број издања у историји српске књижевности. Веселиновић ће овај свој роман посветити Николи Тесли. Теслину библиотеку поред других аутора красиле су и четири књиге Јована Дучића, од којих је Благо цара Радована Дучић послао Тесли са посветом. Тесла је и сам писао поезију, нажалост, од његовог рада на том пољу сачувана је само песма Фрагменти олимпијских оговарања, коју је посветио пријатељу Џорџу Силвестеру Верику. Имао је амбицију да објави једну монументалну књигу наших јуначких песама која би била украшена радовима српских сликара. У тренутку уснућа у Господу, Тесла је читао Смрт мајке Југовића.
Како се као човек, који новцу није придавао значај, Тесла сналазио у Америци, а како је у време Великог рата својим залагањем и разговорима у штампи бранио позицију Србије?
Теслa је често имао финансијских проблема, јер је сав зарaђени новац улагао у нове пројекте, али није био сиромашан. Он је важио за најбоље одевеног човека на Петој авенији. Увек је живео у најбољим њујоршким хотелима. Иако је био прилично интровертна личност, остваривао је контакте и припадао је тадашњој елити. За његово позиционирање у друштвеном животу Њујорка посебан значај имало је познанство, које ће касније прерасти у велико пријатељство, с породицом Роберта Андервуда Џонсона, у чијем је дому упознао Дворжака, Марка Твена и многе друге значајне особе. Током Великог рата Тесла је користио своје контакте и слао писма на разне адресе у којима је тражио да се подржи Србија у свом праведном ослободилачком рату. То је радио ненаметљиво и углавном далеко од јавности. Али је на молбу Севастијана Дабовића више пута у штампи јавно изражавао подршку Србији. У исто време примао је чланове разних српских мисија, које су по послању Николе Пашића долазиле у Америку како би придобиле јавно мњење за српску ствар. Тим поводом дошло је и до сусрета њега и Светог владике Николаја, уз посредовање Паје Радосављевића и оца Петра Стијачића. Тесла о покољу својих сународника у Другом светском рату, у Смиљану и Лици, током НДХ, није сазнао пуну истину. Његов сестрић Сава Косановић, иако део краљевске Владе у Лондону, тајно је стајао на страни Броза и његовог покрета. Из тог разлога трудио се да Теслу изолује од свих који би га могли обавестити о тим несрећним догађајима. Нарочито водећи рачуна да Тесла има што мање контаката са нашим конзулатом, пре свега са конзулом Константином Фотићем.
На који начин ви тумачите однос Тесле и Пупина?
Прича о њиховом епском сукобу, у нашој јавности, темељи се на једном прилично неозбиљном чланку који је објављен у Политици 27. априла 1927. и ставовима професора Паје Радосављевића који је био огорчени противник професора Пупина. До ривалитета међу њима дошло је током Великог рата, када су водили два српска друштва за помоћ отаџбини. Радосављевић је био председник „Србобрана”, а Пупин „Слоге”. Основна тачка размимоилажења било је Радосављевићево заузимање за југословенско становиште, док је Пупин био потпуно просрпски оријентисан. Што Радосављевић у једном писму Тесли дефинише као Пупиново „одвратно србовање”. Треба ставити тачку и на приче о наводном Пупиновом сведочењу у корист Марконија, на судском процесу који је Маркони повео против Тесле у вези са првенством у изумевању радија. Иако немамо сачуван стенограм са суђења, постоји новински чланак у листу Brooklyn New York Standard Union који доноси вести са овог процеса. Из њега сазнајемо: „Проф. Пупин са Универзитета Колумбија сведочио је данас поподне као сведок експерт пред федералним судијом Видером у име компаније Atlantic Communication у тужби за наводну злоупотребу права на патент, поднетој од стране компаније Marconi Wireless из Америке. Проф. Пупин је навео да када је Вилијам Маркони био тек момчић који је радио за господина Риђа у Италији, он је из радозналости уземљио обе жице у експерименту да види какав ће резултат добити и произвео је бежичне таласе, а да никада није у потпуности схватио пун значај тога. Проф. Пупин је одао признање за откриће бежичних таласа Николи Тесли који је своје откриће дао свету бесплатно.” На почетку Великог рата на један несмотрен Теслин интервју реаговао је с разлогом Пупин, што је Теслу очигледно повредило и они од тада комуницирају минимално, али није дошло до дефинитивног разлаза јер је 1917. године Пупин упутио Тесли позивницу да присуствује венчању његове ћерке Варваре, што се такође може тумачити као гест добре воље за превазилажење несугласица из претходног периода. У прилог овоме сведоче и два писма која је Тесла упутио нашем конзулу Радоју Јанковићу 1935. године, поводом Пупиновог здравственог стања, нудећи се да му помогне својим алтернативним методама. Неколико дана пред Пупиново упокојење, Тесла ће га посетити у болничкој соби, где ће остати сами иза затворених врата више од сат времена, уживајући у слатком од поморанџине коре. При сусрету обојици су потекле сузе низ образе. Тесла је присуствовао Пупиновој сахрани, што је још један доказ да њихов неспоразум није био епских размера.
Извор: Магазин Политика
