Пише: Бранко Павловић
Да је корупција велики проблем није спорно ни за актуелну владу. У свом експозеу пре избора садашњи председник владе је истакао и корупцију као једну од кључних тема. Како је иста политичка структура на власти 12 година, онда је Вучевић извесно мислио на задатке будуће владе да сузбије системску корупцију која проистиче из политичких структура које и формирају владу коју треба да предводи.
У анализи корупције најчешће се говори о неком конкретном случају, и то је веома добар приступ. Ако се, наравно, дубље и прецизније анализира. Овим текстом, међутим, желим да скренем пажњу на системске парадоксе које имамо, а који су идеални за постојање системске корупције.
Србија има све потребне државне органе, комисије, агенције, канцеларије, институције, укратко цео институционални оквир који је потребан за спречавање корупције. У највећем броју случајева законска и подзаконска регулатива која уређује поступке и рад свих тих органа и тела је добра. Могла би, наравно, да буде и боља, али у основи то је све довољно добро за спречавање корупције.
Резултат је веома лош. Како је то могуће? У основи – тако што се елиминише фер тржишна конкуренција.
У претходних пет година (отприлике) само једна трећина свих послова у којима је држава (у најширем смислу те речи) купац (наручилац услуга, инвеститор) обавља се у предвиђеном систему контроле трошења државних пара. Обим послова који су спроведени потпуно мимо предвиђених институција и процедура контроле је 8,4 милијарде евра.
Све је то такође урађено по закону. Држава донесе посебан закон којим апсолутно обесмисли све постојеће институције и процедуре које служе спречавању корупције, и пропише да је по том посебном закону директна погодба дозвољена и да се сви прописи о јавним набавкама на те послове неће примењивати. Исто се постиже и билатералним уговорима, такође ратификованим у форми закона, са другим државама или међународним институцијама.
Наравно, у неком тренутку укупан притисак да се тај посебни закон стави ван снаге буде довољно велики и онда он буде укинут. Међутим, недуго затим донесе се нови посебни закон који на потпуно исти начин искључује све механизме контроле и спречавања корупције за будућа задуживања од око 17 милијарди евра.
Други поступак елиминације фер тржишне утакмице догађа се у процедурама које се одвијају у оквиру редовне контроле трошења државних пара, али у неформалним односима који претходе самој процедури. Унапред се зна ко ће добити тендер. И то до те мере да сада већ у већини тендера уопште и нема другог понуђача. Дакле и оно што иде кроз процедуру и институције надлежне за спречавање корупције, претходним је радњама обезбеђено да буде коруптивно, па се тако у више од 50% случајевима на тендерима јавља само један понуђач.
Пример из праксе како се то постиже (без имена, пошто немам овлашћење да о томе говорим јавно): јави се стварни привредник у једном нашем већем граду на тендер. Позове га лично највећи криминалац и каже му да одустане. Привредник каже да не може да одустане. Привредника испред улаза сачека мушкарац са бејзбол палицом и тако га изудара да човек заврши у болници. Привредник наравно познаје барем половину уредника медија из свог града и исто толико људи из врха тужилачке организације и полиције. Нико није објавио вест о томе и ништа се није догодило иако је болница по службеној дужности пријавила случај. Епилог – криминалац је позвао привредника и рекао му да му је сада забрањено да се јавља на било који тендер у том граду.
Имамо систем у коме се донесе пропис да прописи не важе, имамо елиминацију конкуренције у поступцима који иду по редовним процедурама (наравно, није увек бејзбол палица, може да се пошаље и финансијска полиција, порески органи и сл.) и имамо недопустиво велики број кадрова у свим врстама надзорних органа који суштински штите корупцију. Зато за корупцију у Србији кажемо да је системска.
Да би то све функционисало, иза свега тога мора стајати нека „дубока држава“ у Србији. Национално, то свакако могу бити и људи који нису ни Срби ни наши држављани, али најважнији део морају чинити високопозиционирани људи који спроводе своју агенду, а не политику Србије.
Нама је борба против корупције важна и због пара, наравно, али и због правде и успостављања елементарног морала у друштву, без чега нема успешне заштите националних интереса.
Извор: РТ.рс
