Пише: Елис Бекташ
Након сарајевског водвиља са спомеником краљу Твртку I Котроманићу, за ког нису на вријеме обезбијеђене уредне дозволе због чега је изложен као вашарска атракција, да не кажем као шарена лажа, наредни чин исте водвиљске представе одиграо се у Бањалуци у којој је тај средњовјековни монарх такође добио своје обиљежје.
Наравно, није требало дуго чекати да се по друштвеним мрежама распламсају свађе озлојеђене и егзалтиране бошњачке и српске умне сиротиње око тога чији је Твртко, при чему га и једни и други своде у вулгарне моноетничке оквире које су скучени и ропски умови једино способни разумјети.
Тумачити медиевална идентитарна питања кроз призму данашњице гранитно је чврст доказ неразумијевања и прошлости и садашњости. Ни Бошњаци ни Срби који се свађају око Твртка не разумијевају ни да у гранитној чврстоћи доказа из претходне реченице клешу импресиван споменик властитом пристајању на хипнозу која их је бацила у трибални хипнотички транс у ком нема мјеста ни за модерну националну ни за модерну грађанску свијест, али, гле чуда, чак ни за свијест какву је баштинио један средњовјековни монарх и најзначајнији владар у династији Котроманића.
Шта је тачно био краљ Твртко, најлакше би било установити тако што би му се поставило питање и саслушао његов одговор. Авај, он је већ више од шест вијекова у царству сјенки и не постоји начин да до нас допре његов одговор. Због тога пристојност налаже да се служимо чињеницама из оскудних писаних извора и да из њих извучемо логичне закључке, но у том послу ваља бити веома опрезан, тим више што бошњачке и српске умне сиротиње већ деценијама потврђују да не схваћају захтјеве логике и да неугодно често емоцију, навијачки занос, па и идеолошку дресуру проглашавају њеним плодовима.
Твртко I Котроманић, као и многи балкански владари средњег вијека, поријеклом је могао бити чак и Мађар или Герман, можда чак и Бугарин. Али њему, као ни другим владарима те епохе, владарска амбиције није допуштала да се замара таквим питањима. Њему идентитет као колективна категорија не значи скоро ништа, јер је свјестан да живи у добу у ком тај идентитет обликују власт и њена моћ и да ће његови поданици бити оно што их он успије натјерати да буду.
Оно што историја прилично поуздано свједочи о Твртку, јесте то да је био прво бан, а потом и први краљ Босне. У часу крунисања, он помало лешинарски баца око на сусједну Србију у којој је угашена владарска лоза Немањића и својој титули, по основу прилично лабавих родбинских веза, додаје и титулу краља Срба. То је веома устаљен и уобичајен поступак у средњем вијеку и користити га као доказ за Твртково етничко одређење захтијевало би досљедност која би потом и султана Мехмеда прогласила и Босанцем и Србином, јер и он у својој титули себе означава као суверена тих земаља које су потпале под његову власт.
Вук Бачановић: Средњовјековни етнички идентитет Босне као плијен пабирчара
Хрватске умне сиротиње Твртка својатају по основу чињенице да му је мати била племкиња из лозе брибирских Шубића, те да је у династији Котроманића римокатоличанство било присутно, нарочито у њеним почетним данима. Но тај хрватски умни фукарлук нема одговор на питање зашто Твртко, који има изражену амбицију да овлада не само хрватским крајевима, већ и Далмацијом, своју отаџбину не назива Хрватском, већ њено име дарује освојеним крајевима.
Чини се, ипак, да су у погледу Тврткове идентитарне припадности највише у криву они који, формално гледано, носе етноним изведен из имена Тврткове отаџбине. Они се дијеле на Бошњаке и на интегралне Босанце, а умне сиротиње из та два друштвена одсјечка настоје да, свака за себе, Твртка уклопе у властити идентитарни оквир и прогласе га својим колективним претком из давне прошлости. Проблем је, међутим, то што ни бошњаштво ни интегрално босанство немају скоро никакве споне са средњовјековном Босном, јер су та два феномена креирана много касније, под веома хетерогеним формативним силницама у распону од османске империје, преко оне аустро-угарске па све до социјалистичке Југославије а веза са средњовјековном Босном била је скоро искључиво територијална.
Онај дио средњовјековног босанског племства који је примио ислам није био способан или није био заинтересован да одигра улогу коју је Маузол из Халикарнаса одиграо као персијски сатрап који је сачувао хеленску свијест у својој покрајини и тако олакшао Александру Великом да сруши некоћ горостасну ахеменидску империју. Ислам је био сувише енергичан и екстензиван идеолошки оквир и сувише у служби падишаха са Босфора да би трпио етничке и регионалне партикуларизме са политичком амбицијом.
То племство с почетка османске владавине над Босном временом се осипа и топи кроз ратове и на његово мјесто долазе аге и бегови који једноставно немају артикулисано сјећање на средњовјековну Босну већ умјесто тога баштине магловите митове и легенде, а босански ејалет доживљавају као географски простор своје владавине.
У тренутку своје пропасти, некадашње моћно Твртково краљевство већ је изнутра труло, подијељено и битно умањено, па сјећање на њега не може да угрози формирајућу херцеговачку свијест, кроз коју пуно више преживљава сјећање на Хум и Захумље него што кроз поражену Босну преживљава свијест о босанској бановини и краљевини. Након пропасти краљевине, повезнице са средњим вијеком биле су толико истањене и искрзане, да је питање да ли би Босна, а с њом и Херцеговина, уопште преживјеле вијекове стране власти као политички субјекти, да нису биле на граничном подручју услијед чега се непрекидно захтијевало њихово именовање у ратним плановима и у дипломатији.
Данашње бошњаштво, али и босанство, идеолошки су конструкти новог доба и заиста је трагикомично гледати сарајевску градоначелницу док егзалтирано говори о Твртку I Котроманићу као малтене о свом изравном претходнику у власти, не схватајући да она с њим дијели само географско поријекло, а њено босанство да је чедо противприродног блуда између још увијек виталне Исламске декларације Алије Изетбеговића и давно одбаченог ЗАВНОБиХ-а, од ког је сачувано само име, лишено сваког значењског садржаја.
Па ако Твртко није био ни Србин ни Хрват ни Бошњак, а очито ни Босанац, шта је онда, дођавола, био? Већ сам вам рекао да ја одговор на то питање немам, а нисам ни медијум па да путем спиритуалистичке сеансе одговор добијем од краља лично. Оно што о њему знам јесте оно што је записано у историографским изворима, дакле знам како је себе титулирао као владара.
Мени је то довољно да га, у недостатку бољег израза и због језичког захтјева за успостављањем дистинкције у односу на данашње етнониме изведене из хоронима и хидронима Босна, назовем протобосанцем а уједно и протојугословеном, јер је он био први јужнословенски владар са амбицијом да под власт своје круне окупи што више штокавских и чакавских сиротиња и да их заштити од незајажљивих угарских амбиција.
Тврткова амбиција, међутим, није могла дати дугорочне плодове јер је он био прилично несвјестан силине пријетње са истока већ је вјеровао да ће освајање хрватских и даламатинских покрајина и присвајање дијелова онемоћале постнемањићке Србије бити довољно да парира амбицијама угарске круне и папске тијаре. А у том је часу нарастајућа Османова империја већ поткопавала темеље и ломила кичму великим царствима на истоку и било је само питање часа када ће се прелити у Европу, да њеном страху од православља придода и дуговјечни страх од ислама, као два најмоћнија формативна елемента онога што се данас за аутентичну Европу издаје.
Твртко I Koтроманић несумњиво заслужује споменик, али да би тај момумент имао вриједност, њега мора пратити разумијевање историјског контекста, амбиција и постигнућа тог вјештог владара. Постојећа два споменика, онај у Сарајеву и онај у Бањалуци, нису подигнути њему у част, већ су дигнути у славу умне запуштености омамљених и отупљених сиротиња које настањују овај провизориј и протекторат. Чека се још само да и у Јајцу буде подигнут споменик Твртку Хрвату, па да водвиљска представа буде окончана у великом стилу и да се њена публика раздрагано разиђе у корпоративно ропство које јој је, са таквом непамећу, неумитни усуд.
Можда се у том прагматичном корпоративном свијету неко досјети па начини највеличанственији споменик првом и најмоћнијем монарху средњовјековне Босне, тако што ће на тржиште пласирати висококвалитетан вибратор под називом – Краљ Твртко.
