Ako slučajno niste primetili, na delu je globalni obrt, takoreći prevrat, u stilu ko bi dole sad je gore i obrnuto. Cena ubrzano pada funkcionerima svih zemalja, a vrtoglavo raste majstorima pravih zanata.
Kada bi se raspisali izbori za forume nalik parlamentu u kojem bi sedele osobe kvalifikovane za neodložno zadovoljavanje egzistencijalnih potreba, ne bi bio izglasan nijedan profesionalni političar, kako sugerišu istraživanja intime, jer bi većina građana u ta tela uvrstila medicinare, prosvetare, negovatelje, prevoznike, vodoinstalatere, električare, povrtare, mesare, pekare, higijeničare, kao i internetske servisere. Pandemija je, kaže niz analitičara, pretumbala poretke, tako da se napokon više cene sve delatnosti od kojih nam život neposredno zavisi, nego službe koji nam bivstvovanje zamajavaju “alternativnim činjenicama” i zakonima od kojih većma profitiraju oni koji ih donose i oni koji ih krše (što su mestimično jedni te isti).
A pošto nije kako treba, ni izbliza, rastu protesti širom planete, koji vlastima prkose toliko da se ne pridržavaju ni njihovih preporuka da izbegavaju masovna okupljanja. Prema pedantnoj evidenciji međunarodne organizacije ACLED, posle smanjivanja na startu pandemije, demonstracije su se širom sveta razmahale i nadmašile čak i vanredno naraslu učestalost u tzv. normalnim vremenima.
Danas praktično svaka nacija koja drži do sebe nalazi dovoljno ubedljivih razloga da demonstrira i upozori vlast da je dužna da pokaže više brige za podanike, a da će u suprotnom biti smenjena ako ne na ulici, a ono na izborima. S pijedestala su regularno sklonjeni ovde zvanično obožavani Angela Merkel i Donald Tramp – dugovečna liderka desnog centra i kratkoročni lider desnog svačega u ko zna čemu – ona kao stabilizatorka, a on kao destabilizator međunarodnih odnosa, pa ta koincidencija liči na dvostruku opomenu da se loše piše i onima koji su nas dovde doveli i onima koji bi da nas odavde odvedu ko zna kuda. Naravno, i svima koji u tom procepu ne nađu “treći put” koji vodi u manje poznato, ali perspektivnije od onog što smo upoznali kao drastično povećanje nejednakosti, odakle proističe i eksplozivno nezadovoljstvo.
Svojevremeno sam napomenuo da bi unutrašnja trvenja mogla da budu sudbonosnija za svet od spoljnih nadgornjavanja. Lokalne nedovršenosti i inače privlače spoljne faktore da ih dovrše, ali je ovom prilikom problem nadrastao iskustva jer su se umnožili frontovi na kojima ni velike sile nisu sigurne ni šta bi sa samima sobom, a kamoli s drugima na koje bi bitno da utiču.
Demonstracije, štrajkovi i druge detonacije nezadovoljstva registruju se i tamo gde su zabranjene i surovo sputavane. Kao u Kini i Rusiji koje nemire u zemljama slobodne cirkulacije informacija koriste za propagiranje sopstvenih autokratija kao boljih poredaka od dosad najuspešnijeg demokratskog uređenja.
Začudo, objedinjavaju ih protesti koji se umnožavaju na obe strane. Pažnju mi privlače samo dostupni uverljivi izvori, oni u demokratskim zemljama ka kojima formalno težimo. Zanemariću okolnost da u zvaničnoj potaji hrlimo njihovoj konkurenciji, gde su demonstracije samo izraz “spoljnog podstrekavanja na nerede” i “osporavanje nacionalne suverenosti”.
Nekoliko uglednih američkih istraživačkih medija, među kojima Njujork tajms, Njujorker i Intersept, posvetilo je analize unapređivanju demokratije bez skrivanja ispoljenih joj neprogramiranih mana. Konstatovali su s neskrivenim zadovoljstvom, bar po mom uviđaju, da se zaljuljalo klatno ka neophodnom uravnotežavanju interesa poslodavaca i zaposlenih.
I ako ste s pravom verovali da Holivud nije mesto za spoznaju ekonomskih kretanja, ovog puta niste u pravu, konstatuje se u jednoj od podrobnih analiza. I u tamošnjoj “fabrici snova” su aktivisti obelodanili “košmar” i pozvali kolege na štrajk ako im se ne povećaju plate i poboljšaju uslovi rada. Nisu za uravnilovke, naravno, a iz automobilske industrije navode da su neprihvatljive i razlike između dva Džona u jednoj kompaniji – direktora Meja koji godišnje prima 16 miliona dolara i iskusnog radnika Dira čije su prinadležnosti 30 puta manje.
U rast masovnih protesta uključena je i ova neuravnoteženost. Ali, sada s vanrednom dopunom više se traže radnici, čija je ponuda manja od pretenzija na direktorska mesta.
Pandemija je radikalizovala radnički pokret (dodajem i ekološki i svaki drugi u opštem interesu) koji je u SAD dugo bio prilično umrtvljen. Gotovo da bi mogao da se uporedi s plimom štrajkova posle dva svetska rata, koji su promenili građanska poimanja o radu, platama i društvu, konstatuje autor u Ameriken prospektu.
Kada je upitan kako da razreši nevolje poslodavaca s poskupelom radnom snagom, novopečeni šef Bele kuće, a iskusni državnik Džo Bajden je odgovorio sažeto: “Platite je više.” Voleo bih da bude tako – “plati pa klati”.
Nezavisno od sklonosti, produžena je sezona vanrednih životnih izbora, u kojoj nedostajući radnici dobrim delom diktiraju uslove poslodavcima. Bez ucene, po zakonima tržišta – da plati više onaj koji traži, nego onaj kome se može da birka.
Radnici su se tako našli gotovo kao remek-dela na aukciji u galerijama umetničkih dela. I izgleda znaju da sebi znatno dignu cenu. Ako ne verujete, pozovite ih da vam poprave česmu, poprave auto…
Ništa što zatraže nije previše iako je vama papreno. Oni su u mogućnosti da diktiraju jer nedostaju. Doživeli su nesanjano – da im cena vrtoglavo raste dok se političarima sunovraćuje. Kamo sreće da se i nama tako nekako posreći…
Momčilo Pantelić
Izvor: Novi Magazin
