И види се Беч и види се Драч.
Пише: Жељко Свитлица
Када се завршио рат у БиХ, расписан је невидљиви конкурс. Примали су копирајтере, стручњаке за писање по задатој теми.
Познат је метод писања текстова на основу кључних ријечи. Кључне ријечи одаберу се на основу популарних претрага на претраживачу. Око кључних ријечи потребно је написати текст, а ријечи ће посао да одраде саме. Вјешт писац лако се прилагоди задатку исто као што се паметан фудбалер снађе на сваком терену.
Кључне ријечи и изрази биле су: четници, агресија, брда, злочинци, опсада, геноцид, суочавање с прошлошћу. Подлога је направљена од чињеница, варијација, агресивних и наметнутих наратива. Много претјеривања и још више селекције. Направљена је од стварне крви и њеног фарбања по зидовима. Исписане су пароле. Створена је индустрија наметања кривице у којој су запослени самозвани помиритељи.
Свака роба имала је свог купца, а ова роба имала је исте купце и наручиоце. Ми ћемо платити и ми ћемо купити, а емитоваће се свуда. Ова индустрија је заживјела и толико раширила своје мишљење да је загушила стварност и трезвеност. Они су као свештеници наметнули догму како ствари треба да се посматрају и како да се тумаче. Све остало је јерес или национализам, поготово са српске стране, мало са хрватске, а нимало са бошњачке или албанске, све у складу са подршком старатеља и доносиоца хране у резерват, односно наручиоца.
Геноцид је био њихова ливада и химна, кривица њихова лектира. Цијела популација живјела је на искориштавању жртава и крвника, најчешће већ мртвих и осуђених. Глодали су ратне ране као кост код једних подстичући жртвизам, а истовремено тражећи од других да признају кривицу. Све на рачун живих, мртвих, али и још нерођених, и њихове будућности.
Вјечни сукоб, без помирења. Perpetuum mobile. И када зафали мало кривице, неко је придода као канту воде у мјешалицу када се осуши цемент. Помиритељи су живјели у свом кругу у свом резервату, лажући себе да воде дијалог.
Ове године Бијело дугме слави 50 година од настанка, наредне ће бити 30 година од краја рата у БиХ. Подвлачиће се црте. Можемо се кладити на сигурно: то ће бити година када ће посљедњи пут свештеници помирења и суочавања с прошлошћу, а у ствари копирајтери мржње и нетрпељивости, покушати да пусте глас. Кренуће посљедњу пут на испашу. Звониће звона.
Један случај је илустративан. Недавно су покушали да кенслују Динка Грухоњића са Филозофског у Новом Саду. Било је комично пратити покушај истјеривања овог Адама из постјугословенског раја – замишљеног резервата у којем живи помиритељска елита истомишљеника.
Дијелови тог раја још живе у флуидној стварности све мање утицајној, састављеној од медија и организација, од странака и политичара, од семинара, округлих столова, панела, гостовања, од цијеле државе стварности направљене на тај начин. Тај резерват био је много већи. Вријеме и стварност су га нагризли и сада су остали су само примјерци као експонати угњежђени у јаслицама. Првоборци, попут Грухоњића.
Ово је показало могуће назнаке нове појаве, да је југословенска постратна помиритељска елита на издисају. Нови младунци су мање талентовани и тихи. Наручиоци писања по кључним ријечима отишли су на друга мјеста или су се о себи забавили иако се и даље труде и то све отвореније и ружније.
Грухоњићеви симпатизери – глухоњићи за друге случајеве прогона
Да ли је потребно да неко за себе призна да је усташа, па да покушају да га кенслују у Србији? Ни то не би успјело, а Грухоњић није ни признао, само се шалио. Међутим, ријечи изречене раније говоре саме за себе.
Други, то је онај који стално мора доказивати да је човјек. За Грухоњића није било доказа да су људи у Републици Српској, људи. Њихово право на постојање је замагљено. Њихово постојање је саблазан. Грохоњићев Мунков крик.
Слику постратне покидане Југославије која је ипак испресијецана авнојевским границама, па је чак иредентизам аутономних покрајина очекиван и оправдан, нарушио је овај уљез тако ружног облика на карти? Република Српска је побачај, новорођенче које је нажалост преживјело и нарушило слику постјугословенског раја.
Мислилац и интелектуалац из Новог Сада 2007. године посјетио је Бањалуку, његов родни град. У својој свијести он се спустио у Ад и виспреним пером иза уха описао прљаве домороце. Написао је да жене нису биле лијепе као некад јер су поружниле од фашизма.
Чист расизам је толерисан. Не само то, већ није ни запажен. На њега нико није реаговао. Он је био ствар пер се, стање ствари, општа истина у резервату у којем су живјели ови првоборци помирења. Више пута одликовани.
Остаје жал што су лажни помиритељи и своје и наше године просули у канализацију. Вјештина комбиновања и повезивање кључних ријечи држала је уздама слику ствари испред очију, а људима главу испод воде, не дозвољавајући да виде ново стање и прихвате оно што јесте, онако како јесте.
На таквим темељима настаје прави разговор и сарадња, ако не помирење. Неутралност није неопходна, објективност се мора вјежбати, али у реду је почети тако што ће се држати страна, резонујући да је настало стање производ прошле стварности и над њим не треба ламентирати. Затечена друштва нужно је унаприједити, али не тако што ће једнима потпуно бити забрањено право на постојање, име и став.
Борба против тоталитаризма је борба против наметања, против морања, камена темељца за нове пођеле. То је борба за слободну расправу, за разговор.
Револуционаран чин је одбацивање жртвологије и отварање дијалога на равноправној основи о жртвама, злочинима, грешкама, о људскости, разликама, али и сличностима, једнако као и о везама и понорима између људи, народа, градова и држава. Нова пост-пост елита имаће простор који је огроман.
Биће то простор за суочавање са садашњошћу и стварање нових веза.
Грухоњић је пао због шале и претјеривања, али разумљивог. Претјеривање је све што му је остало. Као наркоман што треба све већу дозу. Пажња за копирајтере мржње се смањила и они су морали користити све жешће изразе и ријечи да би их било ко примијетио.
Уморни су и треба им сан. Проблем је што пензије нема, она чека само најлукавије. Да још једном обуку свечане, бијеле, лудачке кошуље.
Извор: Индикт
