Пише: др Ивана Б. Спасовић
Средином 19. века један младић, који се сав посветио свом дару за музику, задао је себи велики задатак: да сакупи и запише мелографско благо српског народа. Требало је прокрчити пут којим пре њега нико није прошао. Знао је да је музичка ризница српског народа огромна, аутентична и драгоцена. И да су народне и староградске песме, као и симфоније, романсе, шансоне са других меридијана, огледало својих времена и простора. Звао се Корнелије Станковић и био је први школовани српски музичар, а идеју за подвиг сакупљања песама добио је под утицајем Вука Караџића, кога је упознао у Бечу.
Рођен у Будиму 1831, Корнелије је био двадесетдруго дете у својој породици. Рано је остао без родителја, а улогу мајке преузела је сестра, која је и открила његов таленат. Школовао се у Пешти, Араду, Бечу и постао мелограф, композитор, пијаниста, диригент, професор, утемелјивач српске националне уметничке музике. Целог живота Корнелије Станковић био је захвалан својим добротворима Павлу и Јелени Риђички и патријарху Јосифу Рајачићу. Јелени Риђички посветио је композицију „Ој, таласи“, коју је пронашао, забележио и открио да су је написали песник Иван Трнски и композитор Ватрослав Лисински.
Време до средине XИX века као да је чекало музички писменог Корнелија. Прочуо се по успешним музичким наступима у престоници Хабзбуршке монархије и по концертима „за доброчинство“, а прионуо је и на записивање и уједначавање црквеног појања, које је било под различитим утицајима – народним, хиландарским, руским и, после Сеобе 1690, западним. Стварао је са страшћу, једнако посвећен и сакралној и световној музици. Још из Станковићевих школских дана у Пешти потиче музички запис, можда и композиција, „Сунце јарко, не сијаш једнако“, на стихове заборавлјеног песника Исидора Ћирића. Међу онима који су му одушевлјено аплаудирали били су и кнез Михаило и кнегиња Јулија, песници Петар Прерадовић, Ј. Ј. Змај и Лаза Костић, композитор Јенко, лингвисти Даничић, Јагић и Миклошић, писац Коста Руварац, политичар Полит-Десанчић. Кнегињи Јулији 1854. посветио је песму „Сећаш ли се оног сата“, а на стихове кнеза Михаила компоновао је песму „Што се боре мисли моје“ и, нешто раније, „Добро јутро, Анка“. Концерт који је одржао у Бечу, 20. марта 1861, био је први велики излазак српске музике у свет.
На позив кнеза Михаила, те 1861. Корнелије Станковић је кренуо на музичко ходочашће по Србији, на којем је записивао песме из Ужица, Валјева, Лознице, Шапца, Крагујевца. Током 1861. и 1863. путовао је и бележио народне напеве, а свом пријателју, руском проти у Бечу Рајевском, писао је: „Жеља ми се испунила, те сам по Србији путовао и лично се с оним народом упознао од кога сам и ја горе лист. Са чистом савешћу Вам јавлјам да ми је мисао, којој сам живот свој жртвовао, одзива нашла… Посао овај мени је светиња. Ја у њему гледам аманет народни.“ Додао је и како је посао који је узео на себе теретан, али да је судбина њега изабрала, да је начињен први корак и да више нема повратка.
„Станковић није наступао као учителј, него као неко ко учи од других, и није бринуо да ли ће се његово име сачувати уз дело, јер је долазио не као композитор, него као онај који постојеће сачувано спасава од пропасти и изопачења и оставлја Србима чија свест није затупела”, записао је један Корнелијев савременик. Године 1863. Корнелије Станковић је саставио и план за оснивање прве музичке школе у Србији, која и данас носи његово име. Мало чије уметничко дело може да се упореди с Корнелијевим. У црквеном појању тражио је народно, у народном – уметничко. Објавио је: „Српске народне песме (1851-1854)“, затим још четири збирке (1858-1863), као и „Православно црквено појање у српског Народа“ (Беч, 1862-1864). Изласком Станковићевих дела, обогаћен је и оплемењен репертоар српских хорова.
Староградске песме које је записао или написао постале су вечне и ретко се спомињу као његове, већ се сматрају за старе народне. Такве су: „Милкина кућа на крају“ (на стихове владике Н. Грујића), „Црногорац Црногорки“ (на стихове Ђ. Јакшића), „Зора руди, мајка ћерку буди“ (на стихове Ј. Ј. Змаја), „Још не свиће рујна зора“ (на стихове В. Николића), „Ударало у тамбуру ђаче“, „Чија ли је тараба, чија ли су врата“ (на стихове Д. Лазаревића), „Ускликнимо с лјубавлју“ (на стихове А. Сандића). Под Корнелијевим утицајем стварали су Римски-Корсаков и Чајковски, а његовим трагом су кренули Мокрањац, Манојловић, Христић и остали великани српске музике.
„Читава његова сполјашњост, и у оделу и у понашању, чини утисак префињеног човека одличног кућевног васпитања“, додаје непознати савременик Корнелија Станковића у својим списима. „Корнелије Станковић је човек сав од музике, безазлене, благе нарави, коју никад не трзају страсти… Име Корнелија Станковића није још никад било поменуто пред истинитим пријателјима српскога народа, а да не пробуди мисао узоритога поштовања и осећање топле лјубави спрам живота и рада Станковићевог. Што је Вук Караџић прегао око избавлјења језика и песничких умотворина народних, то је Станковић прегао да избавлја од заборава мелодије наше којима је народ наш исказивао своју радост и жалост. Валјало је и валја целу народну стечевину зналачки покупити и то покупити што пре, док није ово прелазно доба нашег неспремног и неспретног додира с туђинском цивилизацијом премазало и испрекрштало целу боју и цео склад нашег народног живота. То је знао и осећао Станковић, кад је при слабоћи свога тела зарезао брижлјиву писалјку и отворио вешто ухо певању народном, доспевши од Сент Андреје преко Фрушке горе до подножја Златибора…“
Седам и по деценија после смрти Корнелија Станковића, у зиму 1940, један воз је од Будима до Београда сачекиван на успутним станицама с цвећем и везеним пешкирима, аплаузом и песмом. Нестварног Корнелија чекао је његов захвални народ и у неделју, 25. фебруара, испратио до Алеје великана на Новом гроблју у Београду.
Извор: П-Портал
