Politika rimskih papa u 20. veku Karlhajnca Dešnera jedna je od knjiga bez kojih se ne može razumeti krvavi trag svetskih ratova u Evropi. Napisana na osnovu malo poznatih dokumenata iz različitih arhiva, knjiga u potpunosti raskrinkava ulogu svakog rimskog pape iz prethodnog veka ponaosob, iznoseći na videlo zakulisne radnje Rimske kurije koje su doprinele stradanju miliona stanovnika Evrope u Prvom i Drugom svetskom ratu.
Prvi put objavljena je 1982–1983. godine pod imenom Jedan vek istorije spasenja, a dopunjeno, drugo izdanje objavljeno je 1991. godine. Prvi put je prevedena na srpski trudom prof. dr Milana Petrovića i objavljena u izdanju „Fonda istine“ 2005. godine, uz recenzije prof. dr Milorada Ekmečića i Predraga Dragića Kijuka. Međutim, do sada se nije pojavljivala u distribuciji.
Milorad Ekmečić o Dešnerovoj knjizi je rekao:
„Knjiga Karlhajnca Dešnera Politika rimskih papa u 20. veku je primer istraživačke upornosti i metodološke ispravnosti zaključivanja. Ova knjiga je jedan vredan prilog traženju istorijske istine o držanju katoličke crkve u velikoj svetskoj drami opštih ratova, ali i prilog novoj kulturi u svetu.“
Sada je prvi put dostupna široj javnosti u Srbiji.
U narednim brojevima Pečat će objaviti odabrane delove iz ove knjige.
Karlhajnc Dešner (1924–2014) bio je nemački filozof i istoričar ideja i inostrani član SANU. Objavio je više desetina knjiga pretežno crkveno-istorijske tematike, a zbog svojih slobodoumnih stavova izopšten je iz Rimokatoličke crkve i trpeo je neprekidni akademski progon, koji ga ipak nije sprečio da se do poslednjeg daha bori za naučnu istinu.
Vatikan je posle rata činio sve kako bi sprečio dalji zajednički nastup SAD i SSSR. U ime 6.300 američkih jezuita A. Kornik, generalni asistent Društva Isusovog za Ameriku, obećao je 2. oktobra 1946. godine papi da će delovati protiv svake dalje kooperacije Sjedinjenih Država sa Sovjetskim Savezom. A pod Ruzveltovim naslednikom Trumanom, angažovanim antikomunistom, nastala je između Vatikana i Bele kuće takva saglasnost o kakvoj se ranije, u ratu, moglo samo sanjati.
I Rim i SAD su želeli ujedinjenje Evrope. Rimu su bile potrebne simpatije Amerikanaca radi daljeg prodora katolicizma, a takođe i radi porasta dotoka dolara iz SAD. Bile su mu potrebne američke vojske u Evropi i svuda gde god se osećao ili smatrao ugroženim, bilo od strane komunizma, crvene Kine ili Sovjetskog Saveza. Isto tako je i Sjedinjenim Državama, bez stvarne ideologije, naročito u Evropi, bio potreban katolicizam, koji je tamo još uvek ponajjače usmeravao mase i sada je između dvojice gigantskih antagonista postao neka vrsta treće svetske sile. Da, moć Kurije postajala je utoliko veća, što su joj sada, barem politički, takođe počele da naginju države i društveni krugovi evangelističke ili liberalne provenijencije, koji su je u XIX veku još žestoko napadali. Molbu protestantskih duhovnika u junu 1946. da se opozove „lični ambasador predsednika“ pri „Svetoj stolici“ Truman je odložio do kukovog leta. Nije bilo predviđeno „ni za ovu ni za sledeću godinu, niti za neko drugo određeno vreme“, s tim što će uslediti „kad stvarno bude zavladao mir u celom svetu“.
Josif Staljin, Hari Truman i Vinston Čerčil na konferenciji u Potsdamu 1945. (Foto: Vikimedija)
Tada je stajalo preko milion američkih vojnika u 56 zemalja, i na svakom kontinentu. To na mir nije ličilo. A zaokret američke politike postao je takođe jasan iz Trumanove poruke Kongresu od 12. marta 1947, takozvane Trumanove doktrine, jedne kvaziizjave o garanciji za nekomunistički svet, u kojoj stoji: „Verujem da politika Sjedinjenih Država mora biti politika podrške slobodnim narodima koji se odupiru pokušajima podjarmljivanja od strane naoružanih manjina ili spoljnim pritiscima. Verujem da moramo pomoći slobodnim narodima da uobličavaju svoje sopstvene sudbine u skladu sa svojim sopstvenim putevima.“ Takođe je ministar spoljnih poslova general Džordž K. Maršal (po Trumanu „najveći živi Amerikanac“) u jednom poznatom govoru na Harvardskom univerzitetu, 5. juna 1947. godine objavio obnovu Evrope uz jaku podršku SAD. Rečima „sporazum između zemalja Evrope“. Maršal je već nagovestio evropsko ujedinjenje, u kome su tada mnogi sagledavali novo spasenje sveta ili ga čak i sada sagledavaju.
Pokret za ujedinjenje Evrope i Vatikan
Ipak, panevropski pokret – za koji se već zalagao grof Kudenhof-Kalergi, a koji je produžio Aristid Brijan, pa unija evropskih federalista (1946), Zapadnoevropska unija, Haški kongres (1948) i Evropski savet (1949) – implicira silne opasnosti, pošto lako može, a često i hoće da na mesto mnogih manjih nacionalizama postavi jedan veliki nacionalizam, na mesto velike ludosti još veću. Kod masa je evropska ideja, pokret ujedinjavanja, mnogo omiljeniji nego u krugovima intelektualaca.
Ali, papi je taj pokret morao odgovarati. On je bio izraz stare hrišćansko-karolinške gladi za vlašću, a sada je takođe brzo postao i stožer antisovjetske politike. Ako se Pije, već 1940. godine, nadao od ujedinjene Evrope „početku nove svetske epohe“, tek je sada, pedesetih godina, imao razloga da propagira tu „smelost“, pošto je ona jedna „nužna smelost“, „razumna smelost“, „konkretan zahtev trenutka, jedno od sredstava da se celom svetu obezbedi mir“. Sve korake na putu ka ujedinjenoj Evropi, Evropsku zajednicu za ugalj i čelik i Euratom, Pije XII je propratio s velikom blagonaklonošću.
Pije XII za pisaćom mašinom posle rata (Foto: Dojče vele)
Takođe stara Kurijina omiljena predstava, podunavska federacija, čiju je mogućnost Pačeli jednako ispitivao još za vreme rata, avetinjala je opet kroz glave. Zastupao ju je nadbiskup Spelman isto kao i jedan moćan krug u Sjedinjenim Državama. Kada je Oto fon Habzburg, krajem 1944. godine došao otuda u Rim, bio je srdačno primljen, od pape blagoslovljen – i belgijski list La dernière heure već je sanjao jedno „centralno Rimsko carstvo“.
Razume se, Pije je s velikom radošću pozdravio takođe Maršalov plan – predložen u junu 1947. godine, stupio na snagu 1948 – koji je milijardama privredne pomoći (12,9 milijardi dolara: 3,1 milijardu za Veliku Britaniju, 2,6 milijardi za Francusku, 1,4 milijarde za Italiju, 1,3 milijarde za Zapadnu Nemačku, 1,0 milijardu za Nizozemsku, ako se pomenu samo glavni primaoci), Evropu još više podveo pod kontrolu SAD i oformio je kao protivnika Sovjetskog Saveza. Papa je video kako taj plan dopire „iz vrela ljubavi Amerike za evropske narode“ i molio „da ovo delo ne klone… Nećemo prestati da Svojom molitvom podupiremo ta stremljenja.“ Jedva da je pomoć po Maršalovom planu video kao vrelo ljubavi američki senator Vandenberg (koji nije mogao da shvati kako „jedan zdrav čovek“ može da bude komunista). Ona je, po njemu, vodila „potpuno računa o surovoj istini – pa voleli mi to ili ne – da su vlastiti interesi SAD, naša nacionalna privreda i naša nacionalna bezbednost neodvojivo povezani s tim ciljevima“.
[…] Njegov „uspeh“ bio je uskoro „toliko ogroman“, da je Vašington hteo da Rusima ukaže barem „jedan pomirljiv gest“, te je Stejt department Moskvi široko otvorio „vrata za temeljitu raspravu u svrhu otklanjanja naših razlika“. Ali kada je ministar inostranih poslova Molotov – „bez sumnje po nagovoru svoga prevejanog gospodara i majstora iz Kremlja“ – poželeo da uđe, vrata su se smesta zatvorila.
Istovar žita u Roterdamu u Holandiji. Na plakatima je parola: “Za evropski oporavak obezbedile Sjedinjene Američke Države“ (Foto: George C. Marshall Foundation Research Library, Virginia)
No zato se utoliko više udvaralo Rimu. U avgustu 1947, dva meseca posle Maršalovog govora na Harvardu, Trumanov lični ambasador u Vatikanu predao je jedan dopis, u kome se predsednik izrazio spremnim da celokupnu silu SAD stavi na raspolaganje papi, kao i „svim onim snagama koje teže ka jednom moralnom svetu“, kako bi se stvorio red i trajan mir, „koji se može uspostaviti samo na temelju hrišćanskih principa“. Pije XII je odgovorio predsedniku da Sjedinjene Države u tom naporu mogu računati na „iz sveg srca dolazeću podršku crkve Gospodnje“, koja uzima u zaštitu „pojedinca protiv despotske vlasti“ i „radnog čoveka od tlačenja“, pri čemu je papa oštro napao one, „koji su se zaverili da unište sve dobro što je čovečanstvo iznedrilo… Stoga je zadatak svih časnih prijatelja velike porodice čovečanstva da se udruže i tim silama otmu oružje“. Zacelo, u Vatikanu je, kao i uvek, bilo različitih pravaca, no svi oni su, od desnog, „klerikalnog“ krila do levog, „evangelističkog“, harmonirali u istrajnom nepoverenju, ako ne i u strasnoj mržnji prema sovjetskom režimu.
Pri obrazovanju svog antikomunističkog fronta Kurija se služila već dobro osvedočenim institutima, poput Rusikuma. Na raspolaganju su joj, dalje, stajala dva poljska kolegijuma, Rusinski i Rumunski, zatim Češki kolegijum, Nemačko-mađarski kolegijum, pored pravog Mađarskog kolegijuma, te, kao prinova, kolegijum Litvanaca; većina ih je, ne slučajno, bila u jezuitskim rukama.
Pod Pijem XII jedan od direktora Rusikuma i izrazito antimarksistički autor, jezuit Gustav Andreas Veter više godina vodio je i najveći deo vatikanskih tajnih akcija u socijalističkim zemljama. Vatikanski agenti, čije je ubacivanje Istočni blok pratio s nepoverenjem, putovali su pritom sasvim regularno, s pasošima i vizama, iz komercijalnih ili kulturnih razloga, ili kao turisti, za Poljsku, Mađarsku, Čehoslovačku itd. A tamo je njihov stvarni zadatak bio da uspostave kontakte s licima koja bi onda u svojim zemljama, takođe zajedno s drugim snagama, vršila materijalnu i psihološku sabotažu.
Dokumenti iz vatikanskog arhiva
Čemu je stremio Vatikan na taj način? Jezuita Aligijero Tondi, dugogodišnji profesor i rukovodilac Instituta za više religiozno obrazovanje na Papskom univerzitetu, mislio je svojevremeno da barem danas postoji privid, kako se, uopšte uzev, ne teži neposrednim ciljevima.
„Naprotiv, Sveta stolica i crkvena hijerarhija Zapada hoće da kod stanovništva socijalističkih zemalja pothranjuju sklonost ka kritici i nezadovoljstvo, da bude ’divljenje’ prema razvoju u kapitalističkim zemljama, jačaju ’čežnju’ za prošlošću i bude druga osećanja slične vrste. Na taj se način nadaju da će ljude podvrći svom uticaju dotle, da u podesnom trenutku prihvate da ih Vatikan vodi. Sve to ne isključuje mogućnost da Vatikan takođe pribegne nasilnim sredstvima, čim se za to ukaže povoljna prilika. Setimo se, na primer, zavere kardinala Mindsentija u Mađarskoj (8. februara 1949. godine održan je proces protiv Mindsentija, na kome je bio osuđen) ili jezive kontrarevolucije godine 1956, u kojoj su jezuiti igrali veoma veliku ulogu. Neki od njih kao Balog i Moči između ostalih već poodavno su pripremali oružani ustanak.“
Papski kolegijum za Rusiju, koji su vodili jezuiti, održavao je barem povremeno jedno službeno odeljenje u Minhenu, Rentgenštrase 5. Zapadna Nemačka je takođe u pogledu crkve bila „istinski špijunski centar“. Pod Pijem XII, u jezuitskoj ruci nalazile su se, dalje, akcione centrale protiv Narodne Republike Kine, kao i svi centri kurijalne delatnosti na Dalekom istoku. […] Za antikomunističku borbu bio je takođe proširen i program Vatikanskog radija kojim su upravljali jezuiti. Pedesetih godina emitovano je na preko dvadeset četiri kratkotalasne dužine i na dva srednjotalasna odašiljača na svim važnim svetskim jezicima, od arapskog do kineskog, a s posebnom naklonošću opsluživane su, naravno, satelitske zemlje Moskve: nedeljno pet hrvatskih emisija, četiri slovenačke, po tri ukrajinske, rumunske, albanske, po dve na bugarskom i letonskom, jedna na beloruskom jeziku. Osim toga, svakodnevno su emitovane po dve češke, slovačke i mađarske emisije, a svake nedelje prenošene su službe Božje po pravoslavnoj liturgiji, s propovedima na svim odgovarajućim jezicima. U službu te politike stupile su i mnoge druge crkvene organizacije. I one su delovale utoliko efektivnije što je katolicizam – kao i posle Prvog svetskog rata i gotovo uvek posle svakog rata kada beda čovečanstva preovladava – opet prosperirao i izbio u prvi plan, politički i organizaciono na celokupnom Zapadu, ne naposletku u zemlji Pija XII, i tu, pre svega, kroz Katoličku akciju, koja je upravo u neposrednim poratnim godinama bila skoro „rezervoar vodećeg kadra Hrišćanske demokratije“. […]
Posleratni uspon rimokatolicizma
Analogno je cvetala i crkva u Španiji i Portugaliji. Naročito je fašistički Frankov režim, koji je kroz krvavi trogodišnji građanski rat opet tesno povezan s rimskim katolicizmom, njega sada podržavao jačanjem crkvenog autoriteta, dograđivanjem starih ili osnivanjem novih klerikalnih institucija, uspostavljanjem uticaja na škole, izdavaštvo i štampu. Ovde i katolička strana priznaje da španska crkva verovatno nije imala „nikada do tada tako brojne mogućnosti za oblikovanje… jednog društva“, štaviše, da je aktivnost katoličke propagande „bez primera u istoriji španske crkve“.
Fransisko Franko (Foto: AFP/Getty Images)
Ali sve to joj je palo u deo zaslugom jednog čoveka, koji, kako ga je slavio jedan katolik, već dugo nije više vladao, nego „gospodari… ne igrom parlamentarnih snaga, ne kroz kakav običan građanski rat, već – takva je ova Španija – po Božjem sudu“; zaslugom jednog buntovnika oko čije glave je na klasičnim zlatnicima stajao zapis: „Francisco Franco, Caudillo de España, por la gracia de Dios“ – po milosti Božjoj. „Totalitarizam? Ako ga već ima, onda je to u Španiji samo jedan – totalna primena Deset zapovesti i katoličkog prirodnog prava. To je neprikosnoveni okvir španskog režima.“ […] Značaj katolicizma rastao je takođe i u zemljama Beneluksa. U Belgiji su sada naročito postali aktivni: liturgijski pokret, pokret biblijske obnove, takozvana apostolatska dela poput Marijine legije, „grupe stambenih četvrti“. Broj sveštenika i redovnika porastao je između 1940. i 1960. godine od 4759 na 10.070. U Nizozemskoj, gde je katolicizam u XX stoleću bujao s „tropskom“ vitalnošću, sedeli su katolici kao najveća stranka u vladi, a 90 odsto katoličkih radnika pripadalo je nekom katoličkom sindikatu. U Luksemburgu je katolička partija, koja je od 1919. godine na vlasti, zadržala vodeći položaj, a pritom su klerici igrali važnu ulogu.
Tako su upravo hrišćanske stranke Zapadne Evrope postale privilegovana oruđa Vatikana, i teško da se u Istočnoj Evropi neopravdano tvrdilo da njima Papska stolica posredno diriguje. Manje ili više, one su bile i ostale na liniji socijalnog učenja Vatikana, premda su, takođe, probijale konfesionalne granice i imale široko zaleđe u seljaštvu, kod preduzimača, štampe; kao što su se, uopšte, predstavljale za „narodne partije“, za stranke „sredine“ i pokušavale da integrišu skoro sve, od sindikalno prožetih krugova do liberalnog visokog sloja građanstva. U Italiji su demohrišćani uskoro postali najjači pokret; u Nemačkoj, gde je protestantizam zbog teritorijalnih gubitaka na istoku izgubio svoju prevlast, katolički jug je stekao veći značaj; i u Francuskoj je postojala jedna uticajna katolička stranka.
Kancelar Konrad Adenauer i ministar ekonomije Ludvig Erhard, 5. 1. 1955. (Foto: Bundesarhiv/Vikimedija)
U celoj zapadnoj Evropi su, dakle, na kormilo vlasti došli ljudi reakcionarne i visokokapitalističke Katoličke crkve: u Belgiji profesori jezuitskog univerziteta u Luvenu, Zeland (Zeeland), Ejskens (Eyskens), Jansen (Janssen) i Kape (Sarre); u Holandiji vođe katoličke narodne partije, Bel (Beel), De Kej (De Quay) među ostalima; u Francuskoj pitomac jezuitske škole u Torinu, Žorž Bido, i jezuitski učenik De Gol; u Italiji poverenik visokog klera De Gasperi; u Nemačkoj katolik Adenauer. Svuda su „ljudi crkve“ bili ti, kako piše revanšistički Godišnjak Nemaca iz Jugoslavije (Jahrbuch der Deutschen aus Jugoslawien) 1960, koji su „postali sabirne tačke kristalizacije za novu epohu naše istorije… Pomoć je došla od crkava i njihovih organa… Svuda je u središtu stajao čovek crkve.“
Pije XII je primio vođe tih stranaka 27. februara 1947. da bi ih usaglasio za njihovu poverljivu konferenciju, predviđenu za početak marta u Lucernu. Samo malo sedmica docnije poželeo je dobrodošlicu vođama hrišćanskih sindikata Evrope, koji su u Holandiji i Belgiji bili snažniji od socijalističkih, isto tako u Francuskoj i Italiji, gde su, međutim, zaostajali za komunističkim. Pa su takođe sindikalni bosovi bili od Pija naštimovani na američko-antisovjetski kurs.
Francuski rimokatolički političar Žorž Bido
Papa je od početka, naravno, posmatrao naročito Italiju, koju su na severu 1942. i pre svega 1943. godine potresali spektakularni radnički štrajkovi i ujedno političke i socijalne protestne akcije. Još dok su se nemačke armije borile, Vatikan i zapadne sile zajednički su sprečavali revolucionarne snage da preuzmu vlast. Jer, kao što je Kurija do tada kolaborirala s fašistima, tako i sada sa zapadnim saveznicima, čija je vojna administracija zabranila politička okupljanja, osnivanje antifašističkih partija i čak je udruženim snagama presekla proterivanje fašista iz javnih službi.
I SAD su, naime, sada strahovale od komunističkog preuzimanja vlasti i pokušavale su, po vlastitom priznanju, „da u toj ključnoj zemlji (!) uspostave i održe odnose“ koji su za njih bili „probitačni“. Tako su olakšali Italiji da u oktobru 1944. godine pristupi Međunarodnom monetarnom fondu i Svetskoj banci; decembra 1944. godine zaključili su sporazum o privrednoj saradnji, u septembru 1946. godine odrekli su se svih reparacija, a u oktobru su izjavili da vraćaju državi sve troškove koji su nastali usled američke okupacije.
Izvor : Stanje Stvari
