Пише: Вера Саломов
Коста је писац Пиве, и Пиве прије потопа, и оне ријеке и оног манастира. Коста мисли исту мисао о ријеци, које више нема, о Оку ријеке којег више нема, о Манастиру који није ту гдје је некад био. Као дјечак тих дана, свједок сам очеве борбе за племениту мисију у оснивању сусрета и енергије коју је трошио несебично за велику идеју, којој се посветио.
Пола вијека након оснивања „Пјесничке ријечи на извору Пиве“ име Косте Радовића остаје нераскидиво везано за ову манифестацију и културни живот Црне Горе. Пјесник, прозни писац, просвјетни и културни дјелатник, Радовић је вјеровао да се језиком и поезијом чувају идентитет, завичај и духовност. О његовом стваралаштву, визији и насљеђу говори његов син, сликар и историчар умјетности Душко Радовић, откривајући мање познате приче о настанку пјесничких сусрета и идеји која већ више од пет деценија окупља ствараоце на извору Пиве.
- Када данас погледате животни пут Вашег оца, по чему бисте вољели да га памте – као књижевника, просвјетног радника или човјека који је култури оставио трајне институције?
– Једна мисао каже да је природа лијепа, да су животиње у природи лијепе, али да се живот на земљи, ипак препознаје по човјеку, а човјек по дјелу. Коста Радовић је иза себе оставио велико дјело како у књижевности, тако и у култури.
Основао је и утемељио пјесничке сусрете у Пиви, давне 1971. године. Као секретар Културно-просвјетне заједнице развио је међудржавну сарадњу са Кином, Русијом, Француском, Чешком, Словачком, Бугарском, Египтом и другим државама. То је био период вриједног рада, богатог издавачког улагања у културу и културна добра.
Штампао је дјела Његоша, Зоговића, Вука Караџића, као и младих писаца. Развио је богат културно-умјетнички живот између градова сјевера и југа у Црној Гори. Ревије за културу и умјетност „Овдје“, „Стварање“, „Омладински покрет“, у Кости су имале велику подршку и помоћ. Може се рећи да је књижевник Коста Радовић као секретар Културне институције, и као писац дао немјерљив допринос култури и њеној афирмацији како у земљи и у иностранству. Његов рад је препознат и вреднован, и заслужује трајност у запису и јавном говору.
- Шта је Косту Радовића подстакло да створи манифестацију и колико му је било важно да Пива постане мјесто сусрета пјесника и културе?
– Да ништа није урадио, осим што је утемељио манифестацију „Пјесничка ријеч на извору Пиве“, на извору ријеке Пиве, данас најстарије књижевне-пјесничке манифестације те врсте на овим просторима и шире, Коста Радовић је учинио неизмјерно пуно – толико да му сва Пива са захвалношћу име помиње, и да му даје првенство међу писцима и људима какво заслужују велике личности. Коста је пјесник, писац Пиве самогласне, захваљујући његовим књигама које је написао, чуло се о Пиви и њеној љепоти далеко и високо. Коста је писац Пиве, и Пиве прије потопа, и оне ријеке и оног манастира. Коста мисли исту мисао о ријеци, које више нема, о Оку ријеке којег више нема, о Манастиру који није ту гдје је некад био.
„Људи умиру, а језик се памти“ – записао је пјесник у прози „Пива-потоп“.
Оснивањем пјесничких сусрета на извору ријеке, Коста брани духовност, свој естетски суд о роду, прецима, култури, да би побиједио непријатеље, вријеме и заборав.
Као дјечак тих дана, свједок сам очеве борбе за племениту мисију у оснивању сусрета и енергије коју је трошио несебично за велику идеју, којој се посветио, а нигдје у близини није било живе душе да помогне, ни дозове, говорио ми је отац.
Помагао цијелој плејади младих поета
- Шта мислите да би данас Коста поручио учесницима и младим пјесницима који долазе на извор Пиве? Какав аманет би им оставио?
– Сигуран сам да би младе писце подржао као некада што је помагао цијелој плејади младих поета у објављивању књига, корекцији текста, медијској промоцији, савјетовао да буду своји, оригинални, да изграде свој стил, и да буду то што јесу. Да што више отварају питања о животу и смрти, дану и ноћи, добру и злу, да воле и сањају снове.
Зато су и формирани сусрети, због става да се отворе питања о различитом тумачењу свијета и о тежњи да се он измијени у правцу хуманијег друштва, бољег и љепшег мјеста за становање.
Језик је једнако важан и за пјеснике и за народ, зато што језик памти и није механичка ознака духа. У једном језику се само може живјети, а говорити се може више језика. Отац је оснивањем сусрета завјештао себи и другима име човјека коме су главна одлика љубав. Он јесте био љубитељ вјетра, неба, пута, путовања… У раскошном стиху, без граница, сањар снова, вјеран мајци, завичају, умјетности, али у дубини душе највише је тражио илузију љубави коју је кроз ријеч представљао људима, снагом величине игуманске душе која је слична и чиста, дарујући је свијету.
Управо је то кључ даривања ријечи љубави и смисао у оснивању пјесничких вечери на извору ријеке. То је активни процес који обрађује подсвијест, активира чулност, освјетљава свијет духом.
- Да ли памтите како је говорио о првим годинама „Пјесничке ријечи на извору Пиве?
– Када би отац говорио о првим сусретима, очи би му се озариле. Записао је: „У просторе овог времена закорачила је ријеч способна за духовну креативност и има сталну потребу за критичким преиспитивањем реалног, има способност интуитивног виђења будућности и борбено је ангажована за интензивну хуманизацију постојећих односа и изразит дар за отварање широког фронта хуманијег живота. То је задатак умјетности“.
Преко три хиљаде људи пратило је сусрете. Нашем човјеку, тих седамдесетих година прошлог вијека, било је потребно нешто ново, јер је био разапет између онога што јесте и онога што није, а морао је да живи у одсуству сваког вида духовне, културне неслободе. Већ на првим сусретима видјело се да народ, медији, критика, подржавају оснивање сусрета. Јер, „поезија афирмише све јасноће и јачине духа, људске муке, тегобе, и занима се за отвореност и затвореност свемира“… – говорио ми је отац.
- Постоји ли нека породична прича или анегдота која најбоље одсликава колико је био посвећен тој идеји?
– Да, постоји више прича, анегдота које одсликавају његову посвећеност идеји о оснивању сусрета, рећи ћу једну. Отац је био видно узбуђен те 1970. године, говорио је да он мора да остави нешто трајно свом крају, а што ће спасити дух од предстојећег потопа. Љетовали смо на извору ријеке у Оку, поред су стари манастир разиђивали радници, сликари, конзерватори, ради пресељења на нову локацију. Дошао је на идеју да позове те људе, да се окупе на острвцету извора, а он ће им говорити стихове. Ложила се ватра, пржила риба, један сликар свирао је гитару, осванули су на том мјесту… Пред зору, отац је рекао: „На овом мјесту догодине започеће пјесничке вечери, видимо се у овом броју следеће године“, и тако је и било. Под фењерима, са једним микрофоном и звучником, Коста је 1971. године обзнанио да су почеле прве пјесничке вечери код нас и у Европи тог доба.
- Ваш отац је иза себе оставио више од тридесет књига, али и бројне културне подухвате. Сматрате ли да је управо његово најтрајније насљеђе манифестација која и данас окупља ствараоце и чува дух Пиве?
– По нашем најновијем истраживању Коста је од 1970. до 2018. године написао тридесет пет књига поезије, прозе, романа. У континуитету је радио много и био један од значајнијих стваралаца свог времена чија је ријеч имала широко дејство на људе у земљи и иностранству. Томе свједоче многобројни чланци које су објављивали и писали еминентни писци, критичари тог времена. Његове књиге штампале су се на хиљаде примјерака, рецимо књига пјесама „Изговор ума“ одштампана је у 1.500 примјерака. Гостујући у Египту, негдје седамдесетих година двадесетог вијека, причао ми је отац, говорио је своју поезију пред десетине хиљада посјетилаца. Такав пријем се памти. „Пјесничка ријеч на извору Пиве“ је његово најстарије дјело, основано да спаси дух, културу, језик Пиве и традиционалне вриједности. Људима који чују пјесму, самоћа више Неће бити тешка, нити пуста. Отјераће зло, бол, патњу, својом утјехом, енергијом. На дар даровни даће ријеч која значи љубав.
- Коста Радовић је наглашавао значај језика, завичаја и духовности. Колико су се те вриједности огледале у концепцији „Пјесничке ријечи“?
– Коста се сам пред собом обавезао да све приче, митове, топониме, љепоту ријеке, извора, природе сачува у својим књигама, као што су неки давни и завичајни догађаји запамћени једино у калуђерским љетописима и записима у Пивском манастиру. Чини ми се да су наши стари одгонетнули тајну о смислу живота, постојања, говорио је писац.
Били су племенити, а без племенитости ни писац не би могао да се одржи. Дакле, смисао нашег живота је љубав, према људима, Богу, култури, јер без ње човјек не може бити стваралац, не може бити добар, милостив, говорио је пјесник. Језички свијет нема стајалиште, он сагледава одозго и као такав не живи само у једном свијету, као члан једне језичке заједнице. Јер, његово сазнање и позиција, имају универзалан аспект. Језик има темељно мјесто и он је једини изворни начин откривања свијета и темељни је процес откривања догађаја, искуства свијета. Пјесници живе будуће вријеме, они то морају, јер је будуће најјачи садржај наше наде, она нам испуњава хоризонт свега онога што још није продрло као ријеч. Управо је то порука будућим генерацијама која струји духом кроз манифестацију пјесничких сусрета на ријеци Пиви.
Извор: Дан
