Kod Bugara je svuda „crveni minus”, čak i u prestonoj Sofiji. U polovini naseljenih mesta živi od jednog do 199 stanovnika, nepovoljne starosne strukture, što ukazuje da će najdalje za dve decenije ova naselja ostati pusta
Gde je Evropa, a gde smo mi? I kako bi ovo naše izgledalo da nije bilo ratova, sankcija, bombardovanja, da smo na vreme, kao i komšije, potrčali u EU i NATO? Večite teme, uporno nametane u javnom prostoru, čime se, valjda, želi objasniti kaskanje za razvijenim Zapadom, uz prateće uzdahe i pominjanje kako je, eto, sve moglo biti drugačije. Međutim, posmatrajući iz ugla rezultata popisa na Balkanu, izgleda da ništa ne bi bilo drugačije. Balkan se populaciono prazni, bez obzira na brojne razlike koje među državama postoje.
Rumunija, Hrvatska i Bugarska su unutar EU. O rastu rumunske ekonomije i sprovođenju strukturnih reformi poslednjih godina piše se u superlativima, ali je vest objavljena poslednjeg dana jula o popisanih 18 miliona žitelja izazvala nevericu. To je čak milion manje od procenjenog broja u decembru 2021. godine. Kako bilo, popisano ili procenjeno, tek u odnosu na 1992. godinu stanovnika ove zemlje manje je za preko četiri miliona. Slaba je uteha i što su Rumuni najbrojniji narod u našem delu Evrope, pa je i reproduktivna baza šira. I u slučaju Hrvatske su slične brojke. Populacija se smanjila za blizu 10 odsto u poređenju sa 2011. godinom. U severnim županijama, od Vukovarsko-sremske do Virovitičko-podravske, evidentirani minus je od 17 do 20 odsto. Posebno zabrinjavajuće je što među deset najvećih gradova samo Zagreb beleži rast broja žitelja za skromnih 2,3 odsto, dok Zadar stagnira. Kod Bugara je još gore pošto je svuda „crveni minus”, čak i u prestonoj Sofiji. U polovini naseljenih mesta živi od jednog do 199 stanovnika, nepovoljne starosne strukture, što ukazuje da će najdalje za dve decenije ova naselja ostati pusta. Čemu onda ulazak u EU? Za šta se troše silne milijarde nepovratnih sredstava, subvencija i kredita? Valjda je svrha bila da se države učine uređenijim i stabilnijim, da se stanovništvo zadrži. Gotovo ista priča je i u novopečenim članicama NATO-a – Severnoj Makedoniji i Albaniji. Pri tome, popis u Severnoj Makedoniji bio je i ostao političko pitanje, u odnosu na etničku strukturu menjaju se i pravila igre unutar političkog sistema zemlje. Otuda i priče o manipulacijama u albanskim opštinama. Broj etničkih Makedonaca opada brže nego što se smanjuje ukupan broj stanovnika. Računajući i nerezidente, Makedonaca je 54 odsto. Uz ovaj trend, vrlo brzo, oni će postati tek relativna, ispodpolovična većina u svojoj državi. Možda će to biti i dovoljan razlog da se opet povedu polemike o nazivu zemlje?!
Nasuprot takođe raširenoj tezi u javnom prostoru o „Albancima koji stižu do Niša”, preliminarni indikatori iz Albanije navode na sasvim drugačiji zaključak. Procene UN su da je Albaniju za poslednje tri decenije napustilo čak 37 odsto stanovnika, broj onih koji su ostali kreće se oko 2,8 miliona. Umesto ka Nišu, Albanci su više ilegalno nego legalno krenuli put Londona. Sudeći po protestima koje organizuju u Velikoj Britaniji, otuda im se ne vraća ni po koju cenu.
Suma sumarum, preliminarni rezultati popisa u Srbiji pokazuju da je detektovano deo šireg, regionalnog procesa. Depopulacija Balkana odvija se brže nego ranijih decenija. Neko će reći i da je to deo još šireg, kontinentalnog procesa. Uz nekoliko izuzetaka, slično se uočava i kod ostalih evropskih naroda. Minusi su nešto blaži drugde samo zato što se nedostajući milioni sa Balkana pretvaraju u pluseve na popisima u zapadnoevropskim zemljama. Plusevi se prilivaju i iz Ukrajine, sa Bliskog istoka, čak i iz istočnoevropskih članica EU i NATO-a. Ima i u tome istine. Evropa je ušla u poslednju fazu demografske tranzicije, i to u trenutku kada je ukupan broj stanovnika na planeti premašio istorijskih osam milijardi. Broj stanovnika u drugim delovima sveta raste, što navodi na zaključak da je lako predvidiv i logičan epilog. Ako je na jednoj tački planete prostor prenaseljen, a na drugoj, sa sve potrebnim resursima za život i sređenom infrastrukturom – nenaseljen, kreću migrantski talasi. U početku spontani, kasnije organizovani. Tokom istorije, to se već dešavalo. Isto kao što su se dešavali razni ratovi i destabilizacije tokom trajanja tih migrantskih talasa.
Normalno, toga će biti i sada ukoliko se nešto ne preduzme i ne promeni. Za početak, potrebno je da se više ne zaluđujemo mitovima o tome kako će drugi rešavati naše probleme i da će nam dalja desuverenizacija i odricanje od države pomoći u bilo kom smislu. Država postoji zbog naroda! Ne zbog unija i paktova, političkih stranaka, samoreprodukujuće elite i njenih težnji, multinacionalnih korporacija ili bilo čijeg profita, već zbog naroda koji je tokom dugog istorijskog kontinuiteta stvarao. Dužnost institucija je da rade za dobro i u korist naroda. Naravno, dok naroda bude. Sada se treba potruditi da ga bude. Taj posao niti je lak, niti će rezultati doći brzo, ali se sa njim mora početi. U suprotnom, čeka nas onaj predvidivi epilog – tužan i onespokojavajući, ali logičan.
Dušan Proroković
Izvor: Politika
